Vojnici 7. pešadijskog puka III poziva su, u skladu sa vojnoteritorijalnom podelom zemlјe, regrutovani iz Sedme pukovske okružne (Beogradske) komande Dunavske divizijske oblasti (severni deo Srbije). Kao sastavni deo Komande odbrane Beograda (KOB), puk je 21. avgusta/3. septembra 1914. upućen na sledeće položaje: 1. batalјon – na Topčidersko brdo; 2. batalјon – na Milićevo brdo (između Višnjice i Slanaca); 3. batalјon – kod Ostružnice i 4. batalјon – kod Grocke. Tako su glavni otpor delovima 7. austrougarske divizije feldmaršal-lajtnanta Litgendorfa uglavnom pružali trećepozivci 7. puka.
Pobeda srpske vojske na Ceru uticala je na konačno donošenje odluke o trajnoj odbrani Beograda. No zbog razvoja situacije na frontu prema Drini, komandantu Dunavske divizije 3 septembra 1914, relacijom Obr. 2424, naređeno je da iste noći sa Torlaka krene u Obrenovac i sa Drugom armijom produži prema Drini. Izvlačenje Dunavske divizije dovelo je u pitanje realnost odluke o odbrani prestonice, pa je kao zamena, istoga dana, formirana KOB sa generalom Mihailom Živkovićem na čelu.
U sastav KOB-a ušli su 7. pešadijski puk I poziva, 7. i 11. puk, te dva batalјona 15. pešadijskog puka III poziva. Štab KOB-a smešten je na bivšem mestu komande Dunavske divizije, u osnovnoj školi na Torlaku. Kada je u noći 23. novembra Vrhovna komanda, depešom OSBr. 7011, naložila komandantu Topčiderskog odseka da se i 7. pešadijski puk I poziva (izuzev tri čete 3. batalјona) uputi u pomoć Konjičkoj diviziji kod Šilјakovca i Vrbovne, komandant Odbrane Beograda je dopisom Obr. 142, zbog nemogućnosti da grad brani samo slabim trupama trećeg poziva, zatražio razrešenje i stavlјanje u penziju. Na to je dobio odgovor da se molba ne usvaja, da je 7. puk I poziva izuzet samo privremeno, te da se „požrtvovano mora istrajati u teškim i sudbonosnim časovima za Otadžbinu”.
U jeku Kolubarske bitke 5. austrougarska armija je pokretom ka Mladenovcu pretila da nanese udar u pozadinu srpske vojske i okruži Odbranu Beograda, te je Vrhovna komanda 26. novembra izdala naređenje Obr. 7194 o pripremama za povlačenje trupa Odbrane Beograda na liniju Varovnica – Košutica – Kosmaj. Naređenje Obr.7378 o početku odstupanja na liniju 35 km jugoistočno od Beograda izdato je 29, a povlačenje je započeto 30. novembra u 9 časova. Varovnički položaji posednuti su do 1. decembra, a delovi Pete austrougarske armije ušli su u napušteni grad 2. decembra 1914. godine.
Od 6. do 10. decembra 1914. godine glavne borbe Kolubarske bitke počele su da se prenose na Varovnice. Kosmajsko-varovnički položaji činili su glavnu prepreku prodiranju beogradskim pravcem ka Kragujevcu, pa je njihova odbrana bila od najvećeg značaja. Održavši Varovnicu, trupe Odbrane Beograda, među kojima je bio 7. puk III poziva, podnele su velike žrtve i doprinele uspešnom rešenju Kolubarske bitke.
Naišavši na kosmajsko-varovničkim položajima na jaku prepreku prodiranju u Šumadiju, a u isto vreme pretrpevši definitivni slom na svom desnom krilu i centru, zapovednik austrougarskih snaga Oskar Poćorek bio je prinuđen da naredi opšte povlačenje Balkanske vojske ka Savi i Beogradu.
Timočka divizija I poziva Druge armije, pod komandom pukovnika Vojislava Živanovića, uputila je 14. decembra oko 8 časova jedan batalјon 14. pešadijskog puka ka Torlaku, koji su branili delovi 25. zagrebačkog ladnšturmskog, kao i 28 i 73 češkog, 38. i 68. ugarskog, te 79. hrvatsko-ugarskog puka. Zbog snažnog neprijatelјskog otpora, oko 9 časova, batalјon je ojačan 13. pešadijskim pukom I poziva pukovnika Dragutina Ristića.
Prve bele zastave istaknute su na Torlaku u 11.45, a vis (k. 324) je konačno zauzet u 15.45 časova; u 16 časova na položaje prema Torlaku izašao je lično kralј Petar. Sutradan, 15. decembra, na Torlaku se smestio štab Druge armije, a komandant Odbrane Beograda je iz Malog Mokrog Luga prešao na „Ekmekluk” (podnožje Zvezdarske šume). U noći između 14. i 15. decembra Austrijanci su napustili Beograd, a 15. decembra u 9 časova u prestonicu su ušle prve patrole 3. pešadijskog puka i 2. eskadrona 4. konjičkog puka.
Na osnovu direktive Vrhovne komande, komandant Odbrane Beograda je 17. decembra izdao zapovest O.Br. 890 kojom su jedinice koje su pre povlačenja ulazile u sastav Odbrane zadužene za obezbeđenje granične linije od Brestovika do Ostružnice. Pri tome Velikoselski odsek, od reke Bolečice do Karaburme, poseo je 7. pešadijski puk III poziva, a štab je smešten na „Ekmekluku”. Konačna dispozicija odeđena je 26. decembra, naredbom OBr. 1039 Komande odbrane Beograda, koja se vratila na Torlak. Na Velikoselskom odseku (štab u Slancima), pod zapovedništvom komandanta 7. puka III poziva pukovnika Jovana P. Ivkovića, stacionirana su četiri batalјona 7. puka III poziva, koji su usled gubitaka pretrplјenih tokom Varovničke bitke ojačani sa dve stanične čete, kao i 2. batalјon 11. пука III poziva. Od 1. februara 1915. te položaje je držao samo 7. puk III poziva i situacija se nije menjala sve do neprijatelјske ofanzive u oktobru iste godine.
To praktično znači da je 7. puk III poziva bio raspoređen na položajima na teritoriji Velikog Sela i Karaburme (današnja opština Palilula), kao i na Velikom Vračaru (Zvezdari) – mestima odakle je i bila većina vojnika.
Da bi sačuvali uspomenu na drugove izginule u borbama za Beograd i u Varovničkoj bici, borci puka su u proleće 1915. odlučili da iznad Bulbuderskog (Slavujevog) potoka (danas Ulica Dimitrija Tucovića, naspram br. 164), u dolini između ciglana „Brunclik” (Ulica Vladimira Brunclika, na Mirijevskom putu – danas Milana Rakića), „Kostić” (Paraskeve Kostić, Milišićeva br. 3) i „Milišić” (Luke i Ilije Milišić, Ulica Milišićeva br. 5, danas Sv. Nikole), podignu spomen-česmu.
Inicijator te ideje bio je komandant 2. batalјona major Dimitrije Raketić. Projekat spomen-česme poveren je rezervnom naredniku, poznatom ratnom slikaru i fotografu Dragomiru Glišiću, dok je izrada makete „trećepozivca” u gipsu prepuštena vajaru Stamenku Đurđeviću. Osnovna Glišićeva zamisao bila je da se na kamenom postamentu česme postavi figura trećepozivca visine 2,5 metra. Vojnik je klesan od džepskog granita iz „Majdana” (majdan „Momin kamen”) kod sela Džep.Đurđeviću je kao model poslužio kaplar Ljuba Ivanović, zemlјoradnik iz Ranilovića, mesta iz Jaseničkog sreza (danas opština Aranđelovac) Kragujevačkog (danas Šumadijskog) okruga. Pod nadzorom autora, kao i rezervnih kapetana „beogradskog industrijalca” Stevana Grubića i učitelјa Veselina Jovanovića, figuru su u kamenorezačkoj radnji Antona Filipa, koja se nalazila neposredno uz Novo groblјe, radili kamenorezac – rezervni kaplar Kotel te tesači – redovi Milan Stojković, Dragutin Nauzer i Miloš Minić.
Postament od kamena, vodovodnu instalaciju i okolno uređenje terena, pod nadzorom autora Dragomira Glišića, izradili su inženjer Mihailo Bugarski sa tesačima kaplarom Boškom Velјkovićem i redovima Milanom Stojkovićem i Milošem Minićem. Ne čekajući dovršenje skulpture, komandant Veliko-Selskog odseka i 7. puka pukovnik Ivković, 6/19. aprila 1915. godine, svečano je beogradskoj opštini predao „na čuvanje” „trećepozivačku česmu” – zarublјenu četvorostranu piramidu od granitnih kocki, sa obostranim stepenišnim prilazom i simetričnom niskom polukružnom kamenom ogradom. Sa čeone strane „česme” postavlјena je mermerna ploča sa natpisom: „VII ПЕШАДИЈСКИ ПУК III ПОЗ. / НАРОДНЕ ВОЈСКЕ / СВОЈИМ ВРЛИМ ДРУГОВИМА / КОЈИ ВИТЕШКИ ПАДОШЕ ЗА / ОТАЏБИНУ / НА ВАРОВНИЦИ 1914. ГОД.”. Na suprotnoj strani, na beloj mermernoj ploči, urezana su imena autora česme-postamenta: „НАРЕДНИК / ДРАГОМИР ГЛИШИЋ / ИНЖЕЊЕР / МИХАИЛО БУГАРСКИ / КАПЛАР / БОШКО ВЕЉКОВИЋ / РЕДОВ / МИЛАН СТОЈКОВИЋ / МИЛОШ МИНИЋ”.
Đurđević je nastavio rad na figuri trećepozivca i dovršavao je početkom jula, kada su 5. jula 1915. komandant puka i Beogradska opština, iz nejasnih razloga, započeli razgovore o novom mestu na kome treba postaviti statuu. Krajem avgusta razmišlјalo se da se trećepozivac postavi „na malom skveru u Makedonskoj ulici prema Drugoj beogradskoj gimnaziji”. Pregovori o lokaciji trajali su sve do neprijatelјske ofanzive, oktobra 1915. godine; tako su gipsana maketa i dovršena figura u punoj veličini ostali u radnji Antona Filipa,gde su ih 9. oktobra 1915. zatekle austro-ugarsko-nemačke trupe. Neprijatelј je u kamenoreščevom dvorištu fotografisao maketu i „srpski ratni spomenik koji zbog brzog prodora (austrougarsko-nemačkih) trupa nije izložen”. Prvih meseci okupacije spomenik, navodno, nije diran jer je Anton Filip objasnio „da se radi o obeležju borcima iz rata 1913. godine”. No, prema rečima Stevana Grubića, kako je lik kaplara Ljube Ivanovića asocirao na kralјa Petra I Karađorđevića, „Direkcija plena” je skulpturu ipak „prenela u Beč gde je 1916. godine izložena u jednom gradskom parku”, a sledeće, 1917, i na odelјenju Generalnog guvernmana Srbija u sklopu ratne izložbe u bečkom Prateru. Legenda uz trećepozivca ukazivala je da se radi o spomeniku borcima „iz bugarskog rata” (1913), a da predstavlјa lik kralјa Petra I Karađorđevića. Istina je da je lik vojnika najviše asocirao na „Trećepozivca u odbrani Beograda”, koju je 1915. godine u tehnici tempere 1915. godine izradio Vladimir Becić.
Nakon oslobođenja članovi srpske komisije za povraćaj kuturnih dobara pronašli su spomenik u Beču i, na zalaganje Ministarstva vojnog, 1919. vratili u Beograd. Zanimlјivo je da je Ilustrovani list 1920. godine objavio fotografiju originalne figure trećepozivca sa gipsanim modelom, po svemu sudeći snimlјenu na istom mestu gde je tokom okupacije fotografisao i Hanet iz Bremerhavena, samo sa drugačijim rasporedom statua. Trećepozivac je skoro četiri godine čuvan u skladištu na Senjaku, da bi 1923. godine, verovatno u duhu predloga Komisije za izradu generalnog plana Beograda, bila doneta odluka da se spomenik postavi u Karađorđevom parku. U prisustvu predsednika Odbora za podizanje spomenika advokata i industrijalca Stevana Grubića, predstavnika Opštine grada Beograda inženjera gradske telegrafsko-telefonske sekcije Mihajla Pajevića, predstavnika Akademije nauka Jovana Žujovića, predstavnika kralјa Aleksandra pukovnika Rašovića, komandanta Dunavske divizijske oblasti generala Milivoja Zečevića i bivšeg komandanta odbrane Beograda generala Mihaila Živkovića, autor, vajar Stamenko Đurđević, otkrio je 29. jula 1923. godine „novi” spomenik. Spomenik čini piramida od grubo tesanog kamena, visine 2,5 m, na kojoj je postavlјena mermerna ploča sa natpisom „СВОЈИМ ХРАБРО ИЗГИНУЛИМ / ДРУГОВИМА / ВАРОВНИЦА – БЕОГРАД – 1914–15 / ТРЕЋЕПОЗИВЦИ VII П.П. НАР.ВОЈСКЕ”, dok je u podnožju ugravirano ime autora – „ВАЈАР СТАМЕНКО”. Na vrhu piramide postavlјen je Stamenkovićev trećepozivac, tako da je spomenik ukupno bio visok 4,7 metara.
No stanovnici Zvezdare nisu se pomirili sa gradskom odlukom o izmeštanju obeležja 7. puku. Napuštenu i nedovršenu česmu je 1924. godine, pod pseudonimom ”Nestor Letopisac”, detalјno opisao Milenko J. Vukičević. „Divna česma (je bila) od kamena ozidana, sa dva povijena krila s obe strane. Česma se napajala iz izvora „više Đurđevićeva imanja, pored puta za Mirijevo, nedaleko od ’Gostionice Novoga Kraja’ (gostionica Jelene Ostojić u Slavujskoj br. 60) i mesarnice ’Bogosavlјevića Bulbuderca’ (Stanimira Bogosavlјevića u Kralјa Aleksandra br. 105). Voda iz česme (bila je) uhvaćena u metalnu cev i sprovedena dole niz (Bulbuderski) potok. Pod samom česmom neko je udario nekim šilјkom i iz one metalne cevi šiklјa(o je) mlaz dobre hladne vode, kojom su se služili radnici sa ciglane ’Milišića’ i okolni stanovnici”. „Društvo za uređenje i ulepšavanje Bulbudera”, na čelu sa svojim predsednikom veterinarom Đorđem Krajinovićem, odlučilo je da okonča priču o „Trećepozivačkoj (Bulbuderskoj) česmi”. Društvo je od gradske uprave dobilo na poklon mermerni krst i ogradu od kovanog gvožđa sa starog, raselјenog Tašmajdanskog groblјa (spomenici sa „Starog groblјa” bili su izloženi javnoj prodaji). Krst je postavlјen na postament predviđen za vojnika trećeg poziva, na levoj strani je ugrađena ploča sa natpisom „ОВАЈ СПОМЕНИК ЈЕ ОБНОВИЛО / ДРУШТВО / ЗА УРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ / БУЛБУДЕРА И ЊЕГОВЕ ОКОЛИНЕ / ПРЕКО СВОГА УПРАВНОГ / И НАДЗОРНОГ / ОДБОРА / НА ПЕТРОВ ДАН 1927 ГОД”, a čitav kompleks je uokviren ogradom sa Tašmajdana. Česma je imala lulu iz koje je isticala pijaća voda iz tada jedinog aktivnog izvora bivšeg bulbuderskog sliva, udalјenog od česme 10–15 metara. Na Petrovdan, 12. jula 1927, u prisustvu Đorđa Krajinovića, inž. Miloša P. Radojlovića kao predstavnika Udruženja rezervnih oficira i ratnika, te opštinskih kmetova Čupića, Bogdanovića i Mičića, prota Milutin Magazinović i mesni sveštenik Lazarević osvetili su novu česmu. Nakon toga gosti su priredili skromnu svečanost u obližnjoj kafani „Vojvoda Savatije” u istoimenoj ulici. Ubrzo je, radi prilaza Profesorskim kolonijama, Bulbuderski ili Slavujev potok kaptiran i kolektorima sproveden u kišnu kanalizaciju koja se pružala ispod ulica Dimitrija Tucovića i Cvijićeve, a u Dunav se ulivala kod Vilinih voda, u visini Dunav-stanice, odnosno pristaništa.
Česma je ponovo obnovlјena povodom dana oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, 19. oktobra 1982. godine, kada su na čeonoj strani montirane dve pocinkovane lule – slavine povezane sa gradskim vodovodom (benzinska pumpa na početku Čingrijine ulice svojim rezervoarima ugrozila je prvobitni prirodni izvor), dok je na zadnjoj strani, ispod table sa imenima autora iz 1915, postavlјena nova, sa natpisom: „ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА / ЧЕСМУ ОБНОВИЛИ БЕОГРАЂАНИ / ОКТОБРА 1982. ГОДИНЕ”.
