Nakon prebacivanja srpske vojske na Krf, početkom 1916, stalni logori su formirani u priobalnim mestima Mateas (Μαθιός), Mezonga (Μεσσογγη) i Braganiotika (Βραγκανιώτικα), kao i u oblasti Ipsos (Ύψος) – Govina (Γουβιά). Radi komunikacije i doturanja materijala iz centralne vojne baze u ove logore, pojavila se potreba za brodom koji bi bio u isklјučivom vlasništvu i na stalnom raspolaganju srpske vojske. Tako je Vrhovna komanda odlučila da u Grčkoj, za potrebe brodarske komande, nabavi odgovarajuće plovilo. Većina dostavlјenih ponuda kretala se oko 2000 drahmi po BRT.
No, početkom marta 1916. pojavio se trgovac maslinama i vlasnik male brodarske kompanije Joanis Fanzariotis (Ἰωάννης Φαναριώτες), koji je za sumu od 50.000 drahmi ili 45.000 dinara Brodarskoj komandi ponudio stari nenaoružani parni brod ”Avgi” (Αυγή).
”Avgi” se do 1912. godine nalazio u sastavu grčke ratne mornarice kao torpednjača. Grčka je, naime, 1879-1880. u francuskom brodogradilištu ”Société Nouvelle des Forges et Chantiers de la Méditerranée”, La Sen sir Mer (La Seyne-sur-Mer) naručila topovnjače (κανονιοφόρος) ”Sfaktnrija” (Σφακτηρία), ”Mikale” (Μυκάλη), ”Naupaktija” (Ναυπακτία) i ”Ambrakija” (Αμβρακία). Naručilac je zahtevao da tehničke karakteristike brodova odgovaraju uslovima plovidve u plitkim vodama zaliva Arta pošto su bili predviđeni za obezbeđenje granica prema Osmanskoj imperiji u Jonskom moru.
Sve četiri topovnjače su u novembru 1881. porinute u more i predate na upotrebu grčkoj mornarici, koja im je odmah promenila nazive u torpilјarke ”A” (Alfa), ”B” (Beta), ”G” (Gama) i ”Δ” (Delta). Torpilјarka ”Beta” (Mikale) imala je deplasman od 25 tona, dužinu 23,1 m, širinu 3,96 m, gaz od 1,68 m. i maksimalnu brzinu od 16 čvorova. Bila je opremlјena ”kompaund” – dvocilindričnom parnom mašinom snage 165 kW sa horizontalno postavlјenim cilindričnim kotlom. Tokom izgradnje naoružana je jednim Krupovim topom kalibra 120 mm i sa dve mine na motkama (επακόντιες τορπίλες, torpielleur à hampe, spar torpedo boat, Spierentorpedoboot). Topovnjača je, osim posade, koja je brojala 15 članova, mogao ukrcati najviše 50 lјudi.
Samo godinu dana kasnije, Grčka je u Britaniji naručila 12 savremenijih torpednjača sa cevnim torpednim aparatima i Vajthedovim torpedima 450 mm; tako je topovnjača ”Beta” svrstana u torpilјare druge klase i preimenovana u ”Paksi” (Παξοί). Bez obzira na zastarelost, torpedni brod je uspešno učestvovao u operacijama tokom grčko-turskog rata 1897. godine.
Krajem 1912. godine, ”Paksi” je razoružan, izbačen iz flotnog sastava i putem tendera prodat Janisu Fanariotisu, koji ga je preimenovao u ”Avgi” i koristio kao priobalni trgovački brod.
Brod je od Fanzariotisa kuplјen 20. marta 1916. godine, nakon čega se nametnuo problem izbora posade dovolјno iskusne za plovidbu morem. Brodarska komanda je imala informacije da su bokelјski pomorci na radu Egiptu spremni da služe kao dobrovolјci. Odmah nakon vesti da je Srbija nabavila brod, 15 Krtolјana se prijavilo da dođe u Solun. No, uprava Sueckog kanala nerado je želela da se odrekne iskusne radne snage. Dobrovolјci su se obratili za pomoć ruskom počasnom konzulu u Port Saidu, Andreju Nisenu.
Tek na intervenciju cara Nikolaјa II, postignut je kompromis da se u Suecu zadrže pomorski kapetani i piloti za sprovođenje brodova kroz kanal a devetorici mornara je dopušteno da se priklјuče Brodarskoj komandi: Antović Hokov Iliji, Antović Ilije Marku, Barbić (Vrbić) Radivoju,Đinović Špirov Niku, Jokić Jokov Špiri, Peričić Lazov Đuri, Starčević Špirov Ivi, Starčević Ivov Luki i Starčević Jokov Đuri (ili Iliji ?). Komanda nad Srbijom je jedno vreme poverena kapetanu duge plovidbe iz Budve, Petrović Milanu, koga je uskoro zamenio dubrovčanin Andro Bandić; brodom su, u različitim periodima, komandovali i Ljubomir Bošković te Petar Šparović. Za oficira palube određen je Lazar Maksimović, za oficira stroja – Ljubo Jovanović a za ložača – Špiro Jokić.
No, krajem aprila 1916, brodom je komandovao lično komandant Brodarske komande potpukovnik Milan Radojević, dok su ostale članove posade činili: kapetan Milan Petrović, pomoćnik komandanta; poručnik Branko Mišić, ađutant; mašinski inžinjer Miloje Zdravković, šef mašinskog osoblјa; motoristi Milan Pavlović i Lazar Maksimović, kormilari Kosta Mirčetić i Petar Jovanović, ložači Gliša Stefanović, Jovan Ivković i Jovan Kopčalić, redar Momčilo Damjanović, matrozi Ilija Tašić, Aleksandar Begović, Miodrag Manić, Jovan Ristić i Aleksandar Luković i pridodati francusku podoficir navigator.
Kada je kompletirano 12 članova posade (brojno stanje posade je konstantno raslo, tako da je u jednom momentu iznosilo 28 članova), brod je 5 maja zaplovio ka Solunu, gde je stigao 18 maja 1916. Istovremeno, u Solun su upućeni i ostali pripadnici jedinice pod komandom kapetana prve klase Stevana Mostarčića, ađutanta komandanta Brodarske komande. Brod je u Solunu zvanično zaveden kao nenaoružani minonosac pod novim nazivom Srbija, a na krmi je istaknuta srpska nacionalna zastava iako nije bila zavedena u pomorski registar. Smatrajući da je korišćenje zastave dovolјan ustupak, pogotovo što se Italija ovome ogorčeno protivila, Saveznici su odbacili zahtev Vrhovne komande da se brod ponovo naoruža.
U Solunu je kompletna posada dobila britanske mornaričke uniforme; pred ispolovlјavanje za Krf, u luci je smotru izvršio admiral Trubridž, koji je svakako imao najviše uticaja na Saveznike da učine navedene ustupke. Smotru su zabeležili mediji i jedna od tada nastalih fotografija srpskih mornara zauzima počasno mesto u britanskom Ratnom muzeju. Zanimlјivo je da je dopisnik britanskog ”Tajmsa”, bez dovolјno informacija, još 4. maja 1916. preneo vest kako je ”nabavkom razarača ‘Velika’ Srbija počela da stvara ratnu mornaricu, neophodnu za eskort konvoja na Istok”. Po svemu sudeći, Britanac je stari grčki naziv broda – ”Mikali” (Μυκάλη) – pročitao kao ”Melalos” (Μεγάλος) i bukvalno ga preveo na srpski kao ”Velika”.
Prvi srpski ratni brod je u vodama oko Krfa vršio ”avizo” službu kao i transport robe i lјudstva sve do prebacivanja naših trupa na Solunski front. Za prvih šest meseci plovidbe, navodno, prebacio je oko 33.000 vojnika i 760 tona robe. No, kako su učestali kvarovi, Srbija je sve manje plovila. Štaviše, posle prelaska srpske vojske na Halkidiki, od Krfa do Soluna morao je da ga tegli jedan francuski razarač.
Torpilјarka (nenaoružana) Srbija. Kolekcija Šime Oštrić Smotru posade torpilјarke Srbija u Solunu vrši admiral Trubridž
Nakon završetka rata i stvaranja Kralјevine Srba, Hrvata i Slovenaca brod Srbija je prebačen u Dubrovnik i inkorporiran u sastav nove ratne mornarice. Iako nenaoružan, bez operativne upotrebe, na listi je vođen kao torpilјar. Jedno vreme je bio stacioniran u Boki, a potom je prebačen u Vojnopomorski arsenal u Tivtu i ukotvlјen u mandraču. Između 1928. i 1932. godine torpilјarka je otpisana sa liste flotnog sastava i prebačena u skladište Arsenala. Do danas su u Vojnom muzeju u Beogradu sačuvani samo zvono, krmeni točak i deo pramca prvog srpskog broda.
