Atentati na poznate ličnosti jesu česta tema teorija zavera, filmova, knjiga, itd. Nije ni čudo jer je reč o ljudima koji su sa svojih položaja, zahvaljujući znanju, veštini, harizmi ili moći mogli da promene zbivanja u svom okruženju i šire, pa čak i da utiču na tok istorije. Scenario je poznat i uglavnom šablonizovan: njihovi politički neprijatelji, kada bi iscrpli politička sredstva, ili izgubili strpljenje, pristupili bi atentatu, pokušaju da dotične fizički liše života i poboljšaju svoje pozicije (tako bar atentatori misle). Često su motivi i potpuno apolitični, pa i patološki (setimo se ubistva Džona Lenona). Metodi su raznovrsni i njima bi se mogla napisati enciklopedija. Maštovitost i surovost atentatora nema granica. Izvesnom diktatoru iz jedne čileanske provincije digli su blindirana kola u vazduh (zajedno s njim) tako što su prokopali tunel ispod ulice gde on prolazi i postavili tonu eksploziva. Bolje tona viška nego gram manjka. Vozilo je nađeno dva bloka dalje, ”parkirano” na terasi jedne petospratne zgrade. Unutra su svi bili uredno vezani na svojim mestima, ”kao živi”, kako bi se to moglo crnohumorno okarakteristati.
Međutim, u tim manifestacijama osvetoljubivosti i namere ima razlike. Najteži vid atentata jeste javno mesto, po mogućstvu sa što više posmatrača. Tako se ovim javnim smaknućem šalje mnogo poruka. Ubistvo Ulofa Palmea ( šved. Palmemordet) počinjeno je 28. februara 1986. godine u jednoj od centralnih ulica Stokholma, Sveavegen (Sveavägen). Odmah potom počinju teorije zavere, sumnje i nedoumice, pritisak javnosti, kao da policiji nije bilo dovoljno to što mora da pronađe ubicu. Najpre je bilo reči o osveti desničarskih ekstremista. Spominjano je i to da je on ubijen greškom jer je pomešan sa velikim dilerom droge Sigeom Sedergrenom (Sigvard “Sigge” Cedergren).
Šta se objektivno dogodilo?
U petak, 28. februara 1986. godine Palme je pre posla, kao i obično, igrao tenis sa bliskim prijateljem i saradnikom Harijem Šeinom. Kasnije je u svom kabinetu primio nekoliko diplomata. Najduže se zadržao sa iračkim ambasadorom (Pored svega ostalog, Palme je u to vreme bio i posrednik UN u ratu između Iraka i Irana). Otišao je metroom na projekciju komedije ”Braća Mocart” u bioskopu ”Grand” koji se nalazi prekoputa centrale Socijaldemokratske partije u ulici Sveavegen 45 ( Sveavägen).
Tamo se našao sa sinom Mortenom i njegovom devojkom. Sa njima nisu bili telohranitelji, pošto je Palme voleo da šeta gradom bez njih, ne želeći da privlači pažnju prolaznika i šaljući poruku da je njegova zemlja bezbedna (uzevši u obzir prilično burne godine koje su prethodile tim danima, o čemu će kasnije biti reči). Kada je par stigao do rasksnice sa ulicom Tunelgatan, prišao im je visok čovek koji je pucao revolverom u kalibru 357 s magnum municijom. Jednom je pucao Palmeu u leđa, a drugi put u njegovu suprugu, okrznuvši je, a potom pobegao uz stepenice. Palme je izdahnuo na licu mesta. Glavni osumnjičeni do koga je policija došla bio je izvesni Krister Peterson (1947-2004). Međutim, njegovu umešanost u atentat sud nije uspeo da dokaže i on je oslođen optužbe. Tek 10. juna 2020. godine tužilaštvo je identifikovalo zločinca. Prema njihovim saznanjima, ispostavilo se da je to Stig Engstrom (Stig Folke Wilhelm Engström); reč je o interesantnoj ličnosti. Rođen je u Bombaju, a policiji je, pod nosem, dugo bio kao očevidac ubistva. Međutim, dva švedska pisca, Lars Larson i Tomas Peterson su ga označili kao atentatora!
Kako se dogodilo da ova dvojica baš u njega upru prstom?
Engstrom (Engstrem) bio je jedan od dvadeset ljudi koji su se zatekli na mestu zločina. Engstrom je završio svoj radni dan u kao dizajner u agenciji za osiguranje ”Skandija” (stoga su istražni organi i sredstva medija, shodno švedskom zakonu da se ne objavljuju imena osumnjičenih, njega zvali Skandiamannen). Zadržao se u ćaskanju sa večernjom smenom obezbeđenja zgrade, samo minut-dva pre pucnjave. Dvadesetak minuta kasnije, uzbuđen, vratio se da obezbeđenju ispriča šta se dogodilo. Veruje se da je posle toga otišao kući. Njega policija nije ispitivala na licu mesta. Kasnije je više puta ispitivan unakrsno kao svedok, a on je na različite načine opisivao taj događaj, najčešće suprotno iskazima drugih svedoka. Policija je napokon odustala od njega kao od nepouzdanog svedoka smatrajući da želi da skrene pažnju javnosti na sebe. Međutim, teoriju da je Engstrom ustvari pravi ubica prvi put pokreće Lars Larson u knjizi ”Nacionalni neprijatelj” (Nationens Fiende) koja je objavljena 2016. godine. Optužba se pojavila i u članku novinara Tomasa Petersona u časopisu ”Filter” iste godine, ali i u knjizi ”Neverovatni ubica” (Den osannolika mördaren), objavljenoj 2018. godine. U toj knjizi Marten, sin Palmea, tvrdi da je video čoveka koji odgovara Engstromovom opisu. Lars Džepson, koji je bio svedok, tada je izjavio da je vrlo verovatno upravo Engstrom taj kog je video kako beži s lica mesta. Našla se i Ole Minel, novinarka magazina Proletaren (Proletären) da ustvrdi da ga je on mogao biti umešan u ubistvo, ali da je neko drugi pucao! Engstrom je na to tvrdio da jeste bio jedan od prvih svedoka i da je čak pokušao povređenog Palmea da postavi u bolji položaj kako bi lakše disao. Posle toga dao je još nekoliko intervjua različitim švedskim novinama. Svaki put je kritikovao policijsku istragu i nezaiteresovanost same policije za njegovo svedočenje. Čak je na švedskoj televiziji (Sveriges Television) to izjavio. Svoj poslednji intervju dao je 1992. godine za časopis Skid&Sakerhet (Skydd & Säkerhet), tako što je sam kontaktirao svog prijatelja Jana Arvidsona koji je tamo radio kao novinar.
Konačno, 10. juna 2020. godine švedski tužioci i policija imenuju ga kao glavnog osumnjičenog. Međutim, pošto je on bio mrtav već 20 godina (umro je 26. juna 2000. godine) nije pokrenuto krivično gonjenje, ne samo zbog smrti, već i zbog previše posrednih dokaza koji nisu bili dovoljni za validno i uspešno suđenje. Poznato je, inače, da Engstrom nije simpatisao premijera, da je imao finansijskih problema i da je bio sklon alkoholu, ali nije bio jedini takav. Prema rečima glavnog tužioca, Kristofera Petersona, istražni organi još nemaju (niti će imati, po svoj prilici) jasnu sliku o njegovim motivima, bez čega nema ni utemeljene optužnice. Da bi ova zavera imala još sočniji fon, tvrdilo se i tvrdi da on nije umro, već je izvršio samoubistvo.
Ko je bio Ulof Palme?
Zabavimo se malo detaljnije ličnošću Ulofa Palmea. Oko njega je stvorena idealizovana slika skromnog, pravog građanskog premijera koji ide na posao biciklom, šeta uveče bez obezbeđenja, ne drži do krutih formalnosti ali poštuje protokol, radi na dobrobit svoje zemlje, uvek je nasmejan, itd. To je sve lepo, ali eto – našao se i motiv i ličnost kome je on smetao. Čime se to bavio Ulof Palme i kako je mogao da postane nekome meta?
Palme je bio predsednik švedske Socijaldemokratske stranke od 1969. do 1986. godine, kao i premijer Švedske u dva mandata: od 1969. do 1976. i od 1982. do trenutka ubistva. Na drugom mandatu proveo je dve godine. Bio je izuzetno harizmatičan i omiljen, ali bez dlake na jeziku. Tako se brzo stiču neprijatelji, a njih je on imao priličan broj. Otvoreno je kritikovao domaće i svetske probleme. Odluke i reforme koje je donosio nisu bile u interesu velikih kompanija i često su vrlo besno istupali protiv njegovih stavova kao populističkih. Bio je veliki protivnik upotrebe nuklearnog oružja i pretnje njime, otvoreno je kritikovao sve nasilne metode koje su korišćene po svetu i nije se uzdržavao u tome. Od kritike upada zemalja VU u Čehoslovačku, preko američkog bombardovanja Severnog Vijetnama, režima Franciska Franka u Španiji i izraženog aparthejda u Južnoj Africi. Prilično širok spektar potencijalnih neprijatelja. Vašington je čak izvesno vreme, zbog Palmeovih kritika poteza Amerikanaca u Vijetnamu i na tlu Indokine, zahladneo odnose sa Švedskom. Njegov odgovor za ”Njujork tajms”, 1973. godine je glasio: ”Ne žalim za tim, u ovom svetu morate da govorite prilično glasno da bi vas bilo ko saslušao“. O komplikovanosti odnosa u Švedskoj svedoči i Ana Sandstrom, generalna sekretarka Međunarodnog centra ”Ulof Palme”, koja je tvrdila da na desnici postoji neskrivena mržnja prema Palmeu. Protivnici su ga grubo napadali, a većina naroda ga je poštovala i volela, što dokazuje to da i danas, posle 36 godina, na mestu njegovog ubistva uvek ima cveća.
Teorije zavere, motivi
Dok se kod Kenedija ( kao metafore teorija zavere) spominju tri, najviše četiri ozbiljna izvršioca (naručioca), kod Palmea taj krug je znatno širi. Švedska opsednutost tim ubistvom iznedrila je desetine zavera, pa postoji čak i ime za tu fiksaciju – Palmeova bolest ( Palmes sjukdom). Poznati pisac Stig Lašon, autor knjige ”Muškarci koji mrze žene” (Girl With A Dragon Tattoo) ,bio je godinama opsednut Palmeovim ubistvom.
*Novinar Andres Leopod koji je radio za novine ”Ekspresen” ( Expressen) i koji je više puta razgovarao s Palemom, smatra da je Palme poginuo u sukobu koji je išao po liniji Iran protiv CIA jer se aktivno borio da se okonča iransko-irački rat.
*Posle hapšenja lidera Kurdske radničke partije (Partiya Karkerên Kurdistan) Abdulaha Odžalana, aktivno se sumnjalo i na tu liniju u slučaju atentata. Turska medija prenela su da je Odžalan bio umešan i u atentat na papu Jovana Pavla II 1981. godine, ali i u ubistvo švedskog premijera!
*Sumnjalo se da je ubijen zbog svojih stavova prema aparthejdu i zbog finansijske pomoći Afričkom nacionalnom kongresu. Sve do 1996. godine švedski islednici su, bez rezultata, pokušavala da to dokažu i to u Južnoafričkoj republici.
*Neki tabloidi su smatrali da je Palme otkrio kako je švedska fabrika oružja ”Bofors” dala mito da bi dogovorila posao sa Indijom.
Međutim, čak ni ova istorijska epizoda nije mogla da prođe bez nas, odnosno Jugoslovena! Nemački časopis ”Fokus” 2011. godine, više godina posle raspada SFRJ, bavio se tezom da su jugoslovenske tajne službe bile umešane u njegovo ubistvo. Tokom Palmeovog mandata u Švedskoj dogodilo se nekoliko terorističkih akcija ustaške emigracije, od kojih je daleko najpoznatijije ubistvo ambasadora Vladimira Rolovića sedmog aprila 1971. godine. Jedan od zahteva naše delegacije koja je stigla u Stokholm odmah po ubistvu ambasadora bila je da Palme zabrani rad ustaške emigracije koja je u Švedskoj imala više organizacija. On je to odbio. U samoj Švedskoj više puta su organizovane ustaške demonstracije protiv Jugoslavije, a najveće su održane u Geteborgu 1971. kao podrška ”Hrvatskom proljeću”. Palme je čak 1977. godine imao sastanak sa Franjom Tuđmanom koji je te godine napustio ilegalno Jugoslaviju i s lažnim dokumentima stigao u Švedsku.
S druge strane, prilikom posete Beogradu u martu 1975. godine Palme nije krio oduševljenje Titovom ličnošću i uspesima koje je on postigao u radničkom samoupravljanju. Pri tom se hladnokrvno usprotivio Titu koji je kritikovao naše profesore koji odlaze na Zapad i tamo opanjkavaju našu zemlju, rekavši: ”Oni koje sam ja slušao to nisu činili”. Naš cenjeni novinar, veliki znalac i analitičar, prerano preminuli Miloš Vasić, bavio se u NINU tim špekulacijama i vrlo brzo ih je odbacio. U tom odličnom članku Vasić se bavio i odnosima unutar uveliko razbaštinjene SDB koja je na saveznom nivou imala samo nekoliko formalnih ovlašćenja, što je predmet posebne teme. Međutim, nagađanja su se nastavila aktiviranjem iridente na Kosovu koja je takođe imala svoj razlog da se okrene protiv Palmea. Podsećamo da je Švedska teritorijalno velika zemlja, ogromnih resursa, visokorazvijena, ali sa malim brojem stanovništva i nedostatkom kvalifikovane radne snage. Poznato je da danas jednu petinu Šveđana čine, ustvari, ekonomski imigranti. Sve te priče su izvesno vreme kolale, pozivajući se na metode Staneta Dolanca i Željka Ražnatovića, no sve je to vremenom palo u vodu.
O prividnom miru u Švedskoj (podsetimo se i Erdoganovih motiva da se usprotivi njenom prijemu u NATO čija je ona faktički članica još od vremena pridruživanja ”Partnerstvu za mir”), pisali smo obrađujući temu o upotrebi ručne bombe M-75 u bombaškim napadima širom Švedske; to je bila dugotrajna i centralna tema u Švedskoj pre pojave korone.
Šta je ostalo izvesno?
Palme nije imao nikakve šanse da preživi. Moćni metak 357 magnum garantovao je smrtnost čak i da je Palme imao na sebi pancir. Taj detalj govori o tome da se ubistvo nije dogodilo slučajno i da je bilo pažljivo planirano i pripremljeno.
Još jedan, naoko bizaran detalj, govori o neobičnom životu ( i kraju) tog netipičnog, kontroverznog političara: sahranjen je u belom sanduku, a finska pevačica Aria Saijonmaa pevala je legendarnu Teodorakisovu tugovanku “Einai megalos o kaimos” (”Velika nesreća”). Iza sanduka bio je na zidu ogroman rikvand sa zaštitnim znakom Ujedinjenih nacija. U knjizi ”Uspon i pad velikih vođa” (”The Rise nad Fall of Political Leaders”, 2012), Lesli D. Edfler skreće na neobičnu simboliku njegove sahrane. Sahranu nije organizovala država već njegova partija! Glavni govornici bili su Ingvar Karlson koji je nasledio Palmea kao premijer i ministar inostranih poslova Sten Andešon, dok je kralj Švedske sedeo na kraju reda sa zvanicama i čekao svoj red za obraćanje.
Inače, pre nekoliko godina neko je dojavio da je se u jednom jezeru nalazi revolver kojim je izvršen atentat. Revolver je zaista pronađen, ali u takvom stanju da nikakva forenzika iz njega nije mogla da izvuče neki detalj. To je istovremeno bila podrugljiva poruka izvršilaca atentata, jer pronaći revolver u bilo kom jezeru nije lak posao, pri čemu su oni tačno uputili istragu na mesto gde treba da traže.
Palme je postao tema mnogih dokumentaraca, između ostalog i Netfliksove mini-serije ”Malo verovatni ubica” (Den osannolika mördaren, 2021), dok SAPO, švedska tajna policija, još ne otvara svoje arhive, podgrevajući i dalje maštu zaljubljenika u teorije zavere.
Nedavno je, po ko zna koji put, grob Ulofa Palmea još jednom oskrnavljen prosipanjem farbe na njegovo ime, a japansko drvo, simbol mira koje je raslo pored groba – posečeno je.
