Iako najmlađi po nastanku, bajonet spada u kategoriju hladnog oružja o čijem poreklu i korenima se najmanje zna. Prema sačuvanim izvorima, bajonet se, kao prilično nedefinisani tip hladnog oružja, prvi put spominje u drugoj polovini 16 veka, a povezan je sa oružarskim centrom u gradu i komuni Bayonne – centru baskijskog regiona Akvitanija.
Opisujući svoj put u Bajon tokom 1564 godine, Margarita de Valua je, navodno, napomenula da je ovaj grad bio poznat po svojim sečivima za mačeve. Inače, na bazi lika Margarite Aleksandar Dima je 1845 godine izgradio mit o ”Kralјici Margo”
Francuzski pravnik François Hotman je 1575 godine pisao Jakob Kapellus-u kako mu ”izvesni gospodin iz francuskog grada Courlay traži pozlaćeni bodež, poznatiji pod nazivom Bayonette. U radovima Guillaume de Montmorency-ja iz 1591 godine takođe se nalazi opis ”dva bodeža iz Bajona, ukrašena zlatom”. U poznatom ”Rečniku” engleskog leksikografa Randle Cotgrave-a iz 1611, javlјa se odrednica: ”bajonet, vrsta malog, ravnog džepnog noža sa kanijama ili veliki nož koji se nosi okačen o pojas”.
U romanu ”Avanture de Fenesta” Teodora Agripe d’Obinje (Theodore Agrippa d’Aubigne, 1552-1630) iz 1617, spominje se ”veliki nož bayonnois”. Francuski naučnik Pierre Borel je 1655. zabeležio da je ”baioniers, bayonnettes vrsta najkvalitetnijeg dugog bodeža koji se proizvodio u Bajonu”, a filolog Gilles Ménage je tvrdio da je ”baïonnette) tip bodeža (Poignard) čiji naziv potiče od imena grada Bajona”. Ovi rani izvori samo potvrđuju da su se u Bajonu proizvodili različiti tipovi kvalitetnih bodeža i noževa. Informacija o ”oružarskom centru u Bajonu, poznatom još od 16 veka, u kome su se prvi bajoneti proizvodili još 1523 godine”, pojavlјuje se tek se početkom 19 veka, u francuskoj ”Univerzalnoj enciklopediji”.
Sačuvano je više legendi o tome kada i kako su ovi noževi prvi put kombinovani sa vatenim oružjem, odnosno, kako je bajonet postao oružje u savremenom smislu.
Po jednoj legendi, sredinom 17 veka, u jednom od lokalnih sukoba, žitelјi Bajona, grada sa juga Francuske, ostavši bez baruta i kugli, rukohvate dugih lovačkih noževa su utaknuli u usta svojih primitivnih musketa kako bi borbu nastavili improvizovanim oružjem u vidu koplјa.
Dosta autora se poziva na još jednu poznatu legendu, prema kojoj se”bajonet pojavilo u severnoj Španiji oko 1570 godine. Navodno, da bi odbio eventualni napad zveri ranjene kuglom, lovac na divlјe veprove i medvede je bio prinuđen da, uz musketu, poseduje i dugo, lovačko, ‘medveđe koplјe’ (Bärenspieß, Bäreise, bear spear). Kako je bilo krajnje nepraktično nositi u lov na krupnu divlјač dva duga, teška oružja, nekome je sinula ideja da skrati i obradi koplјište (drveni deo, motku koplјa) tako da se ono moglo utaknuti u cev muskete”.
Otvara se pitanje da li je bilo praktično prepravlјati ”medveđe koplјe”samoza ovu svrhu, pogotovo ako je u pitanju bila njegova borbena varijanta. Vojna verzija ovog starog oružja prikazana je još na čuvenoj tapiseriji iz Bajea – ilustraciji bitke kod Hestingsa 14. oktobra 1066. Nekoliko vekova kasnije, na ksilografiji ”Trijumfalni pohod cara Maksimilijana I” i odredi nemačkih landsknehta naoružani su – lovačkim koplјima. Oružje na motki sa širokim, masivnim vrhom i poprečnom nakrsnicom na tulcu, samo pod nazivom ”Baskijskog koplјa”, javlјa se u 16. veku i kao oružje pešadije Henrija III de Valua. Primera radi,sačuvan je portret pukovnika iz vremena Šarla IX koji u rukama drži”Baskijsko koplјe”.
No, u periodu Renesanse je nastala moda lova na krupnu i srednju divlјač hladnim, bodnim oružjem. Uz lovački mač, posebnu popularnost je uživalo lovačko koplјe – Jagdspieß, Schweinsfeder, Saufeder, Sauspieß, Bärenspieß. Ovo oružje na motki odlikovalo se masivnim, listolikim čeličnim vrhom i okovom u vidu nakrnice na tulcu, dužine 90-140 mm. Kao i kod lovačkog mača, ovaj dodatak je ograničavao dubinu prodiranja sečiva u telo lovine. Najvažniji detalј na lovačkom koplјu predstavlјalo je koplјište. Kako je moralo da izdrži masu krupnih životinja, koplјište dužine 2 metra izrađivalo se od deblјeg hrastovog drveta, koje je moralo imati određenu elastičnost.
Dobro naleganje koplјišta u šakama rešavano je na dva načina. Prvi je podrazumevao da se u specijalni otvor kod poprečnog dela koplјišta fiksiraju krajevi dva duga, kožna remena. Remenje se potom spiralno, unakrst, uvijalo oko koplјišta a svako ukrštanje fiksirano je klinovima sa ispupčenim glavama. Drugi način je podrazumevao da se na koplјištu ostave izvorni, ispupčeni drveni čvorovi. Kako su se hrastove šume vremenom proređivale, za koplјište se kasnije koristio javor ili evropski hrast. Da bi drvo imalo ispupčenja raspoređena na želјenim mestima, majstori su u rano proleće u šumi birali ravne grane i zasecali ih nožem na mestima gde su želeli da se formira čvor.
Tako su u vreme seče dobijali prirodno formiranokoplјište, spremno za finalnu obradu. Kako je u to vreme ušla u primenu i novina u vidu vatrenog oružja, nastala legenda da je ovaj tip oružja poslužio kao osnova za razvoj bajoneta. No, lov koplјem je 16. i 17. veku predstavlјao posebnu vrstu sporta, u kome nije bilo korišćeno vatreno oružje. Isto tako, vojnici opremlјeni musketama nisu u naoružanju imali koplјa. Logičnije je da su lovci, umesto da uništavaju skupo i kvalitetno lovačko koplјe uticali u usta cevi pušaka lovačke noževe ili bodeže.Isto je važilo i za ratnu primenu; u trenutku sudara prsa u prasa, vojnici su u cevi ispražnjenih musketa mogli uticati samo svoje noževe.
Inače, u ruskom jeziku se za hladno oružje koje se uticalo u usta musketa koristio termin ”baginet”.Ovaj naziv je naverovatnije preuzet iz engleskog jezika, gde se u 17 i 18 veku, umesto današnjeg naziva za ovu vrstu oružja – ”plug bayonet” (Spundbajonett, usadni bajonet – od glagola uticati, zaticati), koristila reč ”Bagginet”.
Poznati eskpert za naoružanje, August Demin, tvrdio je da jeBajonett, Flintenspiess, kaovojno, borbeno oružje,konstruisan u Francuskoj 1570, a u armiju je prvi put uveden 1640 godine.
General Jacques-François de Chastenet, marquis de Puységur u svojim memoarima piše da su Francuzi baginet prvi put upotrebili u vreme Tridesetogodišnjeg rata, tačnije, 1647, tokom borbi kod Berga, Ipra i Diksmuidea. Puységur donosi i prvi sumaran opis bagineta. Naime, njegovi vojnici su umesto mačevima, bili naoružani noževima-bajonetima sa rukohvatima i sečivima dužine od po jedne stope (264,6 mm). Znači, ukupna dužina bagineta bila je 530 milimetara.
Nešto precizniji opis bagineta dao je kapetan pešadijskog puka iz Šampanje, Louis de Gaya, sieur de Treville: ”Baginet je u principu bio iste dužine kao i bodež. Imao je samo drveni rukohvat, bez nakrsnice, dužine između 8 i 9 pouces (od 216 do 243 mm). Pravo, jedno – ili dvooštrično čelično sečivo, bilo je dugo 1 stopu (264,6 mm) a široko jedan veliki palac (27 mm)”. Znači, ukupna dužina bagineta bila je od 480 do 508 mm a širina – 27 milimetara.
Istoričar Gabriel Daniel potvrđuje da je baginet 1671 godine prvo bio uveden u francusku armiju.Pukovnik Jean de Martinet je iste godine u Sen-Žermen-de-Pre formirao régiment des Fusiliers du Roi, sa osnovnim zadatkom da štite artilјeriju. No,najveću novinu predstavlјalo je to što su artilјerijski fisiliri bili naoružani formacijskim baginetima. Ipak, činjenica je da su Francuzi baginete imali u naoružanju i ranije. Naime, još 14. marta 1662 godine oni se spominju i u naoružanju engleske vojske, gde su dospeli upravo iz Francuske. U svakom slučaju, ova francuska novina, koja će bitno uticati i na promenu dotadašnje taktike (ukidanje koplјanika-pikenira), naglo je počela da osvaja Evropu.
Neki autori tvrde da se, kada su u pitanju nemačke države, baginet prvo pojavio 1683 godine u saksonskoj armiji.No, sudeći prema aktima drezdenskog arsenala,tamo se već 1669. godine nalazilo ”125 musketa sa mehanizmima na kremen i njima pripadajućim noževima (Messern). U istom dokumentu ovi noževi se nazivaju Bajonetts.U berlinskom ”Muzeju nemačke istorije” čuva se Spundbajonett iz vremena druge osmanske opsade Beča, 1683 godine.To potvrđuje da su se bagineti u naoružanju carske armije, a svakako elektorata Saksonije, nalazili i pre 1683. godine.
Tokom razmatranja pitanja o reorganizaciji armije, danski kralј Kristijan V je 1681. godine dobio savet feldmaršala Gustav Wilhelm von Wedel-Jarlsberg-a da ukine koplјanike a pešadiju, uz muskete, opremi i bajonetima. Shodno preporuci, pukovnik Johan Anton Ellenberg, Ellenberger je 1683. dobio dozvolu da borce svog bataljona naoruža bajonetima. Već do 1687, u Danskom državnom arsenalu u Kopenhagenu nalazilo se 900 bagineta.
No, brzo je postalo jasno da su bagineti nepraktični zbog načina postavlјanja na musketu i nesigurnog fiksiranja. Naime, dok je baginet bio utaknut u usta cevi – musketa se nije mogla koristiti kao vatreno oružje. U traganju za bolјim rešenjem, pojavio se bajonet sa cevčicom (Socket bayonet, Tüllen, Dillenbajonette).
