„Po ne znam koji put mi se oteo uzvik razočarenja pri pokusaju da pritisnem do kraja okidač. Pošto sam ipak nekako ispalio svih sest metaka, razočarenje je bilo još veće. Nijedan pogodak nije bio ni blizu centra mete, a najbliži je bio udaljen oko 60 cm”.
RAĐANJE PRVOG JAPANSKOG REVOLVERA
Ručno oružje, koje je toko iznurilo i razočaralo poznatog američkog strelca i stručnjaka Robert T. Shimek-a bio je decenijama japanski službeni revolver, poznatiji kao model 1893 (po godini uvođenja u naoružanje). Originalno, ovaj revolver je imao oznaku Type 26 (二十六年式拳銃 Nijūroku-nen-shiki Kenjū) po 26-toj godini vladavine dinastije Meiji, kako su već Japanci računali vreme. Objektivno, kod nas se jako malo zna o japanskom oružju, izuzetak su naravno samurajski mačevi. S druge strane, Japan je čitavih pedeset godina (do kraja II. svetskog rata) važio za ratnu velesilu, pa bi normalno bilo da mu je I kvalitet oružja, uključujući i ručno, bio na tom nivou. Pošto je revolver Type 26 bio u službenoj upotrebi upravo u vreme najveće vojne moći Japana, nadam seda će čitaoce zanimati da se sa njim malo detaljnije upoznaju.
Ovaj prizvod iz arsenala ,,Koishikawa” (kasnije .Kokura”), bio je ustvari prvo ručno vatreno oružje na savremnu municiju, konstruisano i napravljeno u Japanu. Jedino dotadašnje iskustvo Japana sa oružjima koja su se punila otpozadi (na sjedinjeni metak), bila je izvesna količina velikih američkih revolvera jednostrukog dejstva Smith & Wesson tip 3, kalibra 0.44, naručenih sedamdesetih godina prošlog veka za potrebe mornarice. Mornarica je bila izuzetno zadovljna sa revolverima Smith & Wesson, zato nije čudno da su japanski konstruktori i za svoj prvi “originalni'” model Type 26 preuzeli niz konstrukcionih rešenja starog američkog revolvera, pre svega način prelamanja i fiksiranja konstrukcije rama itd. Međutim, ni ostala rešenja na revolveru Type 26 nisu autentična, već direktna kopija raznih stranih, mora se priznati, uspešnih rešenja. Tako, opšti izgled neodoljivo potseća na belgiski NAGANT, mehanizam je bukvalno kopija GALAND-a, a način otvaranja bočne pločice pomoću šarkice na zadnjem kraju rama iznad drške je sličan kao kod austrijskog revovera RAST & GASSER, model 1989 ili francuskog službenog revolvera. Obično, ovako sklepani „gemišti” ne predstavljaju neka upotrebljivija oružja. Ipak Type 26 je gledano čisto kostrukcijski bilo prilično skladno i uspelo rešenje.
To je bilo dovoljno do se revolver Type 26 pridruži 1893 godine starijem bratu, revolveru Smrth & Wesson. Samo, dok je ovaj drugi bio isključivo jednostrukog dejstva i velikog kalibra 0.44, novi revolver je bio znatno priručnijeg formata manjeg kalibra (0.35, poseban kalibar od 9mm) i isključivo dvostrukog dejstva okidača. U Rusko-Japanskom ratu 1904.godine, Japanska armija je prilježno koristilo oba modela. Armiji, kojoj su u to vreme bila nepristupačna bilo kakva savremenija i produhovljenija oružja, nisu mnogo smetali neki očigledni nedostoci novog revolvera, koje je inače odmah mogao do uoči svaki prosečon streloc (pretvrd okidoč, neupotrebljivi nišani i mnogi drugi). Type 26 je funkcionisa obez većih problema, relativno jednostavno se punio i praznio, te lako rasklapao isklapao, po potrebi i na samom bojištu. Te su mu osobine obezbedile više decenija neprekidne službe.
Međutim, kao i uvek, vreme čini svoje i dvadesetih godina ovog veka Japanska Armija oseća potrebu za savremenijim ručnim oružjem. U to vreme Japan sve više preuzima ulogu regionalne velesile, a potencijalni protivnici su već uveliko naoružani raznim automatskim oružjima, pa i pištoljima. Zbog toga 1925. godine prestaje proizvodnja revolvera Type 26, a počinje naveliko proizvodnja poluautomatskih pištolja originalne konstrukcije NAMBU TYPE 14 (puni naziv – Novi NAMBU TYPE 14 AUTO PISTOL). Izgledalo je da je sudbina revolvera Type 26 definitivno zapečaćena i da će oni brzo otići u zaborav. Ipak nije tako bilo. Početkom tridestih godina ovog veka, Japan ulazi u niz ratnih sukoba, koji su kulminirali II. svetskim ratom. To je nametnulo ogromnu potrebu i za ručnim vatrenim oružjem, pa se celokupne raspoložive količine revolvera Type 26 ponovo aktiviraju i koriste sve do kraja II Svetskog rata. Obzirom da je Japanska Armija, uostalom kao i celo društvo, bila strogo hijerarhijski organizovana i da se tačno znalo šta kome pripada, revolveri Type 26 dospeli su u ruke isključivo pozadinskih organa, trećepozivaca itd. Zahvaljujući tome, priličan broj od oko 60.000 izrađenih primeraka je preživeo rat i uglavnom kao ratni trofej stigao u Ameriku. Nažalost, skoro svi stokovi municije u Japanu (pa i za ovaj revolver) su uništeni, tako da se originalna municija praktično ne može dobiti. Neki trgovci trofejnim oružjem u Americi reklamiraju da metak 0.38″ S&W u potpunosti odgovaraju revolveru Type 26. Detaljnija ispitivanja su pokazala da je čaura ovog metka za nijansu deblja od originalne, tako da se zavisno od slučaja do slučaja, kod nekih primeraka može koristiti, a kod drugih ne može.
MEHANIČKE I BALISTIČKE KARAKTERISTIKE
Već smo opisali odakle su sve korišćena rešenja za pojedine sklopove revolvera Type 26. Sada ćemo malo detaljnije opisati samo oružje i njegovo funkcionisanje. Revolver je bio isključivo dvostrukog dejstva, drugim rečima oroz se nije mogao zapinjati ručno, pa nije ni imao karakterističnu mamuzicu za tu svrhu, što ga čini pomalo ‘kusim’. Sistem prelamanja oružja, preuzet od starog Smith & Wesson-a, funkcionisao je standardno. Uz nešto veći napor, učvršćivač rama iza zodnejg nišana se podigne, čime se odbravi sklop rama. Guranjem (prelamanjem) cevi zajedno sa dobošem i gornjim delom rama prema dole aktivira se zvezdasti ekstraktor, koji zahvaljujući spiralnoj opruzi odjednom izbaci sve čaure iz komora doboša i vrati se u osnovni položaj. Sam doboš se odšrafljivao okretanjem suprotno kazaljci na satu i tako skidao sa osovine. Pritiskanjem nareckanog zadnjeg dela štitnika okidača prema napred i na dole, omogućeno je odvajanje zadnjeg dela štitnika od rama, čime se istovremeno deblokirala bočna pločica rama. Deblokirana poločica se otvarala kao vratašca oko šarkice na samom kraju rama, odmah iznad drške, dakle opet rešenje kopirano od nekih savemenih evropskih revolvera. Ceo mehanizam je sada bio pristupačan za čišćenje ili intervencije, a uklanjanjem leve korice drške dobijao se i pristup do glavne opruge. Sklapanje oružja obavljalo se obrnutim redom.
Nišani su fiksni, prednji pričvršćen za posebnu posteljicu na prednjem kraju cevi, zadnji usečen u gornji deo rama, oba tako slabo postavljena I međusobno neusklađena, da je nišanjenje praktično nemoguće. Korice drške su od izleckanog drveta, sama drška prilično mala, ali ipak priručna. Oznake se nalaze na desnoj strani rama i to seriski broj, simbol Arsenala proizvođača, te japanska slova I brojevi za tip revolvera (Type 26). Imajući u vidu nizak tehnološki i ukupni nivo japanske industrije u razdoblju kada su revolveri Type 26 proizvedeni, ne iznenađuje osrednji kvalitet upotrebljenog materijala I zaista mizeran završni finiš oružja. Svemu treba dodati I preslabu municiju, koja se koristila za ovaj revolver. Poseban metak kalibra 0.35″ (oko 9 mm) nije imao ni približno zadovoljavajući zaustavni efekat.
Kao što smo već ranije izneli, Japanska armija je ovo oružje vredno koristila sve do posle I. Svetskog rata, a za nevolju i do kraja II. Svetskog rata. Jednostavno konstrukcija, lako rasklapanje I održavanje, retki kvarovi i priručne dimenzije, to su bile osobine koje su zadovoljile standardne zahteve tadašnje Japanske armije. Jedini ozbiljniji nedostatak, na koji su u Armiji upozorili bilo je slobodno okretanje doboša izuzev u samom momentu opaljenja (samo tada je, naime, doboš bio fiksiran). To znači da je realno postojala mogućnost ukoliko neke komore nisu bile napunjene, do se u momentu opalenjo u liniji cevi upravo nađe prozna komora, kao posledica prethodnog nekontrolisanog okretnaja doboša. Ovo je svakako prevelika mana za jedan vojnički revolver, koja je vlasnika mogla koštati i života u nekom kritičnom momentu.
Type 26 Type 26
Međutim, ako posmatramo ovo oružje sa aspekta najprosečnijeg strelca, znači čoveka koji nišani u neku metu i želi da je pogodi, utisak postaje dijametralno suprotan, skoro katastrofalan. Budući da je Type 26 revolver isključivo dvostrukog dejstva, znači cela akcija opaljenja se obovlja pritiskom na okidač, samo po sebi se podrazumeva da o nekoj velikoj preciznosti ne može biti ni govora. Medutim, izuzetno dugačak hod okidača i ogromna snaga neophodna za njegovo povlačenje, čine ovo oružje potpuno neupotrebljivim za bilo kakvo precizno gađanje. Jednostavno, pri brzom povlačenju okidača, nema šanse da oružje ostane u liniji mete. Ako se okidač povlači lagano, vremenski period do otpuštanja oroza se toliko razvuče, da ruka mora zadrhtati. Ovome treba dodati neupotrebljive nišane i udarac oroza pri opaljenju, koji je fenomen svoje vrste. Tako divlji udarac, kažu, imao je samo stari perkusioni Colt Peacemaker, ali je ovome, obzirom na veličinu, kalibar i „filmske” potrebe to i priličilo. Svaki put kada oroz padne, usta cevi revolvera Type 26 primetno potonu, a pri brzom povlačenju okidača odu i ulevo. Nikakvo vežbanje i praksa tu nisu pomagali.
Američki sturčnjak i strelac, spomenut na početku priče, razočaran prvim testovima, a imajući u vidu relativno dobru konstrukciju oružja, uporno je trošio raspoloživu (originalnu) municiju i vreme, pokušavajući da postigne bar malo bolje rezultate. Na kraju je od šest ispaljenih, pet pogodaka grupisao u krug od desetak santimetara ali na belom papiru mete (udaljene 25 metara). Ceo test je zaključio konstatacijom, da nepreciznije oružje ove kategorije nije imao do tada u ruci.
NEKROLOG
Bez obzira na sve napred izneto, moramo priznati da je revolver Type 26 za Japan s kraja prošlog veka predstavljao nesumnjivo inženjersko dostignuće. Treba se podsetiti da je oko tridesetak godina pre pojave ovog revolvera, Japan još uvek bio u dubokoj tridesetogodišnjoj samoizolaciji, koja ga je skoro hemetički držala po strani od svih tekovina zapadne civilizacije. U domenu naoružanja to znači, da su Japanci sredinom prošlog veka standardno koristili i pravili ne samo stare kremenjače, već puške fitiljuše, koje je Evropa zaboravila još krajem XVI veka. Zato sama činjenica da su tako brzo konstruisali „sopstveni” revolver, koji je ne samo funkcionisao, već i pregurao dva svetska rata, a možda najviše i sam način kako su do njega došli, govori puni i o Japanu i o Japancima.
