Ruske i snage Donjecke Narodne Republike (DNR) su operacije prema Marijupolju započele 25. februara a grad se 3. marta 2022. našao u potpunom okruženju. To je, praktično, bio prvi dan opsade, koja traje do danas. Opsadu su držali ruska 810. posebna gardijska brigadа mornaričke pešadije (810-я отдельная гвардейская бригада морской пехоты), 11. posebni motostreljački puk (11-й отдельный гвардейский мотострелковый полк, ranije bataljon “Istok” – “Восток”) Narodne milicije DNR i 141. specijalni motorizovani puk “Kadirova” (141-й специальный моторизованный полк).
U obruču su se nalazili ukrajinska 36. posebna brigada mornaričke pešadije (36-та окрема бригада морської піхоти), posebni odred specijalne namene Nacionalne garde “Azov” (Окремий загін спеціального призначення “Азов”) kao i manje policijske (Національна поліція України, НПУ), graničarske (Державна прикордонна служба України, ДПСУ) i snage državne bezbednosti (Служба безпеки України, СБУ). Posle mesec dana krvavih borbi, sa velikim brojem civilnih žrtava i praktično potpuno razorenim delovima grada, ukrajinske snage su 1. aprila sabijene u nekoliko ”ostrva” – oko centra grada, gradske luke, u metalurškim kombinatima ”Azovstal” (ПАО ”Металлургический комбинат Азовсталь” ) i ”Iljiča” (ПрАТ “Маріупольський металургійний комбінат імені Ілліча“) kao i zavodu mašinogradnje ”Azovmaš” (ВАТ ”Азовмаш”).
Situacija za opkoljene snage je postajala sve teža. Prema ruskim izvorima, 28 i 31. marta Kijev je slao po dva helikoptera Mi-8 sa zadatkom da evakuišu komandni sastav “Azova” i 36. brigade. No, dolet je sprečen iznad Azovskog mora a helikopteri su oboreni. Nakon neuspelih akcija izvlačenja, oko 270 ukrajinskih marinaca se 5. aprila predalo zajedničkoj grupaciji snaga RF i DNR. Operaciju, koja se odvijala pod unakrsnom vatrom na neutralnoj teritoriji, zajednički su organizovale ruske specijalne službe i vojska. Predaji su prethodila četiri dana teških pregovora koji su tekli uporedo sa borbama. Teritoriju fabrike “Azovstal” prvo je napustilo 28 vojnika i oficira 501. bataljona (501 окремий батальйон морської піхоти) 36. brigade a u roku od devet sati, predalo se još 239 ljudi.
Sledeći pokušaj izvlačenja usledio je 8. aprila 2022. godine. Ukrajinski brod za prenos rasutog tereta “Apač” (Apache) pokušao da se probije u luku Marijupolj kako bi evakuisao komadu puka “Azov” ali su ga ruske pomorske snage zaplenile. Zastupnik komandanta puka “Azov”, kapetan Palamar Jaroslavovič “Kalina” (Паламар Святослав Ярославович “Калина”), 10. aprila se obratio ukrajinskoj javnosti, dramatično optužujući nadležne da su ih praktično napustili. Komandir DNR bataljona “Istok”, Aleksandr Hodakovski (Александр Сергеевич Ходаковский), istoga dana je saopštio da su ukrajinske snage, zamaskirane kao jedinice Donjecke Republike, pokušale samostalno da se probiju iz grada. Na 30 borbenih vozila, uključujući i samohodke, naneli su oznake proruskih snaga, formirali kolonu i, pod okriljem mraka, krenuli u proboj. No, donjecke snage su još od početka formiranja kolone iz vazduha kontrolisale situaciju i razbile zamaskiranog neprijatelja.
Pres-sekretar vojne komande DNR, Eduard Basurin (Эдуард Александрович Басурин), 11. aprila je izjavio nešto što se medijski vratilo Rusima kao bumerang. Naime, prema Basurinu, zavod “Azovstal” “ima više podzemnih nivoa tako da nema smisla jurišati na ovaj objekat; to bi dovelo do velikih gubitaka među sopstvenim trupama, nesrazmeran u odnosu na neprijateljske. Treba se pozabaviti blokiranjem ovog postrojenja, pronaći sve ulaze i izlaze i, nakon toga, angažovati jedinice za hemijsko ratovanje”. U toku međusobnog medijskog prepucavanja oko (zlo)upotrebe zabranjenog hemijskog oružja, brzopleti predlog Basurina se iskoristio u negativnoj kampanji. Naime, samo nekoliko sati nakon ove izjave, puk “Azov” je izvestio da je ruska vojska 11. aprila uveče, “pomoću dronova, bacila nepoznatu otrovnu supstancu na ukrajinsku vojsku i stanovnike Mariupolja”. Kod tri žrtve su se javili problemi sa disanjem i vestibulo-ataktički sindrom (vrtoglavica, gubitak koordinacije, napadi mučnine i poremećaj govora zbog problema sa cerebralnom cirkulacijom), ali se sada osećaju dobro. Vest je odmah preneo osnivač puka Andrej Belecki, a potom i Volodimir Zelenski lično. Društvene mreže su odmah sugerisale da bi to mogao biti “sarin” (jedinjenje sa ugljenik-fosfornom vezom nervno-paralitičkog dejstva). Brzopleti Basurin je naglasio da misli na tunelsku borbu, gde bi se verovatno upotrebio CS, CR, CN, PAVA i/ili OC gas, dimne ili šok-bombe. Pri tome, treba napomenuti da su Rusi oprezni sa upotrebom hemijskih sredstava nakon antiterorističke akcije sprovedene od 23. do 26. oktobra 2002 u moskovskom Pozorišnom centru na Dubravki. Tokom akcije nastradalo je 33 terorista i 129 talaca, od čega 119 talaca u bolnici. Tada su ministar zdravlja Jurij Ševčenko (Юрий Шевченкo) i FSB izjavili da je upotrebljena smesa na bazi opioidnog analgetika fentanila (phentanylum). Nakon analize urina i odeće dva preživela Britanca, 2012. godine je u Journal of Analytical Toxicology izneta pretpostavka da se možda radilo o smesi kartenfantanila (Carfentanil, carfentanyl, Wildnil) i remifentanila (Remifentanil). No tačna smesa do danas nije utvrđena a ruske oružane snage, zbog prisustva civila u skloništima, izbegavaju sličan scenario.
Pokušaj proboja 10 aprila i medijska buka oko hemijskih sredstava, po svemu sudeći bili su samo maska za proboj marinaca iz zavoda ”Iljiča” i ”Azovmaša” do grupacije utvrđene u ”Azovstalu”. U noći između 11 i 12 aprila usledio je proboj iz “Zavoda Iljiča” u kome je poginuo komandant 36. marinske brigade, pukovnik Volodimir Baranjuk (Володимир Анатолійович Баранюк, 1974-2022); istovremeno, zarobljeno je oko 400 ranjenih i više od 800 zdravih marinaca a izvestan broj je uspeo da se probije i spoji sa pukom ”Azov” u ”Azovstalu”. Osim toga, ruske snage su do 11. aprila zauzele luku tako da se kompletna ukrajinska odbrana skoncentrisala u objekte zavoda “Azovstal”. Od tog trenutka, ovaj gigantski zavod i sudbina opkoljenih Ukrajinaca prerasla je u “međunarodni problem”. Naime, sa obe strane su i ranije stizali senzacionalistički opisi podzemnih postrojenja ispod “Azovstala”. Danas površina fabrike iznosi skoro 11 km2 (veća od Vatikana). U sovjetskom periodu, na ovom prostoru je izgrađena 41 radionica i 80 velikih objekata. Primera radi, postoje 22 objekta koje su u dokumentima označeni kao menze, a između prodavnica i zgrada postoje posebni “autoputevi” za kamione. Pogon “Azovstal” je, navodno, ozbiljno ojačan a ima šest spratova podzemnih komunikacija. To su skloništa od bombardovanja (predviđena da izdrže čak i atomski udar) izgrađena u sovjetskom periodu, kao i podzemna infrastruktura za smeštaj generatora i drugih uređaja. Prema nepotvrđenim podacima, dužina tunela za razvod kablova, vodovodne mreže i pešačke prolaze je 24 km! Prema rečima Antona Goraščenka (Антон Юрьевич Геращенко), savetnika ministra unutrašnjihih poslova Ukrajine Denisa Monastirskog (Денис Анатолійович Монастирський), podzemne međuspratne konstrukcije mogu izdržati udare ruskih aviobombi od 500 (ФАБ -500 M62) i 1000 kg (ФАБ-1000сл) ali, u slučaju da se na Azovstal bace bombe FAB-5000 (ФАБ-5000НГ Nison Gelperin) – “armirano-betonske ploče će popustiti i tamo će izginuti sve majke i deca”.
Zanimljivo je da ni jedna strana nikada nije objaila ni okvirni planove ovih postrojenja, što su zapadni analitičari iskoristili da pokušaju da iznesu svoje viđenje podzemnih objekata. Kao ulje na vatru, tokom opsade, a verovatno kao odgovor na zapatne spekulacije da Rusi planiraju upotrebu hemijskog oružja, Moskva je 10 aprila iznela podatak da se 30 metara duboko ispod industrijske zone “Azovstala” nalazi tajna NATO biohemijska laboratorija pod kodnim nazivom PIT-404. Generalni direktor kompanije, Enver Ckitišvili (Енвер Омарович Цкітішвілі), odmah je to demantovao. Ckitišvili je tvrdio da su “sva preduzeća u Mariupolu konzervirana još tokom prve nedelje ruskog napada a da su svi hemijski reaktivi koji se koriste u metalurgiji uništeni 25. februara 2022. godine. Praktično, u okviru Azovstala ne postoje nikakvi tajni tuneli i biohemijske laboratorije”. No, varnica je planula: sa PIT 404 je povezana kompanija Metabiota, zamišljena da radi “na analitici rizika za zdravlje”, a koju je 2009 u San Francisku osnovao poznati virusolog Natan Volfe (Nathan Daniel Wolfe). U istom gradu, iste godine, Robert Bajden (Robert Hunter Biden, sin američkog predsednika Džoa Bajdena), Devon Arčer (Devon Archer) i Kristofer Hajnc (Christopher Heinz) formirali su investicioni fondRosemont Seneca Partners, koja je imala udeo u Rosemont Seneca Technology Partners (RSTP). RSTP je investirala u Metabiotu a mladi Bajden je ušao i u poslove sa ukrajinskom naftnom kompanijom Burisma Holdings Ltd (Бурісма Холдинг) Mikolaja Zločevskog (Микола Владиславович Злочевський). “Burisma” je takođe bila uključena u “naučni projekat” koji je uključivao laboratorije visokog nivoa biobezbednosti. Uproščeno rečeno, čitava ideja je bila da se u Ukrajini biohemijske laboratorije nasleđene iz vremena SSSR, “konvertuju u laboratorije za očuvanje zdravlja i sprečavanje razvoja biohemijskog oružja” – ili, prema Moskvi, da se “finansira američki vojni istraživački program o biološkom oružju”. U posao je ušla i kompanija “Goldman Sač” (Goldman Sachs Group, Inc.), ali i “Blek i Vič” (Black & Veatch), koji je imao podršku Ministarstva odbrane SAD. Sve u svemu, sa druge strane Atlantika je usledio snažni demanti o radu na biohemijskom oružju u Ukrajini i postojanju PIT-404, a Robert Bajden je “izvučen iz afere” činjenicom da je u “februarau 2014. otpušteniz rezervnog sastava američke mornarice nakon što je bio pozitivan na kokain. Bajden ovo nije prijavio rukovodstvu RSTP pa je još početkom 2015. – izbačen iz firme”! Zbog ubrzanih zbivanja u Marijapolju PIT-404 je nekako potisnut u drugi plan a na čelo međunarodnih zbivanja izbilo je pitanje sudbine boraca i civila opkoljenih u “Azovstalu”. Komanda mornaričke pešadije je pokrenula snažnu kampanju. Tako je vršilac dužnosti (zamenik) komandanta 36. OBRMP, major Sergij Volina (Волинський Сергій Ярославович – Волина) 18 aprila u etar pustio izjavu kako se sa vojnicima “u zavodu nalaze i žene, deca pa čak i novorođenčad. U principu, to su uglavnom porodice opkoljenih boraca, koje su na ruskim poternicama. Oni su bez ogreva, hrane i vode. Ranjeni vojnici svaki dan umiru zbog nemogućnosti pružanja pomoći i lečenja”. U suštini, apel je bio upućen papi Francisku (Franciscus,Jorge Mario Bergoglio)! Istoga dana, visepremijerka ukrajinske vlade Irina Vereščuk (Ірина Андріївна Верещук) zatražila je od Moskve “da otvori humanitarne koridore za evakuaciju žena, dece i drugih mirnih stanovnika”. Pri tome, zapretila je da će “odbijanje da se otvore koridori biti povod da se svi odogovrni za humanitarnu katastrofu privedu licu pravde”.
Šta više, Volodimir Zelenski je bio još eksplicitniji. Pema njemu, pogibija vojnika opkoljenih u “Azovstalu” označila bi kraj svih mirovnih pregovora. “Slučaj Mariupolj može biti gori od deset Borodjanki (Бородянка,mesto u kome su, slično kao u Buči, navodno počinjeni ratni zlčini). Uništenje naših vojnika, naše dece, stavilo bi tačku na sve pregovore.” Za jedan oružani sukob – pomalo čudan zahtev – neprijatelja ucenjivati da pusti opkoljene vojnike!
General Mihail Mizincev (Михаил Евгеньевич Мизинцев) je na to odgovorio da je 19 aprila humanitarni koridor bio otvoren ali da tu priliku niko nije iskoristio da se izvuče iz blokade.
Major Volina, koji je u međuvremenu i zvanično preuzeo komandu nad mornaričkom pešadijom, 20 aprila se obratio liderima Džo Bajdenu (Joseph Robinette Biden Jr.), Redžepu Tajip Erdoganu (Recep Tayyip Erdoğan), Borisu Džonsonu (Alexander Boris de Pfeffel Johnson) i Volodimiru Zelenskom sa molbom da deblokiraju Mariupolj radi evakuacije civila, uključujući decu, ranjene i poginule, koji su se nalazili u bunkerima opkoljenog “Azovstala”. Ovaj poziv je u suptini značio direktan zahtev da se zbog opkoljenih marinaca i vojnika “Azova” započne treći svetski rat. Pri tome, branioci Azovstala su insistirali da budu prebačeni u “treću zemlju”! Putin (Владимир Владимирович Путин) je 21 aprila ruskim opsadnim trupama zabranio direktan juriš na “Azovstal” nazvavši takvu operaciju necelishodnom. Major Volina je 27 aprila uputio još jedan, ništa manje ekstreman poziv na izvlačenje boraca i civila “operacijom po uzoru na Denkerk”. Naime, od 26. maja do 4. juna 1940. godine Britanci su pokrenuli operaciju Dynamo kako bi iz nemačkog okruženja u Denkerku (Dunkirk, Dunkerque) izvukli vojnike Britanskih ekspedicionih snaga (BEF). U operaciji je učestvovalo 693 britanskih i 861 savezničko plovilo uz više od 3500 letova RAF, a u Britanuju je sa plaža Denkerka ukupno prebačeno 338.226 boraca. Mislimo da je u najmanju ruku neumesno ovu herojsku operaciju, za koju je Čerčil ipak rekao “da se pobede ne dobijaju povlačenjem”, porediti sa Mariupoljem i nekoliko stotina marinaca i pripadnika kontraverznog puka “Azov”. Istina, medijski efekat je postignut i svi zapadni mediji potresno i zabrinuto lamentiraju nad sudbinom opkoljenih. Vrhunac opsade je bio uvlačenje OUN u problem izvlačenja marinaca i Azovaca. Naime, generalni sekretar UN, Antonio Guteres (Antonio Manuel de Oliveira Guterres), od 26. do 28. aprila je posetio Moskvu i Kijev i jedna od tema razgovora u obe prestonice bila je mogućnost da se opsednuti izvuku uz pomoć OUN i Međunarodne organizacije Crvenog krsta. Pod snažnim pritiskom SAD i zapadnih saveznika, UN su praktično izgubile svaki značaj i uticaj, a iz izjava koje stižu iz Moskve i Kijeva nemoguće je razabrati da li je i šta je Guteres uopšte postigao. Koliko je nama poznato, sve dosadašnje opsade kroz istoriju završavale su se probojem, razbijanjem obruča ili predajom a prebacivanje u “treću državu” nije zabeleženo. Kada su u pitanju civili, poplava medijskih (dez)informacija ne dozvoljava da se ustanovi tačan broj koji boravi u katakombama. On se kreće od nekoliko desetina do skoro hiljadu ljudi. Poznato je da su se tokom granatiranja grada u bunkere sklonili žitelji okolnih zgrada, radnici zavoda sa porodicama a, verovatno, i porodice nekih od opkoljenih boraca. Humanitarni koridori (“koridori tišine”) sa manje ili više uspeha otvarani su više puta ali obe strane su davale različite podatke koliko ljudi je do sada evakuisano. Ovi nesrećnici se, istovremeno, (zlo)upotrebljavaju u propagandne svrhe: ruska strana tvrdi kako ih “Azovci” drže kao “živi štit” dok ukrajinska tvrdi da su oni “žrtve ruske surovosti”. Mora se reći da obostrana nekontrolisana medijska propaganda i potpuno nepouzani komentari na društvenim mrežama ove civile dovode u opasnost čak i ako uspeju da se probiju iz obruča. Najbolji primer su Natalija i Mihail Savin (Наталья Савина, Михаил Савин) i njhova ćerka, koji su 29 aprila uspeli da se probiju van skloništa u “Azovstalu”. Ruski mediji su odmah objavili intervju sa porodicom. No, istog trenutka, na nekim društvenim mrežama se pojavila tvrdnja da je Natalija Savina u stvari oficir ukrajinske vojske i zloglasni snajperista, bivša blogerka Jelena Belozerskaja (Олена Леонідівна Білозерська)! Iako su organi bezbednosti potvrdili da, uprkos velikoj sličnosti, Natalija nema nikakve veze sa Jelenom, mrlja i opasnost po sudbinu porodice lebdi na mrežama.
Da su pregovori ipak moćniji od rata, govori podatak da je 30 aprila, tokom novog “režima tišine”, katakombe napustilo 46 civilnih osoba. Konačno, prema trenutnim vestima, 1. maja urodili su plodom i pregovori sa UN; predstavnici UN i Crvenog krsta angažovali su oko 70 autobusa koji civile, uz podršku ruske vojske, iz “Azovstala” prebacuju u Bezimene (Безiменне), mesto 33 km istočno od Marijupolja, na teritoriji DNR. Ovde im se pruža prva humanitarna i medicinska pomoć. Ostaje otvoreno pitanje da li se borci još uvek nadaju “drugom Denkerku”.
