Stalna težnja tokom ratovanja je pronalaženje načina da se smanji direktna ljudska umešanost u sukobe a time izbegnu i sopstvene žrtve. Danas su dronovi omogućili da ovaj cilj postane stvarnost. Dok nam bespilotne letilice deluju kao moderan oblik ratovanja, one zapravo postoje skoro isto koliko i letlice uopšte.
Tokom većeg dela istorije, ljudi su morali da budu direktno uključeni u većinu borbenih situacija jer je tehnologija to zahtevala. Međutim, kako je tehnologija napredovala, čovek je polako postajao sve udaljeniji od neprijatelja. Mač je imao veći domet od pesnice, a onda su luk i strela po dometu nadmašili mač. Vatreno oružje, topovi, bombe i rakete nastavili su ovaj trend. Danas se avioni mogu daljinski kontrolisati čak i sa druge strane Zemlje u realnom vremenu.
Distanciranje boraca od linije fronta ima brojne prednosti. Očigledno, smanjuju se žrtve, što je uvek dobro ali, tehnologija je sada dosegla nivo gde je čovek često i najslabija karika. Mašine se ne umaraju, ne ‘’razboljevaju’’ i izvršavaju komande tačno onako kako je propisano. Bespilotne letelice su zastrašujući efikasne.
Prvi napadi dronom dogodili su se još tokom Drugog svetskog rata.
TDR-1
Sjedinjene Države su 1942. godine započele projekat razvoja jeftinih i jednostavnih dronova. Kako je ishod rata bio neizvestan, nedovršene i neproverene tehnologije poput ove stavljene su prilično nisko na listu prioriteta američke vojske. Međutim, ova vrsta letilica je mogla biti izuzetno korisna u Pacifičkom teatru.
Dronove je napravila firma Interstate Aircraft a izgrađeni su većinom od drveta sa metalnim ramom. Imali su dva motora i demontažnu kabinu kako bi mogli da lete i sa ljudskom posadom – kada zatreba.
Kontrolisao ih je čovek, daljinski, iz TBM Avenger-a (General Motors). To je za ono vreme vreme bila veoma napredna tehnologija. U nosu TDR-1 bila je televizijska kamera. Ta kamera je uživo prenosila sliku na ekran od 5 inča u Avenger-u. Naravno, kvalitet slike je bio loš i nije baš nešto na čemu biste želeli da gledate najnovije blokbastere, ali je bio dovoljno dobar da pilot vidi velike mete poput brodova.
Dronom su upravljale tri vazdušne grupe za specijalne zadatke (STAG). Dron je prvi put isporučen sredinom 1944. Čim je stigao na Solomonova ostrva, brzo je ustanovljeno da su tropski uslovi i primitivna infrastruktura noćna mora za ovu delikatnu bespilotnu letelicu.
Dronovi su prvi put testirani protiv japanskog teretnog broda 30 juna 1944. Korišćena su četiri drona, od kojih su tri pogodila brod a dva su uspešno eksplodirala.
U septembru su četiri bespilotne letelice poslate da unište još jedan japanski brod adaptiran u protivavionski. Svaki dron je nosio bombu od .000 kg i morao je da leti 80 km do cilja.
Jedan je nestao usput, drugi i treći su udarili u brod, ali nisu eksplodirali. Tek četvrti dron se zakucao pravo u brod a njegovo punjenje od 2 tone uspešno je eksplodiralo.
U narednih mesec dana koršćenje se intenziviralo, a neki dronovi leteli su i do 200 kilometara do mete.
Povlačenje iz upotrebe
Iako su bespilotne letelice izvele nekoliko uspešnih napada na razne ciljeve, američkoj komandi se ova novina generalno nije dopala. Tako su dronovi povučeni iz upotrebe do novembra 1944. Ova odluka je pala najverovatnije usled konzervativizma vojnih krugova i nerazumevanja nove i radikalne tehnologije. U obzir nije uzeta ni činjenica da prilikom akcija bespilotnim letilicama nije izgubljen ni jedan sopstveni borac.
Od ukupno 46 bespilotnih letelica poslatih na ciljeve, 15 je palo pre cilja, dok je polovina ostalih pogodila svoje ciljeve.
Danas imamo samo jedan preostali TDR-1 koji se nalazi u Nacionalnom muzeju pomorske avijacije u Pensakoli na Floridi.
