Nepisana pravila i običaji rata
Rat je surov, krvav i nemilosrdan, to svi znamo. Mnogi od nas su se u to i lično uverili. Rat u ljudima probudi i najbolje i najgore osobine. Upravo stoga što je teško kontrolisati ljude, obavljati istrage ili ih zateći na delu (što može biti smrtonosno i za islednika), jedna od najranijih oblasti pravne nauke tiče se ratnog prava. Ono je tu da upozori (ako već ne može da spreči), eventualne prestupnike da će ih kad-tad stići kazna za ono što rade u ratu, misleći da će ratna pomama, haos i smutnja to zauvek sakriti.
”Ne ubijaj neprijatelje koji su se predali; pokaži milosrđe
prema ranjenima, ženama, deci i starcima”.
Biblija, ”Novi zavet”
U ovom tekstu nećemo se baviti Ženevskom konvecijom, Dablinskim sporazumom i drugim uredbama i dogovorima koji se tiču ratnog prava. Rasvetlićemo malo spominjanu temu: nepisano pravo koje se odnosi na običaje rata, institut koji u precedentnom pravu priznaju mnoge države. Reč je o široko usvojenim pravilima i običajima ratovanja koji su bili daleko značajniji, uticajniji i delotvorniji nego formalno pravo. Razlog za to leži u činjenici da su se oko toga u samim rovovima, na prvoj liniji fronta, bezuslovno ”dogovorile” zaraćene strane, što je u moralnom smislu podvig. Bez posrednika, bez delegacija, vojnici u rovovima su se sami organizovali kako bi jedni drugima olakšali život.
Već u antičko doba, kod Sumera i Vavilonaca javlja se institut nepovredivosti glasnika, ubijanja zarobljenika ili ranjenika. Ni Egipat, izvorište robovlasništva, nije od toga odstupao. U drugom milenijumu pre nove ere nastala je sačuvana zapovest koja glasi: ”Ti treba da daš hranu i svome neprijatelju. Gost, ma bio on i neprijatelj, ne sme biti povređen”. Istim proglasom uređuje se i propisuje kada se zarobljenici oslobađaju, kako se bolesni leče, a mrtvi sahranjuju. Razlog za ovakvu ”susretljivost” prema neprijatelju nije teško videti. Kreatori takvog običajnog prava dobro su znali da se i njima može dogoditi isto što i neprijatelju – da budu zarobljeni, ranjeni ili bolesni, pa i ubijeni.
U kineskom ”Traktatu o ratnoj veštini” (sedmi vek pne) kaže se: ”Ubistvo čoveka koji se već potčinio obećava nesreću’‘. Bušido je propisivao da je saosećanje ona energija koja hrani sudbinu čoveka”. Viteška pravila, čiji kodeks do danas diktira odnose ”fer-pleja” na ratištu, imao je niz suptilno propisanih postupaka u različitim situacijama.
U te viteške običaje spadaju i zabrane određenih vrsta oružja, mada je to oblast koja se najviše opire ratnom pravu i konvencijama. Plemići su bili ogorčeni pojavom samostrela u evropskim vojskama srednjeg veka. Polazili su od toga da je plemić morao da provede mesece vežbi u teškom oklopu, da bi ga neki neotesani borac mogao samostrelom da obori posle dva sata vežbe. Sveštenici su samostrel proklinjali kao ”neljudsko oružje”. Naravno, ta kletva nije uklonila samostrele s bojnog polja. Uklonilo ga je vatreno oružje koje je, pak, uklonilo oklopnike s bojnog polja. U eri vatrenog oružja bilo je zabranjeno koristiti zarezane ili nazubljene metke. Italijani su na licu mesta ubijali austrijske strelce koji su koristili izuzetno opasnu vazdušnu pušku, oružje koje je koristilo kuglu-rezervoar s gasom pod pritiskom, a pri tom imalo smrtonosni, nečujni domet izbacujući kuglu i do osamsto metara. Svakako najpoznatije ”ilegalno” sredstvo bili su čuveni dum dum meci, koje je patentirao u predgrađu Kalkute engleski kapetan Nevil Berti Klej, zaposlen u kraljevskoj fabrici oružja. Takvi meci bi se rascvetali u telu izazivajući strašne rane. Zahvaljujući Remarku i romanu ”Na zapadu ništa novo”,ali i drugim tekstovima, znamo i za nazubljene bajonete i kao nož naoštrene inžinjeriske ašovčiće. Naravno, njihovi korisnici su dobro znali šta ih čeka ako budu uhvaćeni s takvim oružjem u ruci, ali nagon za preživljavanjem i uništenjem neprijatelja bio je jači.
Na najdužem frontu na svetu, Istočnom frontu Drugog svetskog rata, bili su neočekivano česti slučajevi komunikacije na prvoj borbenoj liniji. Tada je ustoličena i fraza ”Drugovi u nesreći”. Nju je malo ko naglas izgovarao, ali su je svi podrazumevali. Rat je počeo na svim nivoima, pa i propagandnom. Nemci su govorili o crvenim monstrumima, streljali na licu mesta zarobljene komesare, članove Komsomola i Boljševičke partije. S druge strane, Sovjeti su imali mnogo ličnih razloga da koriste ”govor mržnje”, kako bi se danas reklo: Nemci su bili na njihovoj teritoriji, ubijali, spaljivali, pljačkali i mnogi Sovjeti su žudeli za osvetom. Slogan je bio vrlo jasan: ”Ubij Nemca, ubij gada!”.
Međutim, kako je rat odmicao, a front relativno često upadao u zastanke i mirovanja, ova oštrica je počela da se tupi. I Sovjeti i Nemci su znali da su većina njih obični ljudi, mobilisani po sili zakona i da su kod kuće ostavili u neizvesnosti svoje porodice, posao, navike. Nisu ni svi nemački vojnici bili zveri jer i njima je ”obećan” odlazak u konclogor ili smrtna kazna ukoliko ne obuku uniformu. Svakom Nemcu, pa i najpravovernijem, bilo je jasno ko je počeo rat i s kojim ciljevima je pokrenuo mase običnih ljudi, pretvarajući ih u ratnu mašinu, ali i žrtve. Ivan i Hans su se dovijali da sebi olakšaju život, nezavisno od vatrenih parola njihovih komesara koji su postojali (s različitim imenima) na obema stranama.
Za vreme monotonih, varljivih primirja, dok su u štabovima planirali kako će se dalje razvijati borba, borci najčešće nisu samoinicijativno tukli po neprijatelju, ne izazivajući bez potrebe sudbinu. Štaviše, dešavalo se da razmenjuju hleb, konzerve, cigarete, pa čak i da igraju neku vrstu fudbala, tako što bi gađali gol koji je protivnik postavio kod svojih rovova i vraćajući loptu. Mnogi su se znali i po imenu, pogotovo ako je bila reč o neustrašivim borcima ili poznavaocima jezika.
Rat kao svaki drugi…
Prvi masovni slučaj zbližavanja, takav da se nije mogao prećutati ili sakriti od najvišeg vojnog vrha (Stavke i Staljina) dogodio se u maju 1944. godine. Jedinice 51. armije koje su se borile u reonu Sevastopolja (na Krimu su inače tekle ogorčene borbe, kao da su Nemci branili srce Nemačke) načule su da je sklopljeno primirje. Nemci su prvi prekinuli vatru! Krenuli su da se bratime, rukuju, slave…a onda je došlo naređenje crvenoarmejcima za napad i taj balon je pukao. Spomenimo i to da su nemački zarobljenici, koji su inače imali ambulante u zarobljeničkim logorima, lečeni po potrebi i zbog ozbiljnosti rana u sovjetskim bolnicama. Nosili su istu bolničku odeću kao i ruski bolesnici.
Kako su crvenoarmejci komunicirali s neprijateljem i kako je stvoren taj čudni frontovski bon-ton i fer plej? Gebels je poznat po rečima: ”Siguran sam da je ranjavanje neprijatelja isplativije nego ubijanje. Ubijeni ne traže hranu, ali ranjeni moraju biti spaseni, lečeni, s isplaćenom penzijom. Ranjeni vojnik je najveća šteta za privredu neprijatelja”. Ali, ta batina imala je dva kraja. Sovjeti, najčešće, nisu slali u logor zarobljene esesovce. Zbog crne uniforme koja je podsećala na esesovsku, stradali su mnogi tenkisti i nemačka morska pešadija. Neproverena legenda kaže da su u toku borbi za Voronjež mađarski vojnici činili masovna zverstva, pa je general Vatutin izdao čuvenu naredbu: ”Ne zarobljavati Mađare!” (Мадьяров больше в плен не брать) . Da li je on to zaista rekao ili mu je rečeno da tako postupi, ostaje dilema. No, nije dilema da u sovjetskim zarobljeničkim logorima, u vreme kada se predavalo stotine hiljada vojnika sila Osovine, Mađara praktično nije bilo. Nisu samo osveta i mržnja bili razlog streljanja zarobljenika na licu mesta. Paradoksalno, ali vojnički objašnjivo je to da su trupe u rapidnom nastupanju zarobljenike doživljavali kao teret, balast za koji je trebalo odvojiti znantne stražarske snage, povezati se sa zaprečnim odredima radi preuzimanja zarobljenika, hraniti ih, lečiti, itd. Sve je to usporavalo kretanje jedinica. Nisu to radili samo Sovjeti. Tu surovu praktičnost istoričari beleže i na Zapadnom frontu, ali ne tako masovno. Zverstva esesovaca (u kojima su srazmerno najmanje učestvovale regularne jedinice Vermahta), naplaćivana su svima od reda.
Načelno, mnogo je bilo nepisanih, lokalnih dogovora na liniji fronta, no svi su saglasni u tome da su najpoznatija bila sledeća pravila:
- Nije se pucalo na vojnike koji su podigli belu zastavu, ali i tu je bilo izuzetaka. U toku borbe za Budimpeštu Nemci su pogubili dva parlamentarca Drugog ukrajinskog fronta – Mikloša Štajnmica i Ilju Ostapenka. To se dogodilo 29. decembra 1944. godine kada su pokušali da pregovaraju kako bi sprečili razaranje starog jezgra grada i izbegli krvoproliće. U Budimpešti posle rata podignut im je spomenik.
- Jedan od najčvršćih dogovora bila je zabrana pucanja na bolničare i ekipe za asanaciju. Leševi na ničijoj zemlji podjednako su smetali obema stranama. Pri tom je postojala i značajna finesa – na bolničare bi se pucalo ako bi bili deo napadnog stroja. Kada bi sami izlazili i pomagali ranjenicima posle prestanka borbe, tada dejstva nisu vršena. Na smenu bi i jedni i drugi izvukli svoje ranjene.
- Jeste bizarno, ali nije se pucalo ni na neprijatelja koji obavlja svoje prirodne potrebe. Ne iz sažaljenja, već stoga što bi to i sami mogli da dožive.
- Ako bi se između položaja našao neki magacin s hranom ili podrum s vinom, farma sa napuštenom živinom itd, takođe je važilo pravilo da se na smenu, noću odlazi i uzima onoliko koliko je potrebno, jer je protivnička strana znala, praktično ”u glavu” koliko prekoputa sebe ima ljudi. Tokom ta dva sata, na frontu je vladalo čudno zatišje za čije poreklo su znali samo oni u rovu. Naravno, viša komanda to nije smela da sazna, a borbeni oficiri u rovu bili su solidarni sa svojim vojnicima.
- Nikada se nije pucalo na vodonoše ili raznosače hrane. Čak i kada bi neki ambiciozni komandant povremeno zalutao u rov i video na delu navedene vojnike, pucalo se u prazno, da se promaši. Takva praksa je ostala do danas, i zabeleženo je da su sukobi na Kavkazu i u Čečeniji u dlaku imali ista pravila kada je reč o snabdevanju osnovnim potrebama, ali ne i municijom.
- Snajperi su bili posebno omraženi, sasvim suprotno slici koja je stvorena u medijama i kasnje u umetničkim filmovima! Vojnici u rovu najčešće nisu ni znali koga gađaju ili kog su pogodili, ali snajperi su tačno znali koga gađaju, često hvatajući i pogled svoje žrtve, čega ona nije ni bila svesna. Oni su birali svoje mete, a protivnička strana (pogotovo ako je stradao neki viši čin), smesta bi odgovorila teškim artiljerijskim bombardovanjem. Vojnici su mrzeli snajpere jer su oni bili uzrok nevolja i niko se nije posebno bunio kada bi snajper pao u zarobljeništvo. Njihova sudbina se znala – bili bi streljani na licu mesta.
- Po pravilu, piloti nikada nisu pucali na suparnika koji bi iskočio iz pogođenog aparata. Ni toga se nisu svi pridržavali, pa čak ni proslavljeni as Pokriškin koji je pucao iz osvete zbog stradale porodice.
- Mornarica, koja je oduvek bila elita i imala svoje specifične običaje, još lakše je stvorila taj nepisani kodeks. Zajednički prijatelj i neprijatelj svim mornarima sveta bilo je i jeste more. Obaveza svakog kapetana koji je naišao na brodolomnike, odnosno žrtve napada, bila je da ih spase iz vode i brine se o njima dok ih ne preda u svojoj luci nadležnim službama. Tako se dešavalo da čak i podmornice iz vučjih čopora potope neki brod, pa zatim pokupe preživele i po cenu da prekinu misiju, vrate se u bazu.
Slučajevi privremenog mira, kako smo već naveli, poznati su još sa zapadnog fronta u Prvom svetskom ratu, a zabeleženi su i u igranim filmovima i beletristici. Vojnici su za Božić izlazili iz rovova, razmenjivali poklone i zajedno pevali svečanu božićnu pesmu. Sutradan bi se klanica nastavila. Napomenimo, da i to ostane zabeleženo: i na Solunskom frontu bilo je slučajeva frontovskih običaja. Najupečatljiviji događaj ( a nije jedini, već u Mačvi su uspotavljeni ”tihi” sporazumi između zaraćenih strana) opisao je i Stevan Jakovljević u ”Srpskoj trilogiji”, kada su se na ničijoj zemlji našli bugarski i srpski vojnici čestitajući jedan drugom Uskrs i razmenjujući hranu. Razjurila ih je artiljerija paljbom karteča na velikoj visini. Prava i običaji rata, posebno ovi nepisani, nisu obavezivali nikoga, ali ih se većina pridržavala. Setimo se i najveće tekovine takvog običajnog prava: u Drugom svetskom ratu sve zaraćene strane nosile su obavezno zaštitnu masku kao deo opreme (tzv. ‘gas masku’). Njih je proizvedeno desetine miliona komada, ne samo za vojsku, već i za građane. Nikada nisu upotrebljene, na svu sreću, jer su zaraćene strane znale da im se upotreba bojnih otrova smesta može vratiti. Mogu se pronaći izdvojeni slučajevi (vezuju se za dalekoistočno ratište), ali oni ni slučajno nisu mogli da utiču na opštu sliku prećutnog dogovora oko ovog sredstva. Čak ni Nemci, u najogorčenijim bitkama za Berlin nisu posegli za tim oružjem.
