Bez obzira na dugogodišnju saradnju sa firmom Leopold Gaser, iz prepiske ministra inostranih dela Rusije Vladimira Lamsdorfa (Владимир Николаевич Ламздорф, 1845–1907) sa ministrom-rezidentom u Cetinju, Pjotrom Vlasovom (Пётр Михайлович Власов, 1850–1904) od 25. avgusta 1902, saznajemo da je knjaz Nikola preko bivšegvaspitača knjaza Mirka, pukovnika Sumarokova (Николай Сергеевич Сумароков, 1854– ?), još 1897. godine zatražio od Rusije da mu u vidu poklona dostavi 20-25 hiljada revolvera Smit i Veson (Smith & Wesson). Knjaz je, naime, imao informacije da je ukazom imperatora Nikolaja II od 26. maja 1895, u naoružanje ruske armije uveden revolver 3”’ (7,62 mm) sistema Nagan (Nagant). U ovome je video priliku da na vreme obezbedi dalje snabdevanje vojske revolverima, ali i da oružje dobije besplatno, pogotovo što je odgovarajućom municijom raspolagao i crnogorski dobavljač iz Trsta, Angelini i Benardon.
Konačno, Knjaz se lično uverio da je ruski vojni revolver sistema Smith & Wesson još na Svetskoj izložbi u Beču 1873. dobio zlatnu medalju za kvalitet i inovativno rešenje. Zahtev je u St. Peterburg stigao u jeku međunarodne krize oko Krita, tako da je isporuka oružja mogla imati međunarodne implikacije. Osim toga, zamena starih modela revolverа u ruskoj vojsci još uvek je bila u toku; proizvodnja oružja sistema Smit i Veson u Tulskom oružnom zavodu (Императорский Тульский оружейный завод Главного артиллерийского управления) je obustavljena upravo 1897, a izrada nagana započeta je tek naredne godine, tako da na skladištima još uvek nije bilo dovoljno starog oružja. Kako molba nije ispunjena, Crna Gora je zahtev obnavljala više puta, s tim da je imala podršku ruskih ministara-rezidenata, a od 1903. i vojnog atašea Nikolaja Potapova.
Treba imati u vidu da su ruski predstavnici bili zadovoljni tekućim reformama crnogorske vojske, a St. Peterburg je istovremeno želeo da potisne narastajući uticaj Italije i Austrougarske na Cetinju. Ovo je primetno i iz učestalih promena ministara-rezidenata. Kimon Argiropulo, koji je na Cetinju služio od 1884, 8. septembra 1897. je dužnost predao Konstantinu Gubastovu (Константин Аркадьевич Губастов, 1845–1919), postavljenom ukazom od31. jula iste godine. Gubastov je u Crnu Goru stigao 7. oktobra 1897. i na položaju ministra-rezidenta se nalazio do 16. novembra 1900, kada je otputovao na odmor sa obavezom da u januaru 1901. preda dužnost Pjotru Vlasovu. Vlasov je u Cetinje stigao 8. februara 1901. godine, a dužnost je preuzeo 15. februara. No, već 30. avgusta 1902. za predstavnika u Crnoj Gori je naimenovan dotadašnji poslanik u Carigradu, Aleksandar Ščeglov (Александр Николаевич Щеглов, 1875–1953), a Vlasov odlazi na dužnost u Teheran. Ščeglov je knjazu Nikoli akreditive predao 25. novembra 1902. i obavljao je poslove poslanika do 28. januara 1905. godine, kada je razrešen na lični zahtev. Na njegovo mjesto je određen dotadašnji agent u Kairu, Pjotr Maksimov (Пётр Васильевич Максимов, 1852–1915), koji je dužnost ministra-rezidenta na Cetinju obavljao do 1909. godine. U međuvremenu, tačnije, 18. novembra 1899, pukovnik Nikolaj Sumarokov je konačno dobio i oficijelnu dužnost time što je naznačen za člana misije Carske ruske vlade na Cetinju bez osobenog naznačenja (tajni savjetnik)a 23. juna 1903. je stigao i novi vojni agent (ataše)Nikolaj Potapov.
Ruski car je 14. jula 1902. odobrio poklon od 25.000 revolvera sa 500.000 metaka, za koji bi Crna Gora platila samo mesing za izradu čaura u visini od 3.000 rubalja (6 rubalja na 1.000 metaka). No, Cetinje na ovu vest nije reagovalo skoro godinu dana, da bi knjaz Nikola 1903. godine zahtev proširio i na 2 miliona metaka 7.62×54mmR za moskovke (Mosin-Nagant M1891). No rusko Ministarstvo inostranih dela je 30. oktobra 1903. obavestilo svoje Ministarstvo vojno da zbog komplikovane političke situacije na Balkanu slanje vojnog materijala, pogotovo municije, nije poželjno, sa čim se složio i ministar vojni Aleksej Kuropatkin (Алексей Николаевич Куропаткин, 1848–1925). Konačno, 13. maja 1904. Ministarstvo inostranih dela je zaključilo da je trenutak za otpremanje materijala povoljan, a Vladimir Lamzdorf je 28. aprila o tome obavestio Ščeglova, napominjući mu da odluku saopšti i knjazu Nikoli. O važnosti odluke govori činjenica da je doneta u vrijeme Rusko-japanskog rata, u kome ruska vojska nije imala sjajne pozicije. Obradovan vešću, Knjaz je izjavio da Crna Gora preuzima troškove transporta, a radi prijema materijala u Rusiju je uputio artiljerijskog komandira Danila Gatala. Imperator Nikolaj II je 15. septembra 1904. naložio da se, u duhu naredbi od 14. jula 1902. i 14. septembra 1903, iz državnih magacina odvoji za transport 25.000 revolvera sa 1.250.000 metaka i 2 miliona metaka 7.62×54mmR M1891.
Sredinom septembra 1904, tovar je brodom Junona (Юнона) iz Odese upućen za Bar. Prema tajnom raportu №.167 ruskog vojnog atašea, pukovnika Potapova, načelniku odjeljenja 2. Uprave (obaveštajna služba) Generalštaba, Vitaliju Celebrovskom (Виталий Платонович Целебровский, 1854–1908) od 17. novembra 1904, revolveri su u Crnu Goru stigli oko 14. novembra 1905. godine. Početkom marta 1905, ministar vojni vojvoda Ilija Plamenac obavestio je Potapova da će se prilikom deobe revolvera od vojnika naplaćivati po 2 krune kako bi se pokrili troškovi transporta od 55.000 kruna. Potapov se oštro usprotivio, navodeći da je oružje poklon ruskog Imperatora, da bi ovakav čin predstavljao eksploataciju stanovništva i uvredu za Rusiju, te da se navedeni troškovi moraju pokriti iz rezervnog vojnog fonda koji je St. Peterburg darovao Ministarstvu vojnom. Plamenac je tvrdio kako je fond u nadležnosti Knjaza i da se čuva samo za rashode u slučaju rata. No, ataše je znao da je fond od 500.000 kruna već nenamenski trošen i upozorio je ministra da je on dodeljen Ministarstvu vojnom a ne Knjazu, te da je predviđen za sve tekuće rashode kada je u pitanju naoružanje. Plamenac se saglasio da knjaza Nikolu obavesti o ruskom insistiranju na besplatnoj podeli revolvera, a Potapov je 11. marta 1905. o razgovoru obavestio svoj Glavni štab. U duhu preporuka Potapova, iste, 1905. godine započeto je besplatno razdavanje ruskih revolvera (Smith & Wesson M1874) vojnicima I klase aktivne vojske koji nisu posedovali revolvere Gaserove. Propisi o držanju i pravu na vlasništvo novih revolvera uglavnom su se oslanjali na one koji su važili i za gasere. Tako je još 18. januara 1905. predviđena kazna od 30 kruna za izgubljeni ili oštećeni smit-veson, da bi nešto kasnije globa bila povećana čak do 100 kruna. Zbog potpuno drugačije konstrukcije i načina rukovanja, ruski revolveri su za vojnike predstavljali nepoznanicu koja je mogla dovesti do nesrećnih slučajeva ili oštećenja oružja. Da bi se to sprečilo, 8. jula 1905. godine izdato je i Uputstvo o rukovanju ruskim oružjem, a komandirima je naređeno da ga se strogo pridržavaju, te da na skupovima pri pregledu oružja redovno uvežbavaju i proveravaju obučenost vojnika. Raspisom ministra vojnog upućenog komandama divizija 16. avgusta 1911, ruske revolvere počeli su da dobijaju vojnici obe klase aktivne vojske, kao i rezerva, pod uslovom da je borac mogao posedovati samo jedan od dva državna modela oružja.
Municija (fišeci) za ruske revolvere bili su raspoređeni u 10 slagališta, kao i po brigadama. Prema evidenciji od 4. februara 1910 godine u trupi se nalazilo 125.650, a u skladištima – 822.231 fišeka .44 Russian (11x25mmR).
Ruski revolveri, zbog već tradicionalne privrženosti gaserima, ali i složene konstrukcije i slabije zaustavne moći zrna, nikada nisu stekli poverenje i popularnost kod crnogorskih vojnika. Prema raspoloživim podacima, tokom balkanskih i Prvog svjetskog rata, vojnici su uz pušku sa bajonetom, retko nosili ruski revolver bez obzira na tip. Za ovo su postojala dva raloga: velika težina i nedostatak futrola i nepostojnje pogodnog pojasa na novoj uniformi M1910 za koji bi se oružje, po tradicionalnom običaju, zataklo.
Crnoj Gori su 1904. godine poklonjeni revolveri sistema Smit i Veson M1874 tip III.
Američki konstruktor Danijel Veson (Daniel Baird Wesson, 1825–1906) je 1869. godine završio rad na jednom od svojih najuspešnijih rješenja revolvera – 44 American First Model. Oružje je bilo razvijeno oko unitarnog metka .44/100 S&W (.44 S&W American) sa mesinganom čaurom i centralnim paljenjem. Cev sa cilindrom se radi punjenja preklapala u podužnoj ravni, pri čemu je automatski zvezdasti izbacač ekstrahovao ispucane čaure. Jedna od slabijih tačaka je bila mogućnost samo jednostruke akcije obarače.
Ruski pukovnik Aleksandar Gorlov, koji se u to vreme nalazio u SAD radi ispitivanja i prijema pušaka sistema Berdan, bio je impresioniran Vesonovin rešenjem i jedan usavršeni primerak je poneo u domovinu, na uvid Artiljerijskom komitetu. Posle uporednih testova, Komitet je u aprilu 1871. godine doneo odluku da se u naoružanje ruske vojske uvede .44 Smit i Veson pod oznakom revolver kalibra 4,2 linije (10,67 mm) Smit-Veson prvog modela (4,2-линейный револьвер Смит-Вессон 1-го образца). Gorlov je 13. maja iste godine sa američkom firmom Smith & Wesson Revolver Company, Springfield Massachusetts, USA, potpisao prvi ugovor o isporuci 20.000 revolvera sa municijom do kraja sledeće godine. Prvi model se odlikovao cevima dužine 203 mm, a na gornjoj šini je nosio natpis proizvođača na engleskom. No, tokom proizvodnje, na revolveru su vršena stalna poboljšanja, tako da je ruska komisija od izrađenih 25.179, до 16. oktobra 1872. prihvatila 20.014 jedinica. Kapetan Kasaverij Ordinec, zadužen za prijem oružja, na revolveru je uneo izmene u vidu skraćivanja cevi na 178 mm i uvođenja mamuze na braniku obarače (jezička maklje) za oslonac srednjeg prsta, čime je olakšano okidanje. Tako je nastao drugi tip ruskog Smit-Vesona.
Konačno, u Springfildu je 27. оktobra 1874, sa fabrikom Smit i Veson potpisan ugovor o proizvodnji trećeg modela, odnosno, modela 1874. (обр. 1874). Cev je, naime, ponovo skraćena, sada na 165 mm, a na šini je počeo da se utiskuje naziv proizvođača na ruskom jeziku: ”Смит и Вессон, оружейная фабрика Г. Спрингфилдъ Америка Nº……” (serijski broj). Treći model unosi malu zbrku u ruskom sistemu označavanja. Naredbom Ministarstva vojnog № 69 iz 1880. godine, naime, treći model je zvanično propisan za sve rodove kopnene vojske i ratnu mornaricu, prvi model je privremeno dodeljen konjici i konjičkoj artiljeriji, a drugi model – žandarmeriji i intendantskoj službi. Prema ovoj naredbi, treći model je počeo da se označava i kao M1880 iako je tokom proizvodnje na levoj strani rama, pri orozu, i dalje utiskivana oznaka „обр. 1874“.
Krajem osamdesetih godina 19. veka, Rusija je od firme Smit i Veson otkupila licencu i dalju proizvodnju trećeg modela poverila nemačkoj kompaniji Ludwig Loewe & Comapny Commandit-Gesellschaft auf Actien. Do tog trenutka, u Springfildu je za St. Peterburg bilo proizvedeno oko 131.000 revolvera sva tri tipa. Oružje nemačke produkcije razlikovalo se samo po natpisu na šini cijevi, koji je glasio „Людвиг Лёве и Ко Берлинъ Германия Nº……“ (serijski broj). Nemačka fabrika je ruskoj vojsci ukupno isporučila око 90.000 primjeraka.
Od 1886. godine proizvodnja trećeg modela konačno je startovala i u domaćem Zavodu za proizvodnju oružja u Tuli (Императорский тульский оружейний завод, natpis na cijevi „Императорский Тульский оружейный завод №…“). Produkcija je obustavljena 1897, nakon usvajanja novog oružja 7,62 mm sistema Nagant M1895, a u zemlji je ukupno izrađeno 31.435 Smit-Vesona trećeg modela.
Od ukupno izrađenih 254.435 revolvera Smit i Veson sva tri modela, Crnoj Gori je poklonjeno 8%, i to najbrojnijih tipova -.44 Smit i Veson M1874 model III, uglavnom proizvodnje belinske fabrike.
Revolver .44 Smith & Wesson M1874 (M1880)
- Metak: .44 Russian (11x25mmR)
- Kalibar, mm: 10,67
- Ukupna dužina mm 275
- Dužina cevi, mm: 167 / 6,5 дюйм (M1871 №.1 – 203, M1872 №.2 –178)
- Broj žljebova: 5, uvijanje udesno, korak
- Kapacitet cilinda, metaka: 6.
- Način dejstva: jednostruko dejstvo obarače
- Masa, g. 1100 (M1871 №.1 – 1220, M1782 №.2 – 1140)
- Brzina gađanja, metaka/min: 12.
