McDonnell Douglas F-4E Phantom-II

Pojavom lovca F-4 Phantom-II nastala je nova era u razvoju borbene avijacije, a pre svega lovačke, čije je obeležje bogata elektronska oprema uz dobre manevarske sposobnosti i karakteristike. Početkom pedesetih godina XX veka kompanija McDonnell, je bila u problemu, jer je izgubila tender od kompanije Vought u izradi novog aviona za RM SAD.

Od 1967. godine kompanija McDonnell se spaja sa kompanijom Douglas i nastaje kompanija McDonnell Douglas. Pod nazivom McDonnell Douglas kompanija posluje sve do 1997. godine. kada ulazi u sastav kompanije Boeing.

Zbog toga je naložila svojim konstruktorima da na osnovu mišljenja mornaričkih vazduhoplovnih oficira, izrade novi dvomotorni avion za mornaricu. Kao osnova konstrukcije uzeta su dva lovca kompanije McDonnel, F-3H Demon i F-lOlVoodoo. Dizajn budućeg lovca YA-H-1 razvio je Herman Barkej (Herman Barkey). Izrađena je maketa aviona YA-H-1 u prirodnoj veličini. Na iznenađenje Ijudi u kompaniji McDonnell, predstavnici mornarice su bili jako zainteresovani za avion YA-H-1 nakon što su videli maketu, koja im je predstavljena novembra 1954. godine. Rad na avionu je nastavljen uz detaljnu obradu projekta, ali bez konačnih zahteva mornarice nije bilo poželjno upustiti se u izradu planova. A onda su u aprilu 1955. godine, u fabriku došla četiri oficira i za svega jedan sat objasnili su šta očekuju od novog aviona.

Posle sedam meseci razvoja, 26. maja 1955. godine, RM SAD je naručila dva prototipa aviona YA-H-1, ali sa pogonom od dva motora J-79, čim motori budu dostupni. U narednih nekoliko nedelja, projekat aviona je izmenjen, da bi moglo da se ostvari ono što je mornarica zahtevala. Novi motori nisu bili problem, topovi su izostavljeni iz naoružanja, jer u ono vreme smatrano je da nisu potrebni i da će borbu u vazduhu rešavati rakete vazduh-vazduh. Za 24 neopisiva radna dana, prvobitni projekat je sasvim promenjen i porudžbina više nije glasila na dva aviona YA-H-1, već na dva lovca XF-4H-1.

Prvi prototip lovca XF-4H-1 završen je u proleće 1958. godine, a svoj prvi let obavio je 27. maja iste godine. Posle fabričkih ispitivanja, avioni su se suočili i sa dugotrajnim mornaričkim ispitivanjima. Pored toga avioni su se morali suočiti i sa konkurencijom, jer je kompanija Vought RM SAD ponudila pet veoma prerađenih aviona F-8U-3 Crusader-III. Međutim, mornarica je više verovala dvočlanoj posadi lovca Phantom-II. Već u decembru 1958. godine, naručena je predserija od 23 lovačka aviona F-4A Phantom-II. Predserijske lovce pokretala su dva motora General Electric J-79-GE-2A, potiska sa dopunskim sagorevanjem od po 71,6 kN. Ova verzija postigla je nekoliko svetskih rekorda u postignutoj brzini, visini leta i brzini penjanja.

Osnovno naoružanje predserijske verzije F-4A bile su četiri rakete vazduh-vazduh Sparrow. Pored toga ova verzija je imala i radar od vakumskih cevi Westinghouse AN/APO-50. Način izvođenja borbenih zadataka, predviđao je dvočasovno patroliranje na udaljenosti od 250 milja (465 km) od nosača aviona bez dopune gorivom.

Prava operativna mornarička verzija bila je palubni lovački avion F-4B Phantom-II. U odnosu na predserijsku verziju, verzija F-4B imala je dva motora J-79-GE-8 i radar AN/APO-72. Pored toga sastavni deo opreme verzije B činili su sistemi ECM, RHAW i sistemi za obmanjivanje AN/ALO-51 i ANALO-IOO. Razmah krila i površina su isti za sve verzije lovca F-4, ali je zato masa i dužina samih verzija bila različita.

F-4B dužina 17.77 m; RF-4C dužina 19.17 m; F-4J dužina 17.78 m; F-4M dužina 17.55 m. Takođe se i masa praznog (m.pr.) aviona kretala zavisno od verzije od 12701 kg kod F-4B pa do 14061 kg kod F-4M. a maksimalna masa (m.maks.) aviona od 24766 kg kod F-4B pa do 27502 kg kod F-4E.

Osnovno naoružanje ove verzije sačinjavale su rakete vazduh-vazduh Sparrow i Sidewinder.

Ovim lovcem bio je zadovoljan i tadašnji sekretar za odbranu SAD Robert S. Meknamara (.Robert S. McNamara), te je naložio da F-4 Phantom-II postane prvi intervidovski borbeni avion (za sada i jedini operativni borbeni avion koji su koristili i RV, RM i marinci SAD) u oružanim snagama SAD.

lako su svojevremeno za potrebe RM SAD iz lovca North American F-86E Sabre, razvijeni momarički lovci North American FJ-2 Fury i FJ-3 Fury. ipak je F-4 Phantom-II prvi američki intervidovski lovački avion. Lovac F-4 Phantom-II je zbog svog kvaliteta naterao vidove američke vojske da zaborave na svoj antagonizam. i da avion F-4 postane osnovna udama pesnica USAF. USN i USMC. Tako je on postao prvi lovac koji je zadržao i svoju službenu oznaku (F-4 Phantom-II) u sva tri vida američke vojske (koji koriste lovačke avione). baš zbog svog kvaliteta.

Na osnovu te odluke RV SAD (USAF), nabavlja od RM SAD dva aviona verzije F-4B uz neke izmene i označava ih kao F-110 Spectre. Nakon odluke o unifikaciji označavanja vazduhoplovne opreme u OS SAD, avion se u naoružanje RV SAD uvodi pod oznakom F-4C Phantom-II. Ono što je zanimljivo kod ove verzije je to, što je zadržana kuka za zaustavljanje i krila na sklapanje, koji su karakteristični za palubnu verziju F-4B. Glavna razlika između verzija B i C bio je motor J-79-GE-15. Lovac F-4C je dobio i drugačiji uređaj za popunu gorivom u letu i deblje točkove za grube površine taktičkih aerodroma. Poboljšane su i komande kod oba sedišta. Elektronska oprema koja je izmenjena, obuhvatala je radar ANAPO-IOO, računar za presretanje AN APA-157 koji je omogućavao upotrebu raketa vazduh-vazduh Sparrow, sistem za kontrolu bombardovanja ANAJB-7, inercijalni navigacijski sistem (JNS) AN/ASN-48, i navigacijski računar AN/ASN-46. Više puta je kod verzije C menjano naoružanje, u skladu sa tadašnjom taktičkom upotrebom aviona. Pvobitno je verzija C imala četiri rakete vazduh-vazduh AIM-4 Falcon i četiri rakete vazduh-vazduh AIM-7 Sparrow. Rakete Falcon su vremenom zamenjene raketama Sidewinder, dok su nosači raketa Sparrow postavljeni ispod trupa.

Za izviđačke zadatke RV SAD je koristilo nenaoružanu verziju F-4C, koja je označena kao RF-4C Photo Phantom-II. U odnosu na osnovnu verziju, izviđačka verzija je imala za oko 80 cm duži i vitkiji nos iza kojeg se nalazila baterija fotografskih kamera u izbočenom trupu. Ova izviđačka verzija imala je bogatiju elektronsku opremu i pravu automatsku laboratoriju za razvijanje snimljenih filmova, koje bi pilot mogao da odbaci u posebnoj kaseti iznad jedinica na položajima i pre nego bi sleteo u svoju bazu.

Sledeća verzija F-4D koju je vazduhoplovstvo naručilo u martu 1964. godine, bila je u mnogo većoj meri prilagođena kopnenoj avijaciji. Imala je pre svega, sasvim drugačiju, moderniju opremu, pogotovo u pogledu radara i elektronike za ometanje.

Pošto je na početku rata u Vijetnamu, američko vazduhoplovstvo uvidelo potrebu za vraćanjem topovskog naoružanja na avione, zbog male efikasnosti raketa vazduh-vazduh AIM- 9B Sidewinder, ubrzo je jedan skvadron lovaca F-4C opremljen topovima. Topovi su bili tipa Vulcan kalibra 20 mm. Ovi topovi su bili smešteni u dve gondole sa po 1200 granata po topu, ispod krila. Međutim, ispostavilo se da velike vibracije ometaju postizanje potrebne preciznosti pogađanja. Stoga se od takvog rešenja odustalo.

Zbog izbijanja rata u Vijetnamu, prednost opremanja novom tehnikom data je američkom vazduhoplovstvu, dok je mornarica donekle zapostavljena. Dok su piloti na F-4 leteli u SAD na trenažnim letovima, oštrinu svojih zaokreta prilagođavali su opterećenju svojih aviona i nije dolazilo ni do kakvih problema. Međutim, u ratnoj situaciji, stvarnost je bila drugačija. Često bi se dešavalo da teško natovareni F-4 mora da skrene u oštar zaokret, kako bi pobegao nekom severnovijetnamskom MiG-17 ili MiG-21 i onda bi se dešavalo da F-4 upadne u kovit iz kojeg se više nije mogao izvući. Zbog te „slabe karakteristike“ na početku rata u Vijetnamu je izgubljeno 79 F-4 uz gubitak 33 člana posade. Zbog toga je kongresna komisija, koja je taj slučaj istraživala, naložila da se nešto učini. Ratno vazduhoplovstvo SAD je platilo 101 milion dolara za preradu krila kod već proizvedenih lovaca F-4C/D. Konstruktori su problem rešili tako što su na prednjoj ivici krila, umesto dotadašnjih pretkrilaca, predvideli proreze koji su se automatski otvarali i zatvarali u zavisnosti od opterećenja krila u zaokretima, i od tada F-4 više nije padao u kovit.

Najbolja verzija lovca Phantom-II, dobila je oznaku F-4E. U konstruisanju ove verzije primenjena su sva iskustva i ispravljene sve greške, koje su uočene na početku rata u Vijetnamu kod prethodnih verzija. Pogonsku grupu verzije E sačinjavala su dva turbomlazna motora .1-79- GE-17, zatim usavršena je elektronika ugradnjom boljeg radara ANAPO-120, koji je omogućavao istovremeno i navigaciju i nišanjenje za razliku od radar verzije C. Novi radar je bio znatno kompaktniji, tako da se uklopio u nos zajedno sa topom. Ugrađeno je novo krilo, koje je sprečavalo da avion padne u kovit, kod oštrih zaokreta tokom vazdušne borbe. Ugrađen je top M- 61A1 kao standardni deo naoružanja, kao i rakete vazduh-vazduh AIM-7 Sparrow i AIM-9 Sidewinder u različitim verzijama. Kao standarna elektronska oprema pored novog radara ugrađeni su i daljinomer AVO-23A B Pave Tack, infracrveni/laserski označavač cilja ANAVO-26 Pave Tack i identifikacioni sistem cilja ANASX-1. Naknadno je u 180 lovaca F-4E ugrađen sistem Lear Siegler ANARN-101 (V), koji je poboljšao navigaciju i preciznost kod upotrebe naoružanja. U modifikaciju kod ove verzije može se uračunati i zamena lule izduvne mlaznice novom, koja je smanjila crni trag izduvnih gasova, koji je predstavljao problem zbog lakšeg uočavanja vazduhoplova tokom vazdušnog duela. Izviđački avion verzije E nosio je oznaku RF- 41

Koristeći se iskustvom iz ratova u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, RV SAD je odlučilo 1975. godine da 116 lovaca F-4E modifikuje u verziju za vođenje elektronskog rata. Taj program je bio pre svega program usavršavanja snaga za neutralisanje sistema PVO protivnika. Program se zasnivao, na modifikaciji i opremanju aviona F-4E za povećanje mogućnosti detekcije, identifikacije, neutralisanje RS Z-V i ostalih sistema PVO koja su koristila radarsko-računarsku grupu. Tako modernizovani avion Phantom, dobio je naziv F-4G Wild Weasel-V.

Za potrebe RM SAD i Korpusa marinaca SAD, poslednja verzija koja je serijski proizvođena bila je F-4J. U odnosu na verziju F-4B, ova verzija imala je sistem za upravljanje vatrom ANAWG-10 čiju osnovu je sačinjavao doplerov radar AN/APG-59 koji je omogućavao otkrivanje niskoletećih ciljeva i AN/ASW-25 jednosmerni data link za automatsko sletanje na nosač aviona. Za pogonsku grupu verzije Jizabran je motor J-79-GE-10.

Početkom sedamdesetih godina XX veka priličan broj prvih mornaričkih lovaca F-4B je već uveliko premašio svoj planirani životni vek, ali su bili tako sačuvani da su poslati nazad u fabriku na „podmlađivanje“, Tokom procesa ,,podmlađivanja“ dobili su opremu verzije J i označeni su kao F-4N. Kasnije su postupku podmlađivanja podvrgnuti i avioni verzije F-4J i po završetku procesa, vraćeni su u jedinice kao F-4S.

Za potrebe britanske mornarice (Royal Navy) izrađena je verzija F-4K Phantom FGRMk-1, a za potrebe britanskog vazduhoplovstva (RAF) verzija F-4M Phantom FGRMk-2. Zbog različitih katapulta na britanskim nosačima aviona, kod verzije F-4K se noga točka ispod nosa morala produžiti za pola metra. Oko 40 posto sastavnih delova ove verzije moralo je biti proizvedeno u britanskim fabrikama. Na kraju je naručeno 52 primerka ove verzije. Nešto se više isplatila porudžbina verzije F-4Mza RAF, jer je predstavljala pojednostavljenu verziju F-4J. Ukupno je u periodu od 1967. pa do 1969. godine isporučeno 118 primeraka F-4M. U odnosu na originalne verzije lovca F-4, za pogon verzija F-4K i F-4M izabrana su dva turboventilatorska motora Rolls-Royce Spey RB-168-25R Mk-202 203. Pored toga verzija F-4M je imala sistem za upravljanje vatrom ANAWG-12 i INS kompanije Ferranti. Osnovno naoružanje britanskih aviona činile su rakete vazduh-vazduh Sky Flash.

Nemačka je za potrebe svoj vazduhoplovstva iz SAD naručila verziju F-4F, koja je u osnovi slična verziji F-4E RV SAD. Naručeno je 175 primeraka za 750 miliona dolara. Pored verzije F- 4F, Nemci su naručili i 88 primeraka izviđačke verzije RF-4E. Krajem osamdesetih godina XX veka RV Nemačke je pristupilo modernizaciji svojih lovaca F-4F ugradnjom radara AN/APG-65 i integracijom raketa A/M-J20 Amrram.

Japan je za potrebe svog vazduhoplovstva dobio licencu za verziju F-4E, koju je prizvodila kompanijaMitsubishi pod oznakom F-4EJ. Do kraja 1978. godine 138 lovaca F-4EJ]e popunilo pet grupa japanske avijacije. Japanci su takođe modernizovali svoje lovce F-4EJ u programu Kai. Svi lovci koji su modernizovani po tom programu dobili su nove radare Westinghouse AN/APG-66J, novi centralni računar, novi sistem za upozoravanje i drugu elektronsku opremu. Tako modernizovani lovac dobio je oznaku F-4EJKai.

Svoju prvu borbenu premijeru lovac F-4 Phantom-II imao je tokom rata u Vijetnamu, kada je predstavljao udarnu pesnicu američkih vazdušnih snaga.

Avioni F-4 Phantom-II u Vijetnamu su prvi put angažovani u operaciji Oštra strela (Pierce Arrow). Avioni tipa F-4B su poleteli sa nosača aviona CVA-64 Constellation, 5. avgusta 1964. godine i napali položaje RM DR Vijetnama.

Prvi Phantom-II, koji je odneo vazdušnu pobedu 9. aprila 1965. godine bio je iz sastava mornaričkog skvadrona VF-96 Fighting Falcons, za čijim je komandama bio poručnik Toren M. Marfi (Torene M. Murphy). Tada je oboren MiG-17. Mornarički F-4 su uspeli da obore 22 aviona MiG-17, 14MiG-21, 2MiG-19 i dva transportna aviona AN-2, a izgubili su 71 avion.

Korpus marinaca SAD je izgubio 75 aviona. Vazduhoplovne snage SAD su tokom svog angažovanja u ratu, u periodu od 1965. do 1973. godine izgubile 761 avion F-4 i RF-4. Amerikanci su tvrdili da su u vazdušnim borbama oborili 33 aviona MiG-17, 8 MiG-19 i čak 66 MiG-21.

Najveći korisnik ovog lovca van SAD bio je Izrael. Ukupno je Izrael nabavio 286 aviona i to 274 F-4E i 12 RF-4E. Vazduhoplovne snage Izraela su ovaj lovac koristile u Ratu iscrpljivanja od 1969. pa do 1970. godine, tokom Izraelsko-arapskog rata 1973. godine i tokom operacije Mir za Galileju 1982. godine.

Prve primerke aviona Phantom-II Iran je nabavio još tokom vladavine šaha Reze Pahlavija. Imperijalno vazduhoplovstvo Irana raspolagalo je sa ukupno 225 aviona Phantom-II i to 32 F- 4D, 177 F-4E i 16 RF-4E. Po izbijanju Islamske revolucije u Iranu 1979. godine, susedne arapske zemlje su se osetile ugraženim od strane Islamske Republike Iran, tako da je Irak 22. septembra 1980. godine napao Iran. Ovim napadom započeo je krvavi osmogodišnji Iračko- iranski rat. Tokom tog rata Iran je izgubio 70 aviona /•–//) E.

Poslednji rat u kojem je učestvovao ovaj avion bio je rat u Zalivu 1991. godine, koji je poznat i kao operacija Pustinjska oluja. Tokom ovog rata RV SAD je verziju F-4G Wild Weasel upotrebljavalo za uništavanje radara iračke PVO i za izviđanje.

U odnosu na svog ,,ljutog“ protivnika lovačkog aviona MiG-21MF, lovački avion F-4 Phantom-II imao je veće opterećenje krila, pa prema tome i veći minimalni radijus zaokreta, ali u ustaljenom zaokretu oba su aviona bila podjednaka. U ubrzanju MiG-21MF je bio u blagoj prednosti u odnosu na F-4E. Što se tiče naoružanja i elektronike, kao i doleta F-4 je imao znatnu prednost. Na velikim napadnim uglovima leta prednost je imao MiG-21.

Kada se F-4 u početku rata u Vijetnamu upuštao u vazdušni duel u zaokretima sa MiG-i 7 pri malim brzinama, to je za pilota F-4 značio siguran gubitak aviona. To su američki mornarički piloti ubrzo shvatili, te su vazdušni duel sa malim pokretnim lovcem MiG-17 rešavali van vizuelnog kontakta, lansirajući rakete Sparrow² .

Poznato je da su momarički piloti većinu svojih vazdušnih pobeda ostvarili u duelu sa lovcima MiG-17, dok su piloti američkog vazduhoplovstva većinu svojih pobeda ostvarili protiv daleko opasnijih lovaca MiG-19 iMiG-21.

Dugo je bilo ustaljeno mišljenje, da je F-8 Crusader bio bolji lovac za borbe u vazduhu od F-4. Međutim, kroz vežbe i simulacije borbi u vazduhu pokazalo se, da to nije tako. Posle toga kao glavni lovac u Vijetnamu ostao je F-4, dok je F-8 nastavio da se koristi u napadima na zemaljske ciljeve.

Tokom rata 1973. godine egipatski piloti u lovcima MiG-21 bili su dorasli izraelskim posadama u lovcima F-4E.

Da je F-4 bio opasana protivnik i lovcima novijih generacija, govori i podatak iz 1982. godine, kada je skvadron lovaca F-4N tokom izvođenja vežbe simulacija borbe u vazduhu sa lovcima F-5E, F-14, F-15 i F-16, zauzeo prvo mesto.

Lovački avion F-4 Phantom-II sastavni je deo svetske vazduhoplovne istorije i stoji rame uz rame sa svojim rivalom lovcem MiG-21 i nemoguće je zamisliti nebeski svod bez prisustva ova dva lovca, koja su zajedno pisala svetsku savremenu ratnu istoriju.

• Proizvođač: McDonnell Douglas Aircraft Division, St. Louis, Missouri.
• Licenca: Mitsubishi Heavy Industries, Ltd., Tokio, Japan.
• Namena: Dvomotorni mlazni lovački avion, dvosed.
• Verzije: XF-4H-1 (prototip), F-4A (predserijski avioni), F-4B, J, N, S (mornarički lovci), F- 110 Spectre (dva modifikovana F-4B koje je američko vazduhoplovstvo preuzelo od mornarice radi ispitivanja, na osnovu kojih je nastao F-4C), F-4C, D, E (lovci za američko vazduhoplovstvo – USAF), F-4G Wild Weasel-V (avion za uništavanje radara), F-4K, M (lovci namenjeni britanskom vazduhoplovstvu i mornarici, sa turboventilatorskim motorima), F-4EJ (lovac namenjen japanskom vazduhoplovstvu, proizvođen po licenci), F-4EJ Kai (modemizovani lovac F-4EJ po programu Kaf), F-4F (verzija lovca F-4E namenjena RV SR Nemačke), QF-4B, E, G, N, S (verzije aviona koje su povučene iz naoružanja i pretvorene u daljinski vođene mete, kao i za ispitivanje oružja i odbrambenih sistema), RF-4B, C, E (taktički izviđači).
• Pogonska grupa: Dva turbomlazna motora General Electric J-79.

• Dimenzije: Razmah krila 11,70 m; dužina 19,20 m; visina 4,96 m; površina krila 49,24 m²; m.pr. 12700 kg; m.maks. 27502 kg.
• Karakteristike: Brzina – maksimalna na visini 2,4 maha. Brzina – maksimalna na nivou mora 1,2 maha. Brzina – maksimalna krstareća na visini 925 km/h. Brzina penjanja 180 m/s. Operativni vrhunac leta 16580-18300 m. Taktički radijus dejstva kao lovac 1266 km. Taktički radijus dejstva kao lovac-bombarder u režimu leta vi-ni-vi 840 km. Maksimalni dolet 3700 km. Prelet 4184 km. Dužina staze za poletanje 1338 m. Dužina staze za sletanje 1152 m. Dužina staze za sletanje uz upotrebu padobrana za kočenje 951 m.
• Naoružanje: Ugrađen šestocevni top 20/6 mmM-61Al Vulcan sa po 640 granata.Kao lovac nosi četiri PRS VRP V-V AIM-7E/F Sparrow i četiri IC VRP V-V AIM-9B/C/L Sidewinder ili Python ili četiri PRS VRP V-V Sky Flash ili AIM-120 Amrram.
• Kao lovac-bombarder nosi do 7250 kg raznih bombi i raketa V-Z (LVAB GBU-15V, PRR V- Z AGM-45 Shrike, AGM-78 Standard ARM, AGM-88 HARM, TV VRP V-Z AGM-65A/B Maverick, TV ili laserski vođene bombe AGM-62 Walleye).
• Kao izviđač nosi podvesnike s raznom opremom.
• Razvoj: Prvi let prototipa XF-4H-1 27. maja 1958. godine. Lovac F-4B uveden u naoružanje RM SAD 1961. godine, a RF-4B uveden u naoružanje 1963. godine. Lovac F-4C uveden u naoružanje RV SAD 1962. godine, a RF-4C uveden u naoružanje 1964. godine. Borbena premijera iznad Vijetnama 5. avgusta 1964. godine. Prvi let verzije F-4D 9. decembra 1965. godine. Prvi let F-4J 27. maja 1966. godine. Prvi let verzije F-4E 30. juna 1967. godine. Proizvodnja u SAD završena oktobra 1979. godine, a u Japanu 20. maja 1981. godine. Ukupno proizvedeno 5195 primeraka.
• Korisnici: Australija, Egipat, Grčka, Iran, Izrael, Japan, Južna Koreja, SR Nemačka, SAD, Spanija, Turska, UK.
• Korisnici (2010.): Egipat, Grčka, Iran, Japan, Južna Koreja, Nemačka, Turska.