Svaka oblast ima svoju ”pastorčad”, rođake kojima se niko posebno ne hvali i kojima se ne posvećuje pažnja kao ljubimcima. Tako je i u sferi naoružanja i opreme. Daleko od medijske i marketinške pompe, u senci svojih slavnih rođaka, bojeve municije proslavljenih kalibara i omiljenih brendova, nalaze se ”siročići” bez kojih se ne može – manevarska i školska municija.
Sredstva bez kojih je nezamislivo obučavanje za korišćenje one prave, bojeve municije. Te i takve municije, nezamenjivog teglećeg grla svih manevara i poligona, učionica i kasarni, setimo se kad dođe vreme da na cev stavimo pojačnik trzaja i počnemo se ”igrati rata”. Uostalom, nismo mi te vežbe (dril, egzercir, zanimanje) izmislili. Još je Suvorov, jedini vojskovođa koji nije izgubio nijednu bitku, rekao: ”Više znoja u miru, manje krvi u ratu”.
Bavimo se u ovom tekstu manevarskom i vežbovnom municijom, popularnim ”ćorcima”, a zabavićemo se i oružjem koje je isključivo na njima i zasnovano – replikama. Upravo zbog svoje neatraktivnosti, srazmerno je malo pisanog materijala (sem separata Pravila službe) kojim se može bogatije apsolvirati ova tema.
Manevarski metak
Ćorak. Rečnik kaže – naboj bez ubojnog zrna, vežbovni, manevarski metak…Ali i neuspešan, gromoglasno najavljen, pa propao posao. Pripada grupi reči-putnika jer je iz Persije, preko Turske, stigla u naš jezik i tu se odomaćila u raznim oblicima (ćorsokak, ćorka, ćoravko, ćorava posla, itd). Ružan opis za jedan koristan izum. Definicija kaže nešto drugo – to je naboj bez ubojnog efekta i poražavajućeg dejstva. Služi za imitiranje dejstva bojevog metka i po svojim dimenzijama potpuno je isti kao i bojevi metak. Puni se poroznim barutom radi lakšeg i bržeg sagorevanja.
Postoje dve osnovne metode zatvaranja čahure odozgo. U SAD se to radi pertlanjem, a u SSSR skupljanjem u zvezdast oblik. Ranije se vrh zatvarao presovanim kartonom, voskom ili čak i drvenim uloškom. Ukoliko je, radi normalnog funkcionisanja mehanizma, potrebno da manevarski metak bude istih dimenzija kao i bojevi, onda se taj vrh oprema raznim vrstama produžetaka od sličnog materijala kao i kod zatvaranja čaure: plastične mase, presovanog kartona ili drveta. Pošto je količina i snaga barutnog punjenja značajno umanjena radi bezbednosti vojnika na obuci ili vežbi, za oružja koja koriste automatski način dejstva konstruisan je pojačnik trzanja. To je dodatak čašastog oblika koji se navija na usta cevi i manjeg je kalibra nego sama cev. Na taj način osiromašeni gasovi gomilaju se na ustima cevi i u pojačniku, regulišući pritisak na povratno-udarni mehanizam i na sam zatvarač, obezbeđujući automatski ili poluautomatski režim paljbe.
Naziv im je, od armije do armije, različit (blank cartridge, slepo punjenje, što je gotovo isto što i ćorak, холостой патрон- prazan, neaktivan) ali je suština ista. Kod nas se ustalio izraz manevarski metak. Pošto vojna terminologija traži lapidarne, ali precizne izraze, ovim izrazom je izbegnuto korišćenja naziva ćorak jer je on, kao što sam već naveo, kolokvijalni izraz za više drugih pojava. Međutim, na taj način je usmeren i izbor reči kod otkaza nekog dejstva (”slagao” metak ili mina, pa će se tada mnogo lakše iskoristiti reč – ćorak, mada je otkaz bolji izraz). Bez obzira na to što manevarski metak nema poražavajuće, bojevo dejstvo, on jeste opasan! Vojna enciklopedija navodi podatak da se sa drvenim uloškom ne sme dejstvovati bliže od 20 metara, a upresovanim bliže od tri metra. Međutim, u našem Pravilu službe za PAP propisano je da se ova municija ne sme koristiti na daljinama manjim od pedeset metara jer može doći do povređivanja (ali i samopovređivanja) usled nepravilnog i neopreznog rukovanja. Zabeleženi su brojni smrtni slučajevi zadesnog upucavanja. Forenzika je detaljno obradila smrtonosni put takvih incidenata. Mlaz barutnog gasa (uz moguću kombinaciju voska, kartona ili drveta na vrhu metka) ispaljen iz neposredne blizine, dovodi do frakture lobanje kada komadići kostiju nanose fatalne povrede mozga. Takođe je moguć delimičan ili potpun gubitak vida, nanošenje opekotina i drugih trauma, pri čemu se posebno navode oštećenja čula sluha ako se dejstvuje iz neposredne blizine (iz neznanja , obesti ili grube šale), jer je ovaj metak konstruisan tako da proizvede i snažan zvuk.
SASTAV PATRONA OPŠTI Pistoljska manevarska municija sa pertlovanim grlicem Manevarska municija sa pertlovanim grlicem
Manevarska municija postoji, praktično, u svim kalibrima jer se na svim oružjima i oruđima mora obaviti obuka, koja može biti i vrlo skupa. Podsetimo se čuvenog vežbovnog metka za RB M-57 koji je bio pravi dobitak za razne vrste privezaka ili uspomena iz vojske. Upotreba osiromašene municije nije ograničena samo na obuku i manevre. Koristim ovaj pridev (osiromašena) ne samo da bih izbegao imenicu ćorak, već i stoga što je kod nas teško samo (jednom) rečju nazvati metak u kome se nalazi smanjeno barutno punjenje. Njihova vojna upotreba ne završava se na poligonima. Oni se koriste i kao ”pripala” prilikom zadejstvovanja raznih vrsta tromplonskih mina i nekih granata, pa se oni pojavljuju u rasponu od ”metkića” (popularno nazvane municije za lansiranje tromblonske mine iz streljačkog oružja) do lovačkih patrona. O tome je već bilo reči u tekstu koji se bavi ampulametom, odnosno bacačem ampula. Treba naglasiti da za lansiranje tromblonskih mina postoji posebno konstruisan tromblonski metak (metkić) koji se nalazi u repu svake mine, ali se i manevarski može koristiti, samo uz manji domet i manju preciznost. Treba naglasiti da je u JNA, za familiju 7,63×39 mm, bio razvijen vežbovni metak M76 (za gađanja do 100m), manevarski metak M68 (sa povijenim, zapertlovanim glićem) i školski metak (čahura ispunjena plastičnom masom).
Ova municija (o čemu će nešto više biti reči kod opisivanja replika streljačkog oružja) koristi se za simulaciju svetlosnih i zvučnih efekata prilikom snimanja scena borbe u raznim žanrovima filmskih i televizijskih sadržaja. Međutim, ni tu se ne završava njihova uloga radnih konja u raznim prilikama: koriste se prilikom pogrebnih svečanosti, počasti, slavlja, u startnim pištoljima; dragocena je njena primena prilikom dresure konja kako za snimanje filmova, tako i za eventualno korišćenje vatrenog oružja prilikom intervencija konjičkih jedinica policije.
Između bojevog i manevarskog metka postoje i značajne eksploatacione razlike (osim konstrukcionih, taktičko-tehničkih osobina). Pošto se manevarski meci prave, načelno, od jevtinijih i mekših materijala, postoji mogućnost da se oružje ošteti nagomilanim otpadom. Stoga se ova municija (pored jasne razlike u vrhu metka) dodatno obeležava da bi se razlikovala – žlebovi na kapisli se markiraju drugom bojom, kao i samo zrno, a kutije s tom municijom se upadljivim napisima i upozoravajućim oznakama vidno razlikuju od bojeve municije. Opasnost preti povratno-udarnom mehanizmu i delovima zatvarača, jer se delovi manevarskog metka lakše troše, raspadaju i tako prljaju mehanizam, dovodeći do zastoja, kvarova pa i lomova. Svako ko je dejstvovao manevarskom municijom, osim zadovoljstva pucanja, zna da ga čeka i mnogo temeljnije čišćenje i pregled oružja nego posle dejstva bojevom municijom.
REPLIKA AK REPLIKA U DEJSTVU
Moramo, s ponosom, navesti još jedan podatak. Mlada srpska država, izlazeći iz ustanaka, iz jednog oslobodilačkog rata u drugi, vrlo brzo je shvatila važnost vatrenog oružja, pa i obuke da se njime ovlada. Ono je bilo skupo, dragoceno, pa se veoma vodilo računa kako će se koristiti. Već polovinom pretrprošlog veka srpska vojska je, prateći trendove, uporedo s nabavkom naoružanja i municije, nabavljala i manevarsku i školsku municiju. Manevarska municija, pod nazivom ’’čor-fišeka’’, spravljana je i u kragujevačkom Vojno-Tehničkom Zavodu. Prava zbrka je nastala tek nakon Velikog rata pošto se u naoružanju vojske novostvorene Kraljevine SHS/Jugoslavije našlo streljačko oružje srpskog, belgijskog, domaćeg (VTZ), francuskog, austrougarskog i nemačkog porekla. Čahure su bile obično punjene sa 1-1,1 grama MC baruta a zrna su bila šuplja, izrađena od kartona ili drveta crne ili crvene boje. Tako su postojali manevarski meci 7,9 mm: M98, M98.Š (za mitraljeze Švarcloze prerađene na kalibar 7,9 mm), M88a (za puške i mitraljeze M15/26), M5 (za PM M26 i mitraljeze Bergman M15), M35 (za mitraljeze Maksim M8/15, M8M – nemački, M8MI – italijanski, M9MS – srpski, M9MB – bugarski); manevarski meci 8 mm M97 i M5 za oružje francuskog porekla; 8 mm M98 za oružje austrougarskog porekla (Manliher); 7 mm M97 za puške i karabine srpskog porekla. Vojno-tehnički zavod je proizvodio iste tipove municije, pod nazivom ’’egzercirne’’; egzercirni metak je opreman ispaljenom kapslom, bez barutnog punjenja, sa dva bočna otvora radi raspoznavanja. To su bili 7,9mm M88/23 (nemački), 8mm M86/23 (francuski), 8mm M93/23 (austrougarski) i 7 mm M99/23 (srpski).
Školski metak
Vojska, kao što smo već mnogo puta utvrdili, nije samo ratovanje i pucanje. Najveći deo vremena (i dobro je što je tako) provodi se u školovanju (obuci) i vežbama, odnosno manevrima. Pošto je nedelotvorno, pa i štetno, vežbati praznim oružjem, a veoma opasno to isto raditi s bojevim, pored manevarskih, postoje i školski meci. Anglosaksonci ih zovu ”Dummy Cartridge”, ”Drill Cartridge” – vežbovni, prazni meci, a Rusi учебный патрон – metak za obuku, školski metak. Školski metak se u nekim armijama frankofonskog uticaja zove i inertni. Osnovni zahtevi prilikom konstruisanja takvog metka su da u potpunosti odgovara obliku bojeve municije, ali da je lišen inicijalnih, pogonskih, eksplozivnih ili zapaljivih materija, te je na taj način potpuno bezopasan. Drugi zahtev je da se on veoma jasno vizuelno razlikuje od bojevog metka, a to se postiže (najčešće) perforacijom tela čahure kako bi se mogla videti raznobojna plastika koja je ulivena u nju umesto barutnog punjenja.
školski meci francuski ŠKOLSKI METAK ZA AP M70 LUGER 9 MM ŠKOLSKI školski metak 12.7 mm
Ovaj metak regruti najpre upoznaju na obuci. On se, kao što je poznato, koristi za uvežbavanje prilikom rukovanja s oružjem i municijom; punjenje i pražnjenje oružja, uhodavanje punilaca i donosilaca municije, punjenje i pražnjenje redenika i okvira, ili za jednostavnu demonstraciju rada oružja na prvim časovima obuke. Ovde treba navesti važnu primedbu: u Kraljevini Jugoslaviji ‘’školskim metkom’’ se u suštini nazivao vežbovni metak 7,9 mm, 8 mmF (francuski) i 8 mmM (Manliher, austrijski i bugarski) sa kapslom, bez barutnog punjenja, sa cevčicom i olovnom kuglicom.
Replike
Šezdesetih godina prošlog veka, kada su zarasle rane od Drugog svetskog rata, filmska industrija je počela velikim zamahom da se bavi ratnim filmom, jednim od najpopularnijih žanrova u istoriji umetnosti uopšte. Neki filmovi nastali su kao proizvod lične, umetničke inicijative i kreacije, a neki su naručivani za potrebe glorifikovanja pobednika ili pravdanja ratnih neuspeha i njihovog relativizovanja. Problem s rekvizitom (”teškom i lakom”) bivao je sve veći jer su oruđa i oružja, ostala iz rata, bivala sve ređa, a njihovo održavanje sve skuplje.
Pravljene su manje-više uspešne makete i nadogranje, što je za laike bilo dovoljno, ali za producente i stručnu publiku svakako nije. Pamtimo dobro kadrove iz naših ratnih filmova gde su se pojavljivali kamioni iz posleratne proizvodnje fabrika ”TAM” i ”FAP”, oklopna tehnika iz američke pomoći koja ovde nije primenjivana za vreme rata, itd. Međutim, ako se teškoj rekviziti i sličnim sredstvima moglo progledati kroz prste, sa streljačkim naoružanjem to je bila druga priča. Ono se videlo u krupnom planu, zajedno s pojačnicima trzaja, lažnim opaljenjima kada glumac trese automat, kada čujemo zvuk, a nigde bljeska, dima, itd. Stoga se posebna oblast filmske industrije posvetila izradi replika koje su bile konstrukcijski prilagođene da koriste manevarsku municiju, a pri tom su izgledale krajnje uverljivo. U Holivudu su posebno bile tražene replike Koltovih revolvera i pušaka Vinčester 1860 (glavnih ”junaka” mnogih filmova), pa su gledaoci širom sveta mislili da su samo ta oružja korišćena na američkom kontinentu. Ono što laici nisu mogli da uoče, to je da su sve replike koristile manevarsku municiju kalibra .22 inča (0,22), odnosno 5, 6 mm.
Jedno od prvih preduzeća koje je u Americi počelo masovnu proizvodnju replika bilo je Hammer Arms LLC na Floridi. Međutim, perfekcionisti (a to su producenti koji mogu da plate i originale) misle da te replike ne odgovaraju u potpunosti svrsi je su ozbiljne modifikacije originalnog dizajna (urađene s ciljem izbegavanja zloupotrebe).
Treća najveća filmska industrija (posle indijske i američke), sovjetska (odnosno ruska), a verovatno prva po broju snimljenih ratnih filmova, ovaj problem rešavala je taj problem na svoj način: pri najvećim vojnim muzejima (po čemu se muzej na Poklonskoj gori najviše izdvaja), postoje veoma bogati magacini. Bio sam u prilici da posetim te hangare u kojima se pedantno čuva originalno oružje, uniforme i oprema. Ti predmeti se izdaju pod određenim uslovima filmskim kućama. S obzirom na to kakvo je sve oružje korišćeno na tom prostoru, nije ni čudo da je izbor, praktično, neograničen i da dobar oružar ili rekviziter u tim magacinima može naći sve što mu treba. Međutim, ni to nije pravo rešenje, jer još uvek ostaje problem upečatljivosti i uverljivosti dejstva tog oružja, njegovog habanja, krađe, loma, itd. Stoga se danas to, sve više, rešava na dva načina: zanatskim prepravkama masovno zastupljenih modela (preuzetih posle deobnog bilansa od Ukrajine), ili proizvodnjom veoma uverljivih replika.
Svako dobro ima svoje zlo
Te replike su dramatično snizile cenu snimanja i ukupnih troškova filma i pokazale su se odlično, jer su tražile najjednostavnija znanja o rukovanju oružjem, a stepen bezbednosti glumaca i statista je značajno poboljšan. Međutim, kao što svako zlo ima svoje dobro, to važi i obrnuto. Retki su, pa utoliko i poznatiji, slučajevi nesreća jer su glumci izloženi riziku od povreda ”ćorcima”. Nekoliko glumaca je i poginulo na taj način. Brendon Li, sin Brusa Lija, poginuo je u dvadeset osmoj godini na snimanju filma ”Vrana”, nemarom oružara-rekvizitera. U prethodnoj sceni, revolver je bio napunjen lažnim mecima iz kojih je izbačeno punjenje, da bi u krupnom planu revolver delovao uverljivije.
Jedan od tih metaka ostao je zaglavljen u cevi, pa ga je u fatalnoj sceni sledeći, manevarski metak izbacio. Po drugoj verziji (manje verovatnoj) od prethodnog dana u revolveru je ostao bojevi metak (?). Pogodak u stomak doveo je do neotklonjivih komplikacija i smrti. Jon-Erik Heksum, na snimanju jedne od epizoda serije ”Zlatna prilika” 1984. godine, u šali je prislonio revolver 44 magnum ne desnu slepoočnicu uz objašnjenje – ”šta mi može ovo đubre”. Međutim, snažan udarni talas iz manevarskog metka izazvao je prelom lobanje, kojom prilikom su parčići kosti prodrli u moždanu masu i izazvali krvarenje. Umro je nekoliko dana posle nesreće. Džon Ofner, profesionalni dubler, ubijen je 2017. godine za vreme snimanja muzičkog spota u jednom baru u Brizbejnu. U Sent Džordžu (Juta, SAD), pištoljem iz pozorišne rekvizite ubio se jedan sedamnaestogodišnjak misleći da su ”pozorišni” meci bezopasni.
Kraj bojeve karijere
Nije predmet ove teme, ali kad smo se već dohvatili ”bezopasnog” , tačnije rečeno – manje opasnog oružja, da se osvrnemo i na kraj puta ručnog oružja. Mnogim ljubiteljima oružja to najteže pada, pa se malo o postupku onesposobljavanja i govori, no i to je neumitni deo sudbine mnogih primeraka. Oružje se deaktivira (neki kažu i demilitarizuje) na više načina. Najčešće je reč o trofejnom, kolekcionarskom oružju čija bi, eventualna, upotreba mogla nekoga povrediti ili naneti štetu. Postupak se izvodi tako da se sačuva izgled oružja i u potpunosti otkloni mogućnost njegovog ponovnog aktiviranja. Naš Pravilnik o onesposobljavanju oružja veoma detaljno navodi brojne mogućnosti i načine da se onesposobi oružje; propisani su uglovi, broj rupa, dužina vara, zatezna sila spojenih delova, itd. Posebno su propisani i razdvojeni načini onesposobljavanja kod pištolja, revolvera, dugih cevi, lovačkog oružja, itd. Stoga navedimo samo one najpopularnije i laicima najjasnije, a ko želi, može da potraži Pravilnik i upozna se u detalje sa ovim merama. Cev se može zatvoriti zavarivanjem s obe strane, može se rezati, bušiti, odstraniti ležište metka; zatvarač se može skratiti, tako da čelo ne može stići do ležišta metka. Okviri se takođe mogu onesposobiti. Najređi način je promena kalibra fiksiranjem umetka netipične dimenzije, za koji ne postoji metak. U svim ovim slučajevima onesposobljavanje obavlja ovlašćena agencija koja je u obavezi i da žigoše oružje i o tome izda uverenje. Takvo oružje spada u C kategoriju. Zakon nije predvideo da pojedinac sme samostalno da onesposobi oružje (ako ne računamo zadesno oštećenje), a sam postupak je skuplji od cene nekih pištolja, pre svega zbog raznih vrsta nameta i potvrda. Ljudi se dovijaju i u obrnutom smeru – pokušavajući da od raznih replika (posebno ”gasnih” pištolja) naprave bojevo oružje, no to je neka druga priča.
