82. POMORSKA DIVERZANTSKA JEDINICA
S početkom ratova u bivšoj SFRJ, zbog povećane potrebe za jedinicama specijalne namene, 1992. je formirana 72. specijalna brigada sa bazom u Pančevu. Ova jedinica je 7. avgusta 1992. zajedno sa 63. padobranskom, Prvom oklopnom i Gardijskom motorizovanom brigadom ušla u sastav novoosnovanog Korpusa specijalnih snaga koji je trebalo da bude naša verzija nekih snaga za brze intervencije. Međutim, već 1997. korpus je rasformiran, a pomenute brigade su ponovo postale samostalne jedinice.
Ukidanjem vojnog roka, omasovljenjem civilnog služenja, kao i redukovanjem vojnog budžeta posle 2000, specijalne brigade VS svele su se, po brojnosti, praktično na veličinu ojačane čete, tako da je formacijska reorganizacija bila neophodna. Zato je 29. septembra 2006. formirana Specijalna brigada u Pančevu, koja je objedinila ljudstvo i kadrove 72. specijalne i 63. padobranske brigade, 82. pomorsko diverzantskog odreda i antiterorističkog dela “Kobri”.
Elitna ronilačka jedinica naše vojske konačno je našla mir u 93. Rečnom Centru, koji je u sastavu Rečne flotile. U delu kasarne “Aleksandar Berić”, smeštene na obali Dunava, danas svoj deo imaju na raspolaganju i ronioci.
Podsetimo se bogate istorije 82. pomorsko diverzantske jedinice dok je još dejstvovala u vodama Jadrana.
U ovim vodama »predstražu« Alijanse ne drže ni »famozne« američke mornaričke »foke« (SEAL, igra reči od SEa-Air-Land) ni britanski aktivni 22.puk SAS (Special Air Service) ili SBS (Special Boat Squadron) 3.brigade mornaričkih komandosa, već najstariji i verovatno najiskusniji podvodni specijalci – italijanski ronioci. Od. jedinica koje su egzistirale još od I svetskog rata, Italijani su 1978. formirali elitnu »Komandu za podvodna i izviđačka dejstva« (Comando Subacquei Ed Incursori–ComSubIn) jačine oko 800 ljudi. ComSubIn nosi ime po italijasnkom mornaričkom oficiru X-flotile MAS Teseo Teseiu a stacioniran je u bazi Varinjano kraj La Specije. Komanda je podeljena na operativne grupe ronilaca (GOS), podvodnih diverzanata (GOI) i brodova za podršku (GNS). U načelu, »Teseo Tesei« je prvenstveno zamišljen kao odred pomorskih diverzanata ali se po potrebi uključuje i u antiterorističke akcije. Ljudstvo se bira iz marinskog bataljona »San Marco« a od 800 prijavljenih kandidata desetomesečnu opštu i specijalističke obuke završava najviše 10% polaznika!
U ovakvom okruženju nametnulo nam se pitanje gde se nalazi Ratna Mornarica VJ. Tragajući za odgovorom, dobili smo ekskluzivno pravo da prvi od »civilnih« novinara posetimo možda »najtajanstvenije (ili, bolje reći, medijski najmanje propagirane) specijalce« – pomorsku diverzantsku jedinicu 82. pomorskog centra.
Vojni savet OS je maja 1958. izvršio procenu međunarodne situacije, tendencije razvoja naoružanja i savremnog ratovanja i usvojio novi strategijski koncept odbrane, organizacije, formacije, komandovanja i rukovođenja. Na osnovu izrađenih dokumenata, i JRM je kod svih sastava sprovela korenite promene: 1.marta 1959. je u svoj sastav uvrstila pomorske, vazduhoplovne i kopnene snage a od 1.januara 1960. je kao IV Armija počela da deluje kao prvi borbeni ešalon sa velikim manevarskim sposobnostima i stepenom autonomije. Jedan od prvih koraka u sklopu nove strategije predstavljalo je osnivanje i obuka pomorskih diverzanata i nabavka odgovarajuće automatske ronilačke opreme. Konačno, 19.februara 1960. u Župi Tivatskoj formirana je 82.pomorsko-diverzantska jedinica koja je, ne bez simbolike, dislocirana na ostrvo Sveta Katarina kraj Pule. Naime, 1.novembra 1918, u 6:30, samo 650m jugozapadno od tadašnje hidroavionske stanice na Katarini, prvi pravi pomorski diverzanti, italijanski mornarički pionirski poručnik Rafaele Rozeti i sanitetski poručnik Rafaele Paoluči, potopili su ponos austrougarske flote, bojni brod »Viribus Unitis«.
Od 1977. do 1991, diverzantska jedinica je bila stacioniarana u Divuljama (danas je tamo hrvatska 20. transportna helikopterska eskadrila) a nakon secesije Hrvatske – konačno je premeštena je u Bokokotorski zaliv i svrstana u armijsku jedinicu direktno podčinjenu komandantu RM
Naš domaćin bio je kapetan bojnog broda Tomislav Petrović, jedan od veterana i komandant jedinice. Možda su prve reči ovog vrhunskog profesionalca pružile i odgovor na našu nedoumicu; do vremena kada je jugoslovenska RM bila u prilici da se zvanično meri sa Evropljanima, 82.pomorsko-diverzantska jedinica bila je druga na Kontinentu – odmah iza »Huberta«!
Izuzetno teški i specifični uslovi pomorsko-diverzantske službe zaslužuju i adekvatnu nadoknadu. Osim redovnih podoficirskih odnosno oficirskih primanja, svakom diverzantu pripadao je pomorsko-diverzantski i padobranski dodatak odnosno, težilo se da dobiju dodatak u visini plate podporučnika. Sem toga, imali su standardni dodatak na »ukrcavanje« (na vreme provedeno na brodu) a svaki sat ronjenja plaćao bi se u visini 1% redovne plate. Zbog težine službe, za vreme aktivnog staža diverzanti imali su beneficiju od 6 meseci na godinu dana. Težilo se da nakon maksimalnog staža u samoj jedinici oficir odnosno podoficir bude raspoređen na drugo radno mesto sa tim da zadrži status i privilegije diverzanta. Zato je obavezan da održava određenu kondiciju jer uvek predstavlja deo neophodnog rezervnog sastava i po potrebi može biti povučen u jedinicu.
Postavlja se pitanje šta Petrovićeve momke čini tako posebnim? Pripadnici pomorske diverzantske jedinice isključivo su aktivni oficiri i podoficiri. Jedinica je namenjena dejstvima po neprijateljskim brodovima, uređenim rejonima baziranja, elementima borbenog poretka protivnika u zoni RM i do 50km u dubini teritorije, artiljerijskim ili raketnim baterijama, zatim nanošenju selektivnih gubitaka, udaru po neprijateljskoj infrastrukturi i izviđanju za potebe viših komandi na kopnu i moru. Ovo su ofanzivni zadaci koji u principu ne uključuju kontradiverzantsku ili antiterorističku borbu i obezbeđenje objekata ili ličnosti, ali to ne znači da borci »osamdesetdruge« nisu vrhunski osposobljeni i za takve zadatke.
Diverzanti su u načelu na matičnom brodu i barkasama. Do zone dejstva prevoze se na više načina. Uobičajeno je da se grupa u širi rejon transportuje tzv. džepnim podmornicama klase »UNA«; nakon toga, podilaze cilju brzim gliserima ili naplavljivim diverzantskim ronilicama R-2 (klasa »Mala«) koje su sposobne da, zahvaljujući mogućnosti rada u tri različita režima, na različita rastojanja i različitim brzinama transportuju dva diverzanta i dve podvodne mine od po 50kg. U zavisnosti od zadatka, diverzanti se neposredno do cilja ili rejona izviđanja prebacuju ili podvodnim »skuterom« tipa R-1 ili samostalnim ronjenjem (»na noge«) pomoću borbenog kompleta za disanje sa zatvorenim (na kiseonik) ili kombinovanim krugom (na mešavinu, »nitroks«).
Grupa se u širi rejon može transportovati i helikopterom, što podrazumeva slobodne skokove u vodu pod punom opremom sa visina od oko 10m, ili avionom, kada se izvode padobranski skokovi. U neposrednoj akciji diverzanti deluju u malim grupama odnosno u parovima ili sami. Zato moraju da raspolažu visokim stepenom inteligencije, autonomije razmišljanja i samoinicijative. Diverzant mora da je tih, neprimetan, bezgranično strpljiv, čeličnih nerava, spreman da satima, potpuno »nevidljiv«, uz neprijateljskog stražara čeka pogodan trenutak za izvršenje zadatka. »Tiha« likvidacija stražara, tako eksploatisana na filmovima, odmah bi protivniku otkrila da nešto nije u redu a time bi čitava operacija bila dovedena u pitanje. Po nekim osobinama, divezanti podsećaju na lisice, lukave i strpljive, koje satima vrebaju svoju žrtvu.
Zbog kvantitativno ograničenih podreba, divezantima se ne isplati da naručuju domaću opremu koja bi diktirala dugotrajan i skup razvoj i izradu neisplativo malih serija. Sredstva se uglavnom nabavljaju na slobodnom tržištu, što omogućuje širok i kvalitetan izbor. Od domaćih sredstava koriste se samo ona koja se već nalaze u serijskoj proizvodnji i opremi VJ. Prema vrsti zadatka, ronoci koriste neoprenska, mokra (za ronjenje do temperatura od 10ºC) i suva ronilačka odela. U borbenim uslovima nose aparate za disanje sa zatvorenim krugom, odnosno, »Dräger«-ove LAR-V koji se svrstavaju među najkvalitetnije u svetu.
Za obuku i vežbe koriste sportska odela i aparate sa otvorenim krugom kao što je renomirani BILUX M-90 francuske firme »La Spritotehnicque«. Zbog specifičnih, diverzantskih zadataka, domaći »akavalungisti« pod vodom u principu ne koriste posebno naoružanje (sem ronilačkog noža koji pre predstavlja alat), mada bi im u pojedinim situacijama dobro poslužili podvodni dvadesetšestometni automati 5,66mm APS. »Nadvodno« naoružanje diverzanata sastoji se od domaćih 7,62mm AP M70AB2, »Impinog« tanto-noža, pištolja 9mmPara CZ99 i Jericho 941F i različitih tipova automata, znači arsenala koji se nalazi i u opremi ostalih domaćih specijalnih jedinica. Kako su danas neposredne diverzije na kopnu uglavnom onemogućene, za uništavanje ciljeva sa distance koriste RRB 90mm M79 »Osa«, 64mm M80 »Zolja«, 120mm 9K111 »Fagot«, »Maljutke« 9M14P1 sa panelom 9S415M i PVO »Strele« 2M/A.
Široko postavljen dijapazon zadataka na i pod vodom, na kopnu i u vazduhu, u svim meteorološkim i taktičkim uslovima, od pomorskih diverzanata zahteva vrhunsku obučenost u širem spektru disciplina od onih koje savlađuju ostale specijalne jedinice. Praktično, momci iz »osamdesetdruge« možda se najpre mogu porediti sa američkim SEAL timovima. Spomenimo da, naravno uz vrhunsku obuku u ronjenju, savlađuju i obaveznu alpinističku, padobransku i skijašku obuku, obuku u rušenju na kopnu i u moru, borilačke veštine, rukovanje svim vrstama streljačkog oružja, snajpersku obuku, obuku u vožnji od kajaka do svih ostalih nadvodnih i podvodnih sredstava primerenih njihovim potebama i »paklenu« psihofizičku obuku.
Ovakvi zahtevi uslovljavaju rigorozan odabir i osnovnu obuku koja ipak ne garantuje da će potencijalni kandidati steći zvanje pripadnika pomorskih diverzanata. Sve zavisi odzaslužene ocene koja se kreće u djapazonu od 1 do 5, sa tim da oni koji su dobili jedinicu ili dvojku – »ne prolaze«. Dobrovoljci iz svih vidova i rodova VJ prethodno moraju posedovati visoki IQ i dokazati fizičke sposobnosti u koje spadaju: penjanje uz konop do 7m za vreme manje od 11s; trčanje na 100m ispod 13s; minimum 8 zgibova i 25 sklekova; skok u dalj iz mesta – najmanje 2,4m; trčanje na 1600m – ispod 5,5min; bacanje bombe iz zaleta više od 40m; plivanje slobodnim stilom na 200m – ispod 4min i ronjenje na dah – najmanje 25 metara. Poređenja radi, navodimo neke ulazne parametre američkih »foka«: trčanje na 2,4km – 11,5min, plivanje na 457m – 12min, 8 zgibova i 40 sklekova…
Domaći diverzanti nakon osnovne obuke prolaze obimne provere u koje spadaju kombinovano plivanje i ronjenje sa minom od 50kg na 5.milja (9,2km), plivanje bez peraja na 1.milju (1,853km) za 45-60min, tri puta po 500m podvodne orijentacije prema azimutu (»gađanje« određenog repera), 40m ronjenja i skok u vodu sa visine od 7 do 10M U okviru stalnih provera momci prolaze kroz klasični petoboj koji podrazumeva minimum 18 zgibova na vratilu, 90 pregiba za 2min, 50 sklekova za 1min, 66 čučnjeva sa puškom preko ramena i trčanje 6x50m za 52s. Tu je i atletski petoboj sa penjanjem uz konopac na visinu od 7m za 6-8s, trčanje na 100m za 12-13s, bacanje bombe na 50m, skok u dalj 5,8m i trčanje na 1500m za 5,5min.
U sklopu savladavanja prirodnih prepreka svaki diverzant se penje 10 m uz stablo koje se ne može obuhvatiti rukama, izvodi skokove u vodu sa visine od 10m i trči kros na 2,6km za 11-13min. Norme za savlađivanje pešadijskih prepreka sa kompletnom opremom i naoružanjem kreću se oko 2min. Konačno, tu je i trodnevni marš od 30 do 40km dnevno sa opterećenjem od 28kg (u ekstremnim uslovima i na kraćim distancama opterećenje može biti i 46kg). Prosečan staž sa permanentnim treninzima i proverama traje od 3 do 5 godina a smatra se da ljudski organizam psihofizički može da izdrži sve napore pomorsko-diverzantske službe od 5 do 6 godina. Istina, ima i izuzetaka koji su ostali aktivni diverzanti i 12 do 13 godina! U ovom periodu, kod ljudi se stvara specifičan karakter (»Karakter je moć«), a među saborcima se gradi posebna povezanost i osećaj pripadnosti eliti. U to smo se i lično uverili; u prvo vreme su nas posmatrali sa nepoverenjem i proučavali na samo njima poznat način. Ali, kada su nas prihvatili, osetili smo da pripadamo maloj ali odabranoj porodici na koju se možemo osloniti u svakom trenutku.
Zahvaljujemo se na fotografijama Draganu Spasojeviću!
