JURIŠNI (BORBENI) PIŠTOLJ

U ratu ništa nije višak

Sturmpistole (kampfpistole) , jurišni, borbeni pištolj, bio je pokušaj Nemačke da tokom Drugog svetskog rata stvori višenamensko oružje pogodno za pojedinačnu, rovovsku upotrebu s kratkih rastojanja i neposredne blizine (u odnosu na uobičajenu širinu ničije zemlje u frontovskom ratu). Džepni minobacač i pancerfaust takoreći. Ovo sredstvo moglo се efikasno koristiti i u gradskoj borbi. Reč je o modifikovanom signalnom pištolju (Leuchtpistole) koji je mogao da ispali mnoštvo različitih mina i granata, uključujući čak i Panzerwurfkörper 42 s punjenjem od 600 grama, čija je granata (mina?) mogla da probije i do 80 mm homogenog oklopa. Ideja nije sprovedena do kraja, a oružje se u drugoj fazi rata koristilo kao pomoćno, dopunsko oružje pancerfaustu i panceršreku. Baš zbog toga što je mogao da koristi veliki broj granata i mina različitih kalibara (osnovnog kalibra i natkalibarske dimenzije), bio je srazmerno često zastupljen u trupi i postao je vrlo ozbiljno, priručno, višenamensko oružje. Pokazalo se da ta ”nadogranja” i te kako ima svoje mesto na ratištu. Imao je razne dodatke u obliku kundaka, stabilizatora, nišana i druge opreme, a pri tom je mogao da ispaljuje signalne patrone svih vrsta, što mu je i bila početna namena. U borbeni komplet ovog neobičnog oružja moglo je da se svrsta i 326 tipova protivtenkovskih granata (različitih proizvođača, kalibara i oblika), sposobnih da probiju oklop do 50 mm.  

Bilo je to veoma praktično i zahvalno, višenamensko oružje. Korišćeno je za signalizaciju, osvetljavanje borbene prostorije, obeležavanje mete ili izbacivanje dimnih bombi. Tokom rata, kao što je već navedeno, razvijene su brojne bojeve granate. Time je trupa u rovu dobila mali, lagani bacač granata za borbu sa neposredno bliskim ciljevima, s kojima pešadijsko (streljačko) oružje nije moglo da se izbori, a pri čemu bi upotreba artiljerije rizična. Zaplenjeni su primerci koji su predstavljali konverziju signalnih pištolja 34 i 42 (Leuchtpistole). Oni su na sebi imali razne modifikacije, tipično nemački pedantne i namenski razrađene. Kako su se borci u rovu i logističari nosili s tim šarenilom, ostaje da pretpostavljamo. Nemci su stigli da ove pištolje (jevtine i brze izrade) isporuče i Rumuniji, gde su korišćeni u bataljonima inžinjerije.

Pištolji su koristili, kao primarnu, višenamensku signalnu municiju, koja je imala mogućnost šest različitih kombinacija boja. Na taj način mogli su da primitivnom kriptografijom (jednokratnim kombinacijama boja koje bi periodično menjali, kao neku vrstu lozinke) uspostave relativno bezbedan način komunikacije sa susednim jedinicama. Pravu nadogradnju i novotariju predstavljao je Panzerwurfkörper 42 . To je bila visokoeksplozivna (HEAT) PT granata koja je korišćena u borbi protiv oklopnih vozila i tenkova, automobila, kamiona i drugih transportnih sredstava. Imala je domet od 70 metara i mogla je probiti do 80 mm valjanog , homogenog oklopa, pod uglom od 90 stepeni. Po izgledu joj je bila slična Wurfgranate Patrone 326, eksplozivna, operena natkalibarna granata koja se, najčešće, koristila za direktno gađanje iz rova zbog neposredne blizine i kratkog domenata (manjeg od 46 metara).

Radi korišćenja Eierhandgranate 39, ručne fragmentarne bombe, ubacivan je poseban dodatak u cev kao pomoćno kućište. Ni tu nije kraj maštovitosti nemačkih oružara: Wurfkorper 361 bila je natkalibarna granata koja je korišćena za indirektnu vatru pod visokim ubacnim uglom, kada su njeni geleri u silaznoj putanji nanosili najveću štetu. Stoga nije bila preporučljiva za upotrebu na blizinama od 46 metara i manjim kako ne bi ugrozila sopstvenu pešadiju. Maksimalni domet ograničen je bio na 78 metara pri ispaljivanju pod uglom od 45 stepeni. To je bilo uslovljeno tempiranim osiguračem koji se aktivirao posle četiri i po sekunde i, najčešće, pogađala je neprijateljsku živu silu pod optimalnim uslovima – odozgo i pod uglom od 90 stepeni, pa od nje odbrane nije ni bilo (ako bi se neko neoprezan zatekao u rovu ili ne bi stigao da se zavuče u podgrudobranski zaklon). Pri tom je njen dolazeći zvuk bio relativno tih i na fonu frontovske buke, pa je nije bilo lako čuti ni prepoznati. S početka Drugog svetskog rata u trupu su počele da stižu granate 326 HL/LP, koje su mogle probiti 50 mm oklopa.

U Nemačkoj nomenklaturi ovo oružje vođeno je kao signalni pištolj. Masa mu je bila  oko 2,5 kg  kod poslednjih serija.  Dužina  oružja s rasklopljenim kundakom bila je 584 mm, a sklopljenog 305 mm. Dužina cevi 180 mm. Kalibar je bio 23 mm. Oružje se punilo  prelamanjem cevi, a dejstvovalo je pojedinačnim ispaljivanjem.  Postojale su tri varijante ovog  pištolja: Kampfpistole, Kampfpistole ”Z” i Sturmpistole. Model ”Z” je interesantan jer je isti kao oružje iz kog je nastao – ”Heer” tip 1934. Međutim, cev mu je bila izolučena, a leva strana je imala ukucano malo slovo ”z”, popunjeno belom, fosforescentom smešom, kako bi se noću mogao razlikovati. Primetna je razlika u veličini tog slova ”z” jer su ga proizvodile dve fabrike: oružje proizvedeno u Ermi imalo je visinu slova od 8mm i širinu od 1,5 mm, a Valter je to oružje obeležavao slovom ”z” visine 9 mm i širine 1 mm. Tokom 1940. godine Erma je (iz očiglednih razloga) slovo zamenila šifrom AIF i godinom proizvodnje. Ukupno, od 1939. do 1942. godine, Erma je napravila 15.000 Kampfpistole, isključujući iz te brojke Valterove primerke. Kod sva tri modela kalibar je bio isti (27/23), a masa se povećavala. Za početni model nema podataka, ali se zato zna da je Kampfpistole Z imao masu od 1,40 kg, a Sturmpistole od 2.45 kg. Dužina cevi je kod prva dva modela bila 155 mm, a kod trećeg je bila 180 mm.

Mlađa braća ovog oružja, kao i mnoga druga inspirisana nemačkim tehničkim genijem, pojavila su se posle Drugog svetskog rata najviše u opremi  jedinica milicije, dok je vojska za njih izgubila interes pojavom potkundačnih bacača raznih vrsta, ručnih bacača granata i sličnog oružja. U našim PJM (posebnim jedinicama milicije) izvesno vreme nalazio se i ”Tus pištolj” (nepoznat mi je model i oznaka) koji je, u osnovi, služio za izbacivanje hemijske municije, odnosno suzavca. Mogao je da stane u veću šaku i po svemu je podsećao na debelo naliv-pero; imao je dva dela koja su se spajala štafljenjem. U donjem delu, koji je bio drška-rukohvat, nalazio se jednostavan sistem za okidanje (sa oprugom i okidačem); u gornjem delu nalazila se cev dužine do 15 cm u koju se smeštao patron. Da li je korišćen prilikom suzbijanja demonstracija (remećenje javnog reda i mira u većem obimu i s većim brojem lica), nisam bio u prilici da se uverim jer su ”hemičari” (kako smo popularno zvali kolege koje izbacuju suzavac) bili uvek iza kordona. Sve u svemu, rat ne dobijaju samo tenkovi, brodovi, avioni, artiljerija, već i ovakve neupaljive sitnice koje mogu da naprave neočekivano veliku štetu.