Da li ste gledali Elitu ubica (Killer Elite) Geri Mekendrija (Gary Mckendry), rađenog prema navodno stvarnim događajima opisanim u romanu The Feather Men Ranalfa Fajnsa (Ranulph Twisleton-Wykeham-Fiennes)? U jednom frejmu Dejvis (Dominic Purcel) kaže Deniju (Jason Statham): SAS je najbolje obučena specijalna jedinica na svetu. Pored njih Navy SEAL izgledaju kao izviđači.
Zasnivajući se uglavnom na podacima sa sajta Elite UK Forces, pokušali smo da bar delimično rekonstruišemo učešće “najbolje obučene specijalne jedinica na svetu” u tragičnim zbivanjima na našim prostorima od 1993 do 2000. godine.
General-lajtnant Hju Majkl Rouz (Hugh Michael Rose, 1940), koji je u činu potpukovnika od 1979 do 1982 komandovao 22 SAS pukom a tokom 1988-1989 se nalazio na mestu Direktora britanskh Specijalnih operacija (Director Special Forces, DSF), od 24 januara 1994 do 25 februara 1995 bio je zapovednik misije UNPROFOR (United Nations Protection Force)u Bosni i Hercegovini.
Usled potrebe za realnom procenom situacije u brojnim sigurnim zonama, zaštićenim snagama pod mandatom, Majkl Rouz je angažovao delove skvadrona A (iz Heresforda; 2 vazdušni trup, 3 mobilni trup – 4 brdski trup) i D (16 vazušni trup – 17 trup za operacije čamcima – 18 mobilni trup – 19 brdski trup) regularnog, aktivnog 22. SAS puka. Prema neproverenim podacima, na Balkan su prebačeni i delovi 21. (Artist) i 23. (R) rezervnih SAS pukova, od kojih je bio formiran skvadron V (V Squadron).
U cilju prikrivanja tipa jedinice, borci SAS su bili u standardnim uniformama britanske vojske, sa plavim beretkama UN, naoružani jurišnim puškama SA80. Zvanično, vođeni su kao oficiri za vezu Velike Britanije (United Kingdom Liaison Officers, UKLO) pri SAS skvadronu za vezu (SAS signal Squadron). Pripadnici SAS su, navodno, utvrdili “pravu istinu” o situaciji u enklavama opkoljenim srpskim snagama. Kako su bili obučeni i za navođenje vazdušnih udara, opremljeni su i laserskim markerima ciljeva. Naime, njihova dužnost je bila da u slučaju donošenja takve odluke, navode NATO avione na ciljeve VRS.
Tokom operacije Drina 93 (1993-1994) na maglajsko-tešanjskom frontu vodile su se borbe VRS i HVO protiv ARBiH, da bi se u drugoj fazi, na jugozapadnom pravcu, u odbrambene snage Operativne grupe 7 – Jug trupama ARBiH priključio deo hrvatske vojske. Kako bi dobio jasan uvid u situaciju, Majkl Rouz je u Maglaj, holandskim helikpterom, uputio mali SAS tim.
Tokom operacije Zvezda 94 (kodni naziv za operaciju VRS pokrenutu u cilju zauzimanja Goražda, 6-18 april 1994), jedan pripadnik SAS, u uniformi UN, tokom patroliranja je poginuo od hica ispaljenog sa položaja VRS na njegov Land Rover. Uvidevši da ARBiH ne može da se odupre, NATO snage su 8 aprila pokrenule tzv. Operation Deny Flight, odnosno, vazdušne udare po položajima VRS, pri čemu su avione na ciljeve navodili operativci SAS. Odbrana VRS je 15 aprila pogodila jedan francuski Dassault Étendard IV koji se, iako oštećen, vratio na nosač aviona Clemenceau. No, sutradan, 16 aprila 1994, britanski mornarički R.N. Sea Harrier FRS.1 iz sastava 801 Naval Air Squadron (NAS), koji je poleteo sa nosača aviona HMS Ark Royal, oboren je raketom 9К32 Стрела-2 ili 9K310 Игла-1 (SAM-7). Pilota, poručnika Nika Ričardsona (Nick Richardson), pronašao je četvoročlani tim SAS koji je operisao oko Goražda i helikopterom ga izvukao u sigurnu zonu. Da je ovo bila malo kompleksnija priča videlo se već narednog dana, 17 aprila 1994; Pittsburgh Post-Gazette je objavila da se pilot uspešno katapultirao i spustio na prijateljsku, muslimansku (ARBiH) teritoriju u Goraždu, ne spominjući nikakvu akciju spasavanja. Tek će Ričardson lično, u svojim memoarima No Escape Zone: One Man’s True Story of a Journey to Hell, pojasniti da se zaista uspešno našao na teritoriji pod kontrolom ARBiH. No, operacija Zvezda 94 je nastavljena 15 aprila; zauzete su najvažnije kote oko grada a u pregovorima sa UNPROFOR je dogovorena demilitarizacija Goražda. Nakon toga, Muslimani su se, navodno, okrenuli protiv poručnika Ričardsona pa je morao da se spasava uz pomoć SAS tima.
Koliko se zna, tokom dugotrajne opsade Sarajeva, pripadnici SAS su sa zemlje navodili udare NATO avijacije na položaje VRS.
Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995, SAS je sa jedinicama Združene komande za specijalne operacije (Joint Special Operations Command, JSOC) bio zadužen za hvatanje ljudi koje je teretila optužnica Međunarodnog tribunala u Hagu (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY) kao ratne zločine.
Prvu operaciju po nalogu ICTY, pod kodnim nazivom Operation Tango, NATO (SFOR) je poverio 14 obaveštajnoj četi (14 Intelligence Company, obučavana od strane 22 SAS) i petočlanom timu 22 SAS puka. Optužene (optužnica Haškog tribunala No IT-96-24), upravnika bolnice u Prijedoru dr Milana Kovačevića (1941-1998) i penzionisanog načelnika policije iz Prijedora Simu Drljaču (1947-1997), 14. obaveštajna četa je locirala u okolini – Prijedora. SAS tim je 10 jula 1997 godine helikopterom Chinook HC6 iz sastava 7. skvadrona Specijalnih vazduhoplovnih snaga RAF (7 Squadron, RAF Special Forces Flight, deo Joint Special Aviation Wing), prebačen u blizinu Prijedora. Milan Kovačević je uhapšen praktično na svom radnom mestu. No, Drljača se nalazio u svojoj vikendici kod Gradine kraj Omarske. Njegovo obezbeđenje je 10. jula bilo otsutno a okrivljeni je tokom pokušaja hapšenja ubijen. Okolnosti pod kojima je Drljača likvidiran nisu poznate, osim navodnog podatka da je usmrćen zrnom kalibra 9 milimetara. Milan Kovačević je 1. avgusta 1998. preminuo u pritvorskoj jedinici u Hagu, ne dočekavši kraj suđenja.
Druga akcija ovog tipa, Operation Ensue, odnosila se na hapšenje Stevana Todorovića (1957-2006), koji je 1992-1993. bio načelnik policije i član Kriznog štaba u Bosanskom Šamcu a protiv koga je ICTY podigao optužnicu IT-95-9/1.
Stevan Todorović se tokom 1996. godine doselio na Zlatibor. Njegovu lokaciju su otkrili specijalci Signals Intelligence (SIGINT) američke vojne službe za podršku obaveštajnih akcija pri jedinici za Specijalne operacije (US Army Intelligence Support Activity, ISA, U.S. Special Ops unit). Naime, krajem septembra 1998 nalazio se u vikendici u zlatiborskom selu Rudine. Prema britanskim zvaničnim podacima, četvoročlani tim SAS, od kojih je svaki pripadnik tečno govorio srpski,u noći između 26. i 27. septembra1998. oteli su Todorovića, džipom ga prevezli do prelaza Šepak, gumenim Zodiak čamcem (Inflatable Raiding Craft, IRC,Inflatable rubber boat Zodiac) ga prebacili preko Drine na bosansko-hercegovačku obalu a odatle, helikopterom, u Tuzlu, gde mu je saopšteno da je i zvanično uhapšen. No, Ministarstvo unutrasnjih poslova Republike Srbije je 1. avgusta 2000. saopštilo kako je uhapšena grupa terorista koju su činili Ignjatije Popović (u bekstvu) i Đorđe Maksimović iz Bosanskog Šamca, Đuro Dragović iz Novog Sada, Živko Odabašić iz Inđije, Branko Živković, Milan Popović i Nebojša Suvajdžić iz Šapca, Radoje Heraković iz Sremskih Karlovaca i Dragan Živković iz Vladimirovaca. Grupa je 1998. godine na Zlatiboru otela Stevana Todorovica i predala ga naručiocima otmice, snagama SFOR u BiH. Teroristi su za ovaj posao bili plaćeni 50.000 nemačkih maraka. Prema navodima MUP, u kojima se ne spominje akcija britanskog SAS na teritoriji Srbije, Živkovića su, u suštini, kidnapovali domaći teroristi i na Drini ga isporučili snagama KFOR. Todorović je osuđen na 10 godina zatvora i 11 decembra 2001. prebačen u Španiju na odsluženje kazne. Nakon puštanja iz zatvora, vratio u rodno mesto. U subotu, 2. septembra 2006, pronađen je mrtav ispred porodične kuće u naselju Srednja Slatina kod Šamca, sa prostrelnom ranom u predelu glave. Navodno, radilo se o samoubistvu.
Konačno, navedimo i hapšenje generala Radislava Krstića. U sredu, 2. decembra 1998, general Krstić je krenuo na poslovni put u Banja Luku. U selu Vršani, na deonici Bijeljina-Brčko, kola su naletela na prenosnu zaustavnu prepreku jež. U tom trenutku, pripadnici 22 SAS puka i američkog Navy SEAL, iskočili su iz zasede, izvukli Krstića iz kola i sproveli ga po kratkom postupku u Hag. Hapšenje čoveka koji je29. decembra 1994. stao na nagaznu minu, izgubio nogu i kretao se pomoću proteze, ne ukazuje na posebno opasnu akciju zbog koje bi SFOR morao da angažuje dve elitne specijalne jedinice. Moguće je da su SAS i SEAL angažovani zato što je prepad izvršen u ruskoj zoni patroliranja a da ruska komanda nije bila obaveštena o predstojećoj akciji. Krstiću je suđeno do 2 avgusta 2001, kada je osuđen na 35 godina zatvora. Tokom odsluženja kazne u britanskom zatvoru HM Prison Wakefield, 7 maja 2010, Indrit Krasnići(Indrit Krasniqi), Ilijas Kalid(Iliyas Khalid) i Kvam Ogumbiji(Quam Ogumbiyi) noževima su napali Krstića i teško ga povredili.
O angažovanju SAS na Kosovu i Metohiji počelo je da se diskutuje neposredno pred NATO agresiju, 24 marta 1999 (Operation Allied Force). Pripadnici SAS infiltrirani na Kosovo bili bi podeljeni na osmo- ili četvoročlane grupe, rekao je za BBC News Online Najdžel Vinson (Nigel Vinson), stručnjak za vojnu strategiju sa londonskog Kraljevskog instituta Ujedinjenih službi za odbrambene studije (Royal United Services Institute for Defense Studies, RUSI). Oni bi bili ubačeni helikopterom iza neprijateljskih linija a nosili bi samo minimalne količine vode i baterija. Lično naoružanje bi uključivalo ručne protutenkovske rakete za jednokratnu upotrebu, mitraljeze, puške, pa čak i mine usmerenog dejstva. Grupe će biti tamo za sve vreme trajanja sukoba, a na svaki sat vremena će podnositi bazi kratak izveštaj o svom stanju. Pukovnik Majk Djuar (Mike Dewar), izdavač časopisa Officer magazine, izjavio je takođe za BBC News Online da će specijalne snage biti opremljene laserskim markerima ciljeva. Snop, koji će jednom uhvatiti Harijer, navodiće avion da bombu baci tačno na cilj, bez potrebe da ga vidi. No, Djuar je upozorio da je opasno uključivati SAS u sukobe u većem obimu. Ovo su male grupe od po nekoliko ljudi i očigledno su ranjive. Ako ostanak na Kosovu postane previše opasan, oni će se bez sumnje povući. Ali oni su veoma sposobni da brinu o sebi.
Pripadnici D skvadrona (16. vazdušni trup, 17. brodski trup, 18. mobilni trup, 19. planinski trup) 22. puka SAS ubačeni su na Kosovo još u ranim jutarnjim satima 21. marta, nekoliko dana pre početka NATO bombardovanja. Njihova prva misija je bila da identifikuju srpske jedinice, lociraju raketne i PAV položaje i linije snabdevanja. Oni su takođe istraživali potencijalne pravce prodora u slučaju kopnene invazije NATO snaga a prikupljali su i fotografske dokaze o navodnim ratnim zločinima. Kada je započela vazdušna kampanja, D skvadron je preuzeo navođenje vazdušnih napada na odabrane ciljeve. Ovaj podatak je trebalo držati u tajnosti prvenstveno zbog bezbednosti samih specijalaca. Međutim, kada je britansko Ministarstvo odbrane izjavilo da su RAF Harijeri GR7 (British Aerospace Harrier II GR-7) izvodili uspešne udare uprkos gustim oblacima, u sredstvima informisanja su se povećale spekulacije o prisustvu SAS na Kosovu. Tadašnji načelnik štaba odbrane ser Čarls Gutri (Charles Guthrie, Chief of the General Staff ) potvrdio je da je faktor uspeha vazdušnih udara uprkos gustim oblacima – podrška sa terena. NATO je do tada tvrdio da je u stalnom kontaktu sa OVK i da zahvaljujući tome ima precizne podatke o ciljevima. No, Gutri je otvoreno nagovestio da su specijalne snage bile aktivne u identifikovanju ciljeva i usmeravanju pilota. Do tada je već bilo opšte poznato da je SAS na isti način bio involviran u vazdušne udare po VRS u BiH, iako Ministarstvo odbane Velike Britanije nikada nije ni potvrdilo niti negiralo angažman ove jedinice. Pripadnici skvadrona G su na Kosovo upućeni iz Makedonije nešto kasnije, u sklopu NATO priprema za kopneni upad u Jugoslaviju. Skvadron je trebalo da bude prethodnica većih snaga i da zauzme i obezbeđuje mostove i druge važne komunikacijske tačke.
Tada su se i u zapadnoj štampi pojavili i izveštaji da je SAS takođe obučavao i sarađivao sa posebno izabranim vojnicima OVK. Na nesreću po SAS, koji se trudio da zadrži strogu konspirativnost, odabrani saradnici iz redova OVK su se hvalili prisustvom SAS na Kosovu. Inače, obuka i opremanje OVK bili su deo američko-britanske operacije koja je uključivala američku DIA (Defense Intelligence Agency) i britanski MI6, kao i aktivne i bivše pripadnike britanskih specijalnih snaga (UKSF). Uprkos želji da njihove aktivnosti budu stroga tajna, bilo je izveštaja i o sukobima između jedinica SAS i srpskih snaga. Jedan takav incident dogodio se u aprilu 1999. u blizini grada Štimlje, 35 km jugozapadno od Prištine, kada je patrola britanskih specijalnih snaga ušla u sukob sa srpskim Posebnim Jedinicama Policije (PJP). U maju 1999, zapadna sredstva informisanja citirala su komandante OVK koji su tvrdili da je OVK, uz podršku britanskih i američkih specijalnih snaga, na Kosovu prešla u ofanzivu. Istovremeno, borci OVK, odabrani iz logora u severnoj Albaniji, iza srpskih linija su vodili gerilsku borbu. Do tog trenutka, u operaciji pod kodnim nazivom Operation Picnic, poginula su dva NATO vojnika, uključujući jednog pripadnika SAS. Operaciju Piknik izvodile su britanske i američke specijalne snage sa ciljem da prikupe potrebne obaveštajne podatke.
Tada (a i sada) se malo zna o jednoj neuspeloj akciji SAS koja je usledila nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. O tome je još 24. oktobra 1999. u britanskom listu Sandej Tajms (The Sunday Times) pisao Tom Voker (Tom Walker). U članku pod nazivom SAS plane crash cost NATO race for Pristina Voker opisuje tajnu misiju SAS usmerenu da se preduhitre Rusi i zauzme prištinski aerodrom u noći pre nego što će NATO ući na Kosovo. Naime, u petak, 11. juna u 23.30 časova, 24 km od granične linije AP KiM, u blizini izbegličkog kampa kod Kukesa, jedan Hercules C-130 sa maskiranim registracionim brojem se srušio u plamenu. Tom prilikom, 12 vojnika SAS našlo se u moru: jedan od njih, zarobljen tovarom u avionu, zadobio je teške opekotine i izgubio je deo noge. Pilot Herkulesa ipak je pohvaljen zbog brzog razmišljanja u izbegavanja gore katastrofe. Dok se avion borio da poleti sa kratke staze, shvatio je da je pomeranje tereta učinilo Herkules opasno nestabilnim. Počeo je sa zaokretanjem u cilju hitnog prinudnog sletanja ali u trenutku kada je ispravio letilicu, zakačio je zgradu i avion se raspao kraju piste, 200 metara od albanskog izbegličkog kampa. Komisija Ministarstva odbrane ispitivala je kako se teret – uključujući Lend Rovere, motocikle i municiju – otkačio i zarobio povređenog vojnika. Zvaničnici u Prištini su smatrali da je misija bila deo opšteg plana generala Majkla Džeksona (Michael David Jackson) da trupe SAS obezbede sve prilazne tačke Kosovu. Opisana je i eksplozivna svađa između Džeksona i generala Klarka (Wesley Kanne Clark) u kojoj je Britanac, navodno, izgovorio čuvenu rečenicu da zbog kontrole nad prištinskim aerodromom ne vredi započeti treći svetski rat.
Na kraju, spomenimo i jednu epizodu vezanu za SAS nakon što su domaće snage napustile teritoriju KiM.
Dana 16. februara 2001, velika eksplozivna naprava raznela je autobus Niš Ekspresa sa 57 Srbau trenutku kada je prolazio kroz Podujevo. U eksploziji je poginulo 11, a ranjeno 45 ljudi. Osim uništenog, u konvoju se nalazilo još 3 autobusa a pratnju su činili švedski transporteri pod britanskom komandom. Napad se dogodio u zoni odgovornosti britanske brigade. Dana 19. marta 2001, norveški i britanski vojnici, predvođeni G skvadronom 22 puka SAS, uhapsilo je 22 Albanca osumnjičena za umešanost u napad na autobus. Na učešću sasovaca se insistiralo jer se verovalo da su osumnjičeni naoružani. Među uhapšenima se nalazio i glavni osumnjičeni, Flјorim Ejupi. No, Ejupi je ubrzo pobegao iz vojne baze Bondsteel, gde je bio pritvoren. Ponovo je uhapšen u junu 2004. u Tirani i predate je UNMIK policiji. Pored Ejupija, pod sumnjom da su povezani sa ovim terorističkim napadom u isto vreme uhapšeni su Čelјi Gaši, Avdij Behlјulјi i Jusuf Velјiu.
