Prema ukrajinskim medijima, tokom helikopterskog desanta na aerodrom ’’Antonov’’ (25 km severozapadno od Kijeva), 27 februara 2022 godine delimično je uništena a delimično pala u zarobljeništvo grupa ’’kadirovaca’’.
Zapadni mediji takođe prenose vesti da su ’’kadirovci’’ zaduženi za zarobljavanje ili ubistvo ukrajinskog predsednika Zelenskog (Volodymyr Oleksandrovych Zelenskyy). No, ima vesti da se druga grupa Čečena (Dudajevci) bori na strani Ukrajine, nastavljajući tako ’’Treći čečenski rat’’.
Da bi se razumelo o kome se radi, treba se vratiti u prošli vek, u vreme Prvog i Drugog čečenskog rata.
’’Istok’’ i ’’Zapad’’
Opštenacionalni kongres čečenskog naroda (OKČN) je 27. novembra 1990. godine jednoglasno usvojio deklaraciju o osnivanju ’’Čečenske Republike Ičkerije’’ (Nohčiйn Pačhьalkh Nohčiйčoь). No, Vrhovni Sovjet RSFSR je 1 оktobra 1991. doneo rešenje o podeli Čečensko-ingušetkse republike na Republiku Čečeniju i Republku Ingušetiju (bez proklamovanih granica), što je poslužilo kao katalizator nacionalno-kriminalnih procesa i dovelo do niza lokalnih oružanih sukoba.
Bivši vazduhoplovni general-major SSSR, Džohar Musajevič Dudajev, (Джохар Мусаевич Дудаев, alias Дудин Муса кант Жовхар,1944 – ubijen 1996), 27 oktobra 1991. izabran je za predsednika Čečenske republike. Svojim prvim aktom proglasio je nezavisnost samoproklamovane Čečenske republike Ičkerija (CRI) od Ruske Federacije. Predsednik Rusije, Boris Jeljcin (Борис Николаевич Ельцин, 1931-2007) je 7. novembra 1991 izdao Ukaz o uvođenju vanrednog stanja u Čečensko-Ingušetskoj Republici. Dudajev je odmah reagovao i već 8 novembra uveo ratno stanje i izdao Ukaz № 2 o formiranju Ministarstva vojske i oružanih snaga CRI. Shodno tome, Izvršni komitet Nacionalnog kongresa čečenskog naroda raspisao je opštu mobilizaciju i stavio pod punu borbenu gotovost Nacionalnu gardu.
U oružane snage CRI stupio je i Šamil Salmanovič Basajev (Шамиль Салманович Басаев alias Абдаллах Шамиль Абу-Идрис, 1965 – 2006). Basajev je još tokom leta iste, 1991 godine, formirao izviđačko-diverzantsku grupu ’’Vedeno’’, stacioniranu u istoimenom gradiću. Ovaj terorista je sledeće godine, sa ’’dobrovoljcima Konfederacije naroda Kavkaza’’ učestvovao u gruzijsko-abhazskom konfliktu, boreći se na strani samoproklamovane Abhazije protiv gruzijskih oružanih snaga.
Decembra 1992. ostavku u ruskoj vojsci podneo je i Aslan (Halid) Alijevič Mashadov (Аслан-Халид Алиевич Масхадов, 1951 – 2005). Mashadov odlazi u Grozni, gde mu je predsednik Dudajev dodelio dužnosti načelnika Narodne odbrane i prvog zamenika načelnika Generalštaba oružanih snaga CRI. Tokom 1992. Mashadov je Basajevа postavio za komandira čete bataljona specijalne namene (specnaz) Nacionalne garde CRI (bivša grupa ”Vedeno”).
Posle niza krvavih borbi između separatista i unionista, potpomugnutih ruskim regularnim snagama, 31 avgusta 1996. Aslan Mashadov i sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije, Aleksander Ivanovič Ljebed (Александр Иванович Лебедь, 1950 – 2002), potpisali su tzv. Hasav-Jurt sporazum (Хасавюртовские соглашения) o prekidu borbenih dejstava, povlačenju federalnih snaga iz Čečenije i ’’izjavu bez državno-pravne važnosti o spremnosti obeju strana da konflikt reše mirnim putem’’. To je, prakitčno, označilo kraj Prvog čečenskog rata. Lebed nije dugo mogao da se diči mirovnim sporazumom; poginuo je 28. aprila 2002. kada je helikopter Mi-8, kojim se prevozio na otvaranje nove skijaške staze u Krasnojarskom kraju, zakačio vodove visokog napona i srušio se.
Konačno, 12. maja 1997. Mashadov i tadašnji predsednik Ruske Federacije, Boris Jeljcin, poptisali su ’’Dogovor o miru i principima međusobnih odnosa između CRI i Ruske Federacije’’.
Mashadov je još 17. oktobra 1996. postavljen za premijera koalicione vlade, ministra odbrane i načelnika Generalštaba, a 27. januara 1997. izabran je i za predsednika CRI. Iskoristivši koncentraciju vlasti u svojim rukama, 9 januara 1999. je pod jakim uticajem pristalica vahhabizma iz Urus-Martana, džamata (jamiata) Ramzana Mashadova (1970-2001; vođa klana Mashadov, član terorističke grupe ’’Majlis al Shura’’, ranije služio u ’’Abhazskom bataljonu’’ Šamila Basajeva) i samog Šamila Basajeva, započeo stvaranje islamske države na osnovama šerijatskog prava (Şeriat). U cilju vojne podrške svojoj politici, 1996. godine je za rukovodioca centra za vojnu obuku Centralnog Fronta Oružanih snaga CRI postavio Amira ibn al-Hataba (1969-2002), vojnog emira ’’Majlis al Shura’’ mudžahida Ičkerije i Dagestana, zamenika Šamila Basajeva i komandanta ’’Islamske internacionalne brigade’’.
Uvidevši da Mashadov nije u stanju da kontroliše situaciju na terenu (izbegavanje borbe protiv terorizma, širenje separatističkih ideja na okolne republike) i pridržava se potpisanih sporazuma, rusko rukovodstvo odlučilo je da pokrene vojnu operaciju radi uništenja terorističkih grupa u Čečečniji (tzv.’’Drugi čečenski rat’’, 1999-2000). Aslan Mashadov je ubijen 8. marta 2005. godine tokom specijalne operacije FSB RF u selu Tolstoj – Jurt (rejon Groznog), gde se skrivao u bunkeru ukopanom ispod jednog stambenog objekta. Prema tvrdnjama njegovog sina, FSB je Aslana Mashadova otkrio pomoću uređaja koji je odredio koordinate njegovog mobilnog telefona po IMEI-kodu.
U to vreme vrhovni čečenski mufti (müftü), Ahmad Abdulhamidovič Kadirov (Ахмат Абдулхамидович Кадыров, 1951 —2004), kao i njegov suplemenik iz teipa Benoj (Benoy teip, Benoy klan), Džabrail Bekmirzajevič Jamadaev (Джабраил Бекмирзаевич Ямадаев, 1970—2003), navodno, protiveći se terorističkim metodama borbe i širenju vahhabizma, stupili su u otvoreni konflikt sa Basajevim i, 11. novembra 1999, ruskim federalnim snagama bez borbe predali grad Gudermeš. Ahmad Kadirov је Ukazom predsednika Ruske federacije Vladimira Putina 11. juna 2000. postavljen za šefa administracije, а 5 oktobra 2003 i zvanično je izabran za predsednika Čečenske Republike. Početkom marta 2002 godine Džabrail Jamadaev oformio je specijalnu četu vojne komande Čečenske Republike. Okosnicu jedinice činili su borci bivšeg Drugog bataljona Nacionalne garde ICR, koji su prešli na stranu federalnih snaga. Kako je 10 marta 2002 godine potpisao ugovor o stupanju u oružane snage Ruske federacije, Džabrail Jamadajev je i oficijelno postavljen za komandira iste čete. Specijalnom direktivom Glavnog obaveštajnog direktorata ruskog Generalštaba, novembra 2003. godine od ove čete je, u sastavu 291. motostreljačkog (motorizovanog pešadijskog) puka 42. gardijske motostreljačke divizije, oformljen bataljon specijalne namene (specnaz) Glavnog obaveštajnog direktorata Generalštaba – ”Istok”. Komanda nad bataljonom ’’Istok’’ poverena je Džabrailu Jamadajevu. Po istoj direktivi, u sastavu 291. puka ustanovljen je i specnaz bataljon ’’Zapad’’ pod komandom Said-Mahomed Šamajevič Kakijeva (Саид-Магомед Шамаевич Какиев). No, Ahmad Kadirov i Džabrail Jamadaev nisu dugo obavljali svoje funkcije; Jamadajev je poginuo u noći između 4 i 5 marta 2003. godine u selu Vedeno na jugu Republike. Teroristi su komandira bataljona ubili radiodirigovanim projektilom. Godinu dana kasnije, 9 maja 2004, na stadionu ”Dinamo” u Groznom detonirala je eksplozivna naprava. Ahmad Kadirov, koji se nazazio na stadionu, teško je ranjen i preminuo je na putu za bolnicu. Na sajtu čečenskih separatista ”Kavkaz-centr”, 15. juna 2006, odgovornost za atentat preuzeo je Šamil Basajev. Pri tome, izjavio je kako je neposrednim izvršiocima za uspešno obavljen posao plaćeno 50.000 USD.
Inače, bataljon “Istok” je imao između 800 i 1500 ljudi. Izgleda da je jedinica u operacijama “čišćenja” terena činila zločine nad čečenskim civilima, što će, kasnije, biti iskorišćeno od strane političkih protivnika klana Jamadaev (prvenstveno klana Kadirov). Primera radi, poznat je slučaj u mestu Borodzinskaja (Бородзинская), 2005. godine, kada su pripadnici bataljona spalili 4 kuće, 1 stanovnika ubili, a 11 odveli u nepoznatom pravcu. Džabraila, a kasnije Sulima Jamadajeva, podjednako su se plašili Čečeni na obe strane. U Prvom čečenskom ratu Džabrail je na strani pobunjenika dogurao do čina brigadnog generala i “gospodara” grada Gudermesa, a bio je poznat po navodnim otmicama i trgovinom robljem. Posle prelaska na rusku stranu, početkom Drugog čečenskog rata, sa jednakom žestinom se borio protiv nekadašnjih saboraca. Među njegovim ljudima se nalazila većina bivših pobunjenika.
Bataljon ’’Zapad’’ je imao u svom sastavu nešto više od 1000 boraca. Komandant, major Said-Mahomed Šamajevič Kakijev (Саид-Магомед Шамаевич Какиев, 1970), bio je četvorostruki heroj Ruske Federacije i prekaljen ratnik odan Rusiji još od samih početaka čečenske krize. Sudbinu Čečenije smatrao je neodvojivom od sudbine Rusije. Inače, ranije je bio komandir čečenskih jedinica MVD OMON, a u rusku armiju je stupio decembra 1999. godine. Dok je 1993. godine pripremao atentat na Džohara Dudajeva, detonirala mu je eksplozivna naprava tako da je izgubio ruku i deo nosa. U Moskvi mu je urađena rekonstruktivna hirurška intervencija koja mu je značajno promijenila lični opis. Tri godine nakon neuspešne akcije Kakijeva, 21 aprila 1996, ruske specijalne službe su registrovale signal sa satelitskog telefona Dudaeva u rejonu sela Gehi-Ču, 30 km od Groznog. U vazduh su podignuta dva aviona Su-25, naoružana samonavođenim raketama. Dudaev je poginuo od udara rakete dok je telefonom razgovarao sa ruskim deputatom Konstantinom Borovim.
Za razliku od komandanta bataljona ’’Istok’’ i premijera Ramzana Kadirova, Kakijev u svoje redove nije primao amnestirane teroriste-pokajnike. Regruti su, naime, primani samo po preporuci nekog od veterana. Kostur bataljona činili su veterani antidudajevske opozicije iz doba Prvog čečenskog a većina je poticala iz severozapadne Čečenije. “Kakijevci” su bili proruski opredeljeni i žestoki protivnici nezavisnosti Čečenije. Sam Kakijev je izjavio: “Kunem se Alahom da sam spreman da poginem za Rusiju”.
Bataljon je operisao u malim grupama i od svih čečenskih formacija imao je najveću borbenu vrednost. Borci su se presvlačili u uniforme terorista ili civilna odijela, poznavali su jezik, običaje i teren i bili su sposobni da više nedelja izvode akcije u teškim klimatskim i topografskim uslovima. Sam Kakijev priznao je da su teroriste gonili i u susednim ruskim republikama (Ingušetiji, Dagestanu), pa čak i u Gruziji.
Problemi sa bataljonom ’’Istok’’ kulminirali su nakon atentata na Džabrailа Jamadajevа, 2003, kao i atentata na Ahmada Kadirova, 2004. гodine. Iza oba ubistva navodno je stajao Basajev. No, i Šamil Basajev je poginuo je u noći između 10. i 11. jula 2006. godine u rejonu sela Ekazevo (Nazranovski region Ingušetije), usled eksplozije municije i ubojnih sredstava koje je prevozio kamionom ”KamAZ”. U štampi se pojavila verzija da su agenti FSB RF uspeli da u tovar u kaionu ubace specijalnu tempiranu eksplozivnu napravu.
Komandu nad specnaz bataljonom ’’Istok’’ preuzeo je Džabrailоv brat, potpukovnik Sulim Bekmirzajevič Jamadajev (Сулим Бекмирзаевич Ямадаев, 1973). S druge strane, 2007. godine predsednik Čečenske Republike postao je Ahmatov sin, Ramzan Ahmadovič Kadirov (Рамзан Ахматович Кадыров, 1976). Tada je na videlo izbilo ranije prikriveno suparništvo između dva klana i započela je otvorena borba za vlast između Ramzanа Kadirovа и Sulimа Jamadajevа.
Bataljoni ’’Istok’’ i ’’Zapad’’, neposredno podčinjeni Glavnom obaveštajnom direktoratu Generalštaba, za Ruse su imali višestruki značaj jer su kontrolisali zbivanja i vršili pritisak na vlasti Čečenske Republike. S druge strane, bar jedinica ’’Istok’’ je zadržala način ponašanja paramilitarnih snaga, počinivši niz krivičnih prekršaja. Konačno, delovi bataljona ’’Istok’’ 15. aprila 2008. godine stupili su i u otvoreni oružani sukob sa obezbeđenjem predsednika Čečenije, Ramzana Kadirovа. Već 16. aprila Parlament Čečenije je zatražio od ministra odbrane Rusije da smeni Sulimа Jamadajevа. To je bio samo prvi korak. Istražno odeljenje Gudermesa (mesta gde je bataljon stacioniran) je iz arhive izvuklo stare predmete i 4. maja 2008. pokrenulo postupak protiv ’’grupe lica na čelu sa Sulimom Jamadajevim’’ u vezi slučaja izvesnog Bacaeva, ubijenog još 23. decembra 1998. godine. U skladu sa zakonom, Jamadajev je krajem maja, privremeno, dok traje istražni postupak, uklonjen sa dužnosti komandanta bataljona.
Kadirov je nastavio sa pritiskom na saveznu vladu, insistirajući da se specnaz bataljoni ’’Istok’’ i ’’Zapad’’, nad kojima nije imao nikakvu vlast, u potpunosti rasformiraju. Ministar odbrane Rusije je 10. juna 2008. odgovorio da raspuštanje jedinica ne dolazi u obzir ali da će se izvršiti trijaža komandnog sastava i vojnika, sastav smanjiti za 30%, te da se u jedinice neće primati novi ljudi. General Vladimir Šamanov je odluku bazirao na činjenicama da ’’bataljoni izvršavaju važne zadatke ne samo u okvirima združenih snaga, nego i zadatke u okviru mirotvornih snaga u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Obe jedinice, uglavnom sastavljene od mesnog stanovništva, za osam godina postojanja, izvele su niz akcija, uništivši veliki broj terorista. Podčinjeni Ministrarstvu odbrane RF, ovi bataljoni, inače sastavljeni od čečenskih državljana, ubrajali su se u najsposobnije jedinice specijalizovane za brdsku borbu. Ovo je i normalno ako se uzme u obzir njihovo dugogodišnje iskustvo u operacijama na planinskim i šumovitim terenima Čečenije. Istina, kako su imali veliki stepen samostalnosti, u zadnje vreme su sve manje ličili na regularne bataljone pa je zaključeno kako je neophodna njihova reorganizacija i popuna aktivnim ruskim oficirima’’.
U Istražnom komitetu pri profakturi Ruske Federacije, 8. avgusta 2008. godine potvrdili su da se bivši komandir bataljona ’‘Istok’‘ nalazi pod federalnom istragom, ali da njegovo trenutno boravište nije poznato pa je za njim raspisana poternica.
No, u tо vreme započeo je oružani sukob u Južnoj Osetiji i direktan sukob ruskih i gruzijskih snaga (ruska “Операция по принуждению к миру“, od 9. do 12. avgusta 2008). Rusi su na sektoru Južne Osetije odnosno Gruzije, između ostalih snaga, angažovali i četu bataljona specnaz ’’Istok’’ 291. motostreljačkog puka (prebačena u Južnu Osetiju radi pojačanja ”mirovnog bataljona”).
Pitanje angažmana ove problematične jedinice specnaza jedno vreme je prikrivana od javnosti. Prema prvim ruskim vestima, 11. avgusta 2008. u 19,19, saopšteno je da su ”u Gruziju iz Čečenije prebačene dve čete bataljona Istok i Zapad. Pres-služba Ministarstva odbrane je, međutim, ovo odmah demantovala. Već sutradan, ITAR-TASS je izvestio da ”bivši komandir bataljona Istok, Sulim Jamadajev, inače pod federalnom istragom zbog ubistva, sa 215 specijalaca svog bataljona primorava na mir gruzinsku stranu u zoni gruzinsko-osetinskog sukoba….”. Jamadajev se, navodno, nalazio u zoni koju su kontrolisale gruzijske snage, u Znaurskom rejonu (Znauri, 16 km jugozapadno od Chinvali-ja). Ovo je svakako bilo u suprotnosti sa prvim izjavama kako je zadatak bataljona ”Istok” bio zaštita tunela Roksky (jedina veza sa Severnom Osetijom koja je omogućavala dopremanje ruskih snaga), komunikacija za snabdevanje i borba sa diverzantskim gruzinskim odredima.
Sulimov mlađi brat, Isa Jamadaev (Иса Ямадаев), komandir 5. čete, koji se nalazio u štabu bataljona u Gudermesu, potvrdio je telefonom da je Sulim u Osetiji i da učestvuje u operacijama. Sam Isa je, navodno, pripremao dopunski kontigent specijalaca i čekao naređenje da se pridruži mirotvorcima”. Ove medijske vesti najzad je oficijelno potvrdilo i Ministarstvo odbrane.
Kako je već rečeno, odred dobrovoljaca Konfederacije naroda Kavkaza učestvovao je u gruzijsko-abhazskom konfliktu 1992 godine, kada je imao niz direktnih sukoba sa pripadnicima gruzinskog specnaza. U tom periodu, Gruzini su dobro upoznali svu odlučnost i surovost čečenskih boraca pa je vest o angažovanju bataljona ’’Istok’’ i ’’Zapad’’ (stvarna ili lažna) u sastavu snaga koje su operisale u južnosetijskom regionu i u Gruziji, imala značajan propagandno-moralni efekat na borbeni duh gruzijskih snaga. Ni jedno gruzijsko odeljenje specijalne namene (čak ni najelitnije) nije imalo borbena iskustva i borbeno umeće kao Čečeni. Osim toga, već 13. avgusta plasirane su vesti o maroderstvu koje čečenski bataljon sprovodi u Chivaliju. Naravno, ruski listovi bliski vojsci odmah su ovo demantovali, izveštavajući da su pripadnici ’’Istoka’’ 11. avgusta, posle teške borbe, zauzeli selo Zemo-Nikozi (oko 4 km južno od Chinvalija), da su 12. avgusta u rejonu desetak kilometara udaljenom od grada Gori (znači, na teritoriji Gruzije pošto je Gori 30 km južno-jugoistočno od Chinvalija) čekali naređenje za dalja dejstva, a da su se 13. avgusta oko podne vratili u svoju bazu u glavnom gradu Južne Osetije.U svakom slučaju, i ovakve vesti, kao i različiti izveštaji o tačnoj lokaciji delova bataljona, negativno su uticali na moral gruzijskih trupa. Nakon što je situacija na terenu ’’zaplovila u političke vode’’, ministar odbrane Rusije, Anatolij Serdjukov (Анатолий Эдуардович Сердюкoв, 1962), 21. avgusta 2008, potpisao je naredbu o prevođenju komandira bataljona ’’Istok’’, Sulima Jamadajeva, u rezervu. Već 2. avgusta, predstavnik Istražnog komiteta pri prefekturi Ruske Federacije u Čečenskoj Republici, Marjam Nalajeva (Марьям Налаева), saopštila je da se ukida poternica za Sulimom Jamadajevim pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova saznalo da se on nalazi u – Moskvi!
U Moskvi, na Smolenskom keju ispred broja 10 (№10 по Смоленской набережной), u oklopnom mercedesu S-600 koji je pripadao Sulimu Jamadajevu, 24. septembra. 2008 u 18,30 časova ubijen je sa više od 10 pogodaka Sulimov brat, Ruslan Jamadajev (Руслан Бекмирзаевич Ямадаев, 1961-2008). U istim kolima sa sedam metaka je ranjen i bivši vojni komandant Čečenije, rezervni načelnik štaba i zamenik komandanta Lenjingradske vojne oblasti, general-lajtnant Sergej Kizjun (Сергей Кизюн, 1956-). Kizjun je, navodno da bi zapalio cigaretu, otškrinuo prozor oklopnih kola, što će se pokazati tragičnom greškom. U trenutku kada se mercedes zaustavio na semaforu, paralelno sa njim je stao i Audi A-80, koji je izvesno veme pratio Jamadajeva i Kizjuna; iz tamnog audija istrčao je egzekutor, kroz otvoreni prozor u unutrašnjost mercedesa ispalio dugi rafal iz automatskog oružja, i uskočio u svoja kola koja su se udaljila u pravcu Šipilovske ulice. Istraga je u prvom trenutku tvrdla da je atentat izvršen iz automata sistema “Кedr”. Na osnovu 20 čaura kalibra 9×18 mm, koje su pronađene na licu mesta, kasnije je ustanovljeno da su atentatori pucali iz prigušenog automatskog pištolja 9 mm APB (AO-44), zasnovanog na standardnom automatskom pištolju Stečkina (APS).
Moguće je da je meta trebalo da bude upravo Sulim ali atentatori iz audija A-80 nisu primetili da pucaju na pogrešnu metu. Upravo zbog kola u kojima se nalazio Ruslan, prve vesti su prenele da je žrtva Sulim Jamadajev (RIA Novosti 24. septembra 2008 u 19,18 časova,. No, već u 20,05 časova, službeni predstavnik Ministarstva unutrašnjih poslova, general-major Milicije Valerij Gribakin potvrdio je da je žrtva ’‘bivši deputat državne Dume, Ruslan Jamadajev. Ruslanov brat, Isa Jamadajev, kao organizatora atentata je označio bliskog saradnika Kadirova, bivšeg zamenika premijera Čečenije (2006-2007), Adama Delimhanova (Адам Султанович Делимханов).
Ruslan Jamadajev je 1999. godine predvodio milicijske snage koje su u kooperaciji sa ruskim federalnim trupama aktivno učestvovale u specijalnim operacijama protiv terorističkih grupa u Čečeniji. Dve godine kasnije, postavljen je za zamenika vojnog komandanta Čečenske Republike. Tokom 2002-2003 godine bio je rukovodilac čečenskog regionalnog komiteta Centralnog komiteta partije ’’Jedina Rosija’’ a 7. decembra 2003, od strane objedinjenog rukovodstva partija ’’Jedinstvo’’ i ’’Otadžbina’’, izabran je za deputata četvrtog saziva državne Dume.
Radi hvatanja atentatora, u Moskvi je odmah pokrenuta operacija ‘’Vulkan’’. Načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije Rašid Nurgalijev (Рашид Нургалиев) vođenje istrage prepustio je načelniku kriminalističkog odeljenja Iskandaru Galimovu (Искандар Галимов).
Bez obzira na demantije obeju strana, očito je da je atentat predstavljao samo produžetak borbe za vlast između klanova Jamadajev i Kadirov. Situacija je bila utoliko opasnija što je u Čečeniji krvna osveta deo običajnog prava, tako da su se očekivali dalji krvavi sukobi.
U prikog ovome je išla i činjenica da je Эксперт ukazao da je 17 septembra 2008. u Staropromislovskom rejonu Groznog izveden pokušaj atentata na Bislana Elimhanova (Бислан Элимханов) koji je u to vreme komandovao specbataljonom ”Zapad”, neposredno podčinjenog GRU Generalštaba RF.
Sulim Jamadajev je Rusiju napustio još u poznu jesen 2008; nakon boravka u nekoliko evropskih gradova, uputio se u Ujedinjene Arapske Emirate. U Dubai je doputovao početkom decembra 2008. sa pasošem na ime Sulejmana Madova (Сулейман Мадов), tako da lokana policija nije znala da se nalazi u gradu. Sulim se privremeno nastanio kod svog prijatelja, Abdule Kurkojeva (Абдулла Куркоев), u luksuznom kompleksu ’‘Jumeirah Beach Residence”. U subotu, 28. marta 2009, Sulim se u pratnji dvojice arapskih, nenaoružanih telohranitelja, vraćao iz posete lakaru. Njegov beli mercedes kabriolet sve vreme su pratili Turpal Kimajev (Турпал Кимаев) i Tadžikistanac Mahsud Džan (Махсуд Джан). Nakon što se parkirao u garaži stambenog kompleksa, pratioci su mobilnim telefonom egzekutoru – Sulumbeku Kimajevu (Сулумбек Кимаев) javili da je ”meta stigla na cilj”, pa su se Sulumbek i Turpal Kimajev (koji je bio zadužen da čuva stražu i pokriva atentatora) uputili ka kolima. Izvršioc je, navodno, bio odeven u Armani jaknu sa kapuljačom, a na rukama je nosio rukavice. Hitro je prišao Jamadejevu i iz pozlaćenog, automatskog pištolja 9 mm Štečkin APS, ispalio nekoliko hitaca u žrtvu od kojih je pogodak u glavu bio smrtonosan. Jedan od nenaoruanih telohranitelja pokušao je da zaustavi ubicu ali je onesvešćen udarcem drške pištolja u glavu. Egzekutor je rukavice i jaknu bacio u ulaz u kome je živeo Sulim, a oružja se oterasio na najbližoj plaži. Prema verziji istražnih organa, za organizatora atentata označen je Adam Delimhanov (Адам Султанович Делимханов). Vlasti UAE su zaklučile da je u vreme jedne od poseta čečenskih delegacija Delimhanov u zemlju uneo pozlaćeni Stečkin. Naime, u UAE je važio strogi zakon prometu i držanju oružja i municije tako da se pištolj nije mogao nabaviti u ovoj zemlji.
U noći između 28 i 29 marta Sulumbek i Turpal Kimajev, kao i Zelihman Mazajev odleteli su iz UAE. Za njima je, kao i za Delimhanovim, raspisana međunarodna poternica, dok su Mahsud Džan и Iranac Mahdi Lorija (Махди Лорния) uhapšeni pre nego što su uspeli da napuste zemlju.
Ramzan Kadirov je odmah izjavio da je ”Mahdi Lornija bio zadužen za negovanje njegovih konja u u Emiratima“. ”U vreme zločina bio je na trkama, stalno je bio u telefonskom kontaktu sa mnom. Moj konj je zauzeo peto mesto na Svetskom kupu. Takođe, kada su moji bliski rođaci posetili Emirate, on ih je sreo i ispratio do aerodroma. Kako je sada uhapšen, skupi konji su ostali bez nadzora i nije mi jasno ko će snositi odgovornost za to”.
Mahsud Džan se, navodno, u UAE preselio još krajem osamdesetih godina XX veka i u ovoj zemlji je pomagao posetiocima iz bivših sovjetskih država da rešavaju probleme sa lokalnim vlastima. Prema ruskim izvorima, 27-godišnji Zelihman Mazajev, rodom iz okruga Naurski, služio je u jednoj od čečenskih specijalnih jedinica pod kontrolom Kadirova.
Telo ubienog Sulima je 30 marta 2009 godine predato bratu Isi (nalazio se u zalivskoj zemlji), koji ga je istog dana sahranio na groblju ”Al Quoz’‘ u Dubaiu.
’’Sever’’ i ’’Jug’’
Nakon što je dovoljno oslabio klan Jamadajeva, Ramzan Kadirov je odlučio da je vreme da preuzme i slavu jedinica ’’Istok’’ i ’’Zapad’’. Pod njegovim patronatom, tokom 2006 godine, formirani su novi bataljoni – ’’Sever’’ i ’’Jug’’. U to vreme, bataljoni su se strukturno nalazili u sastavu 46. posebne brigade operativne namene Unutrašnje vojske MUP RF (46-я отдельная бригада оперативного назначенияВнутренних войск Министерства внутренних дел Российской Федераци, 46-й OбрОН ВВ МВД, sada vojska Nacionalne garde RF). Svaki od batalona imao je po 3 patrolne čete, izviđačku četu i sanitetske i vodove veze kao i materijalno-tehničko snabdevanje). Oba bataljona tada su imala najviše 1200 boraca a popunjavani su vojno sposobnim ljudima pod ugovorom. No, odmah po fomriranju, usledile su optužbe da ove jedinice ozbiljno krše ljudska prava te da ih čine ljudi sa kriminalnom prošlošću.
Tokom 2010 godine 248. posebni specijalni motorizovani bataljon ’’Sever’’ (отдельный специальный моторизованный батальон, осмб) reorganizovan je u 141. specijalni motorizovani puk ’’Ahmat-Hadži Kadirov’’ koji se popunjavao zi redovnog regrutskog sastava. ’’Sever’’ je stacioniran u Groznom a mirnodopski sastav čini 700 boraca. 248 osmb ’’Jug’’, koji se selio, 2011 godine je konačno stacioniran u gradu Vedeno.
Pukom ’’Sever’’ je do 2015 godine komandovao pukovnik Alibek Delimhanov, (brat Adama Delimhanova, kada ga je na dužnosti zamenio Rahman Abdulkadirov. No, i Abdulkadirov je imao mračnu biografiju; 2017 je smenjen zbog sistematične znude novca od podčinjenih a optužen je i za ubistvo tri žene. Njegovo mesto preuzeo je Mahomed Tušajev dok je komandu nad bataljonom ’’Jug’’ dobio Husein Mežidov. Trenutno famozni ’’kadirovci’’ čine Specijalni motorizovani puk u sastavu ruske Nacionalne garde, zadužen za ličnu bezbednost predsednika Čečenske republike Ramzana Kadirova (Рамзан Кадыров). Puk je sastavljen od bivših saradnika službe bezbednosti bivšeg predsednika Čečenije, Ahmata Kadirova, oca Ramzana Kadirova. Jedinicu čini 10 četa (ukupno između 700 i 4000 ljudi) iz sastava Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije. Uz streljačko naoružanje, raspolažu i minobacačima, oruđima velikog kalibra, BTR i BMP.
