GVANTANAMO – KAMEN U CIPELI

Pišući o Kubi dotakli smo se, kratko, sudbine pomorske baze u zalivu Gvantanamo. S obzirom da je to veoma interesantna tema, odlučili smo da njoj posvetimo poseban tekst. Događaji oko nje, ali i njena strateška uloga jesu razlog da se bliže upoznamo s njenim istorijatom, trenutnim statusom, ali i budućnošću.

Po završetku Špansko-američkog rata i proglašenja nezavisnosti Kube, 20. maja 1902. godine, SAD su nametnule ugovor koji je bio spakovan u optimističnu formulaciju ”Uzajamno favorizovanje”. On je, kao što smo već pisali, obezbedio Americi  jednostrane prednosti na kubanskom tržištu ali i neuporedivo važniju stavku – eksteritoriju na tom ostrvu. Na to se nije dugo čekalo. Godine 1903. SAD od Kube iznajmljuju eksteritoriju  koja se nalazi oko 30 kilometara od Gvantanama, po kome je baza i nazvana. Teritorija je zakupljena na osnovu pominjanog Platovog amandmana na nacrt zakona o budžetu vojske SAD. Taj amandman je zatim inkorporiran u tekst Ustava Kube (!). Utvrđena je fiksna cena godišnjeg zakupa – 2000 pezosa u zlatnoj valuti SAD.

Kada je na vlast došao Batista (Fulgencio Batista y Zaldívar), zakup je potvrđen 1934. godine. Sadašnji status baze još uvek se temelji na tom sporazumu, prema kome je naknada povećana na sumu od tadašnjih 3.400 $.  Sam ugovor je u pravnom smislu štetan za Kubu jer predviđa mogućnost raskida samo ”sporazumnim dogovorom stranaka ili u slučaju kršenja uslova zakupa’‘. Zakup je urađen po principu eksteritorijalnosti, što znači da lokalno stanovništvo ne može da se bavi ribolovom u zalivu. Nakon revolucije 1959. godine kubanska vlada je zahtevala od vlade SAD da joj vrati teritoriju i vodeno područje i odbila je da prihvati dalju isplatu zakupa od strane SAD.

Ukupna površina pomorske baze je približno 117 kvadratnih kilometara, što odgovara pravougaoniku 9 x 13 kilometara. Osim toga, SAD imaju pravo službenosti na 37 kvadratnih kilometara akvatorije zaliva. Luka može da primi do 50 prekookeanskih brodova. U sklopu baze nalazi se i odlično uređen aerodrom Leeward Point Field (IATA: NBW, ICAO: MUGM). Postojao je još jedan aerodrom McCalla field na drugoj obali ulaza u zaliv, ali on je zatvoren. Na kopnu se nalazi preko 1.500 uslužnih i stambenih objekata, pristanište, radionice za opravku brodova, plutajući dok, skladišta hrane, municije, goriva i maziva. U bazi stalno živi oko 10.000 vojnih lica. Da bi se osećali kao kod kuće, država im je obebedila izvanrednu infrastrukturu, sadržaje za zabavu, klubove, teniske i bezbol terene, bazene, plaže, hipodrom, ribarske čamce i jahte.  

Teodor Ruzvelt (predsednik od 1901-1909) dobro je znao zašto je napravio malu, ali dragocenu odstupnicu na Kubi. Baza je poslužila kao idealan razlog za povremeno izazivanje napetosti, bilo s kubanske, bilo s američke strane, kad god su to unutrašnje i spoljne političke prilike to zahtevale.

U vreme Karibske krize 1962. godine baza je blokirana od strane jedinica oružanih snaga Kube. Provokacije su bile periodične pa je dolazilo i do žrtava. Marinci su 21. maja vatrom sa jednog stražarskog mesta ubili kubanskog graničara Luisa Ramireza Lopeza. Uporedo s kopnenim operacijama, prst na obaraču bio je i kod mornara i pilota. Pista u bazi ima veoma nezgodan pristup, jedan njen kraj nalazi se uz granicu pod uglom od 90 stepeni, pa piloti moraju veoma vešto iz oštrog zaokreta da sleću, kada taj pravac diktiraju vremenske prilike. To je posebno teško za trome transportne avione, pa se događalo da promaše pistu ili budu havarisani usled brzog ili netačnog prizemljenja. Isto tako, česte su provokacije na akvatoriji, gde se pomno prati kretanje brodova i odmah reaguje na prelazak granice.

Kada je reč o suverenitetu, nezavisno od međunarodnog javnog prava, Vrhovni sud SAD je 2008. godine, razmatrajući slučaj jedne terorističke grupe  presudio: ”S praktične tačke gledišta, Gvantanamo nije strana teritorija. Ustvari, SAD bespogovorno i u potpunosti ostvaruju državni suverenitet na ovoj teritoriji, a jurisdikcija Kube je formalne prirode.” 

U toj vojnoj bazi napravljen je zatvor u kome se nalaze zatvorenici spornog statusa. Obama, koji je učinio mnogo na zbližavanju dveju država, 21. januara 2009. godine, drugog dana svog mandata, potpisao je naredbu o raspuštanju zatvora. Ovaj objekat do danas nije zatvoren. Danas većina ljudi, pri pomenu ove baze, najpre pomisli na taj zloglasni zatvor. Pravno gledano, to i nije zatvor, već pritvorska jedinica za međunarodne teroriste, lica koja su tako kvalifikovali vojni organi SAD i pritvorili ih. Za neke od njih dokazano je da su bili kidnapovani od strane američke vojske. Pritvorska jedinica je otvorena u januaru 2002. godine (posle napada na Svetski trgovinski centar) kada je u nju privedeno 20 Afganistanaca koji su optuženi da su sarađivali sa islamskim ekstremistima – talibanima. Od 2002. do 2006. kroz nju je prošlo oko 750 stranih državljana koje su američke trupe zarobile u Iraku i Afranistanu. Svi oni su, prema tvrdnjama  američke vojske, učetvovali u borbama na strani Al kaide ili Talibana.

Oko 250 ljudi je u međuvremenu oslobođeno, prebačeno u druge zatvore, ili izručeno zemljama čiji su državljani (među njima se nalazi sedam državljana Ruske Federacije). Imena ostalih pritvorenika su, iz ”bezbednosnih razloga” čuvana u najstrožoj tajnosti. Pentagon je tada predstavio spisak od 558 bivših i tadašnjih pritvorenika iz 41 zemlje. Posle toga u pritvorskoj jedinici je ostalo još 490 zatvorenika, od kojih je samo deset pravosnažno optuženo. Među njima je najviše državljana Saudijske Arabije (132), Afganistana (125) i Jemena (107). Posle toga broj pritvorenika se naglo smanjio. Od avgusta 2017. godine u pritvoru se nalazi samo još 41 osoba. Tu su takođe pritvoreni ujgurski separatisti koje SAD odbijaju da predaju Kini. Posle ovih podataka metafora o ”svetskom žandarmu” dobija  precizniju sliku.

Pravni status pritvorenika dugo je bio u senci vojno-političke moći, a sva privođenja pravdana su ”zaštitom nacionalnih interesa” i specijalnim zakonom koji je donet neposredno posle napada na WTC. Privedenim licama sudila je posebna vojna komisija, a status da li je lice ratnik ili ne, određivao je poseban sud, kako bi ono moglo da bude procesuirano pred vojnim organima. Oba ova tela formiralo je Minstarstvo odbrane SAD. Pred Vrhovnim sudom SAD više puta je osporavan status zatvorenika, posebno njihovo pravo na habeas corpus (pravni institut koji garantuje nepovredivost čoveka kao jedinke, njegova prava i slobode koja su sublimisana u ovoj izreci – moraš telo dovesti, odnosno, lice mora da se pojavi pred sudom). Prema odluci specijalnog suda lice koje je definisano kao ratnik može biti zatvoreno na neodređeno vreme. Uprkos činjenici da je Kongres nakon prva tri slučaja doneo zakon 2006. godine kojim se pritvorenicima oduzima pravo na ”habeas corpus” Vrhovni sud SAD je ovaj zakon 2008. proglasio neustavnim, pozivajući se na činjenicu da krši odredbu Ustava SAD o dozvoljenoj ”suspenziji” instituta ”habeas corpus”. Sud je osporio i Vladin argument da se Ustav ne primenjuje na zaliv Gvantanamo, jer se ona dugo pre toga pozivala upravo na odluku Ustavnog suda da je ta eksteritorija, kako smo već naveli, pod stvarnom američkom jurisdikcijom u punom smislu reči. Slikovitije rečeno, Vrhovni sud je poništio odluke kojima se težilo da se od baze napravi država u državi. Ko je gledao sjajan film ”Nekoliko dobrih ljudi” u kojoj izvanrednu epizodu igra Džek Nikolson, samouvereni komandant baze, a parira mu u odličnoj dramskoj karakterizaciji, kao branilac Tom Kruz koga znamo iz drugih žanrova.

Šta će biti s ovom bazom? Jasno je da će SAD, držeći se slova ugovora, pedantno ispunjavati svoje obaveze i time onemogućiti pravo Kube da jednostrano raskine ugovor usled njegovog nepravilnog sprovođenja. Zato je i Obama promtno reagovao došavši na mesto predsednika. Isto tako, mala je verovatnoća da bi Kuba mogla oružanom silom (a kojim povodom?) da zauzme bazu koja joj, osim nacionalnog ponosa, ne znači mnogo u teritorijalnom smislu. Međutim, ni Amerikancima, tehnički gledano, ona ne znači onoliko koliko je to ranije bilo slučaj. Raspored snaga u svetu često se menja, razvoj transportnih sredstava je takav da baza više nije ”luka spasa”. Ni u vojničkom smislu reči ona nije od kapitalnog značaja jer je zasićena mnoštvom pratećih objekata, sa nepovoljnom zaleđinom za bilo kakvu akciju. Na kraju krajeva, američku vojnu moć najbolje ćemo ilustrovati na ovaj način: kada se samo jedan američki nosač aviona ukotvi ispred nečije obale, u 80% slučajeva je ispred njega država koja cela ima manje aviona nego on sam. 

Reklo bi se da je baza ovog trenutka samo pitanje prestiža i izraz moći, pri tom veoma veliki potrošač, što može jednog dana biti argument nekoj grupi u Kongresu da pokrene pitanje njenog ukidanja pošto je svoju istorijsku ulogu odigrala. Možda će baš iz tog prestiža neki američki predsednik jednog dana doneti odluku po kojoj će celom svetu jasno poslati poruku da mogu napustiti bazu kad im je volja, isto onako kako su tu i došli.