U zbirci Istorijskog muzeja Srbije, pod brojem I-2113, čuva se sablja despota Đurđa Brankovića (1377-1456).
Ovo oružje je prvi put zabeležio Vuk Stefanović Karadžić. Tokom puta po Rusiji 1819. video je sablju u nekom od moskovskih muzeja i o tome obavestio Lukijana Mušickog. Potom je sablja zaboravljena sve do boravka Dimitrija Tirola u Rusiji, od 1839. do 1841. godine. Dimitrije Maksimović Knjažević, predsednik Odeskog društva istorije i drevnosti, ukazao je Tirolu da se ista sablja sada nalazi u vlasništvu porodice Lučić.
Sablju je u Odesi, u svom domu na Aleksandrovskom prospektu br. 6, naime, čuvao poznati trgovac srpskog porekla, Filip Lukijanović Lučić. Lučić je nosio titulu državnog savetnika, bio je gradonačelnik Odese i jedan od direktora Državne komercijalne banke, a družio se sa Puškinom. No, nikada nije zaboravio svoje poreklo, svesrdno pomažući knezu Milošu Obrenoviću da naoruža srpsku vojsku. Nakon Lukijanove smrti, 1842, njegova udovica je sablju ponudila na prodaju Dimitriju Tirolu, tada već članu Društva srpske slovesnosti. Njegovim posredovanjem, 6. maja 1850, Društvo je za 32 dukata otkupilo sablju i ustupilo je Narodnom muzeju u Beogradu.
Sablja je, inače, mađarsko-poljskog tipa (husarski palaš iz 17-18. veka) a na sečivu je tauširan natpis „GEORG BRANKOVIČ DESPOT/ KOROLЬ I BAN HORVATOSERBOV/ LETA GOSPODNE 1438”.
Po samom tipu sablje i nepoznavanju srednjovekovne paleografije, očito je da oružje ne potiče iz 15. veka. Po svemu sudeći, izrađeno je dva veka kasnije, za grofa Đorđa Brankovića.
Prema Manifestu cara Leopolda I od 6. aprila 1690, naime, jedna od srpskih privilegija odnosila se i na pravo izbora sopstvenog vojvode. Pretendent na tu titulu bio je erdeljski grof Đorđe Branković. U ovoj porodici, naime, negovano je predanje o despotskom poreklu, a glavni začetnik te ideje bio je stariji Đorđev brat, erdeljski mitropolit Sava.
Brankovići su se krajem 15. veka preselili iz hercegovačkog sela Korjenić u erdeljski okrug Mureš. Đorđe Branković je rođen u Jenopolju, 1645. godine. Kako je rano ostao bez roditelja, brigu o njegovom vaspitanju preuzeo je stariji brat. Mitropolit mu je namenio diplomatsku karijeru, koju je Đorđe i započeo kao prevodilac u Carigradu. Dobro procenivši uticaj Brankovića na porobljene podanike Porte, car Leopold I je u praskozorje rata sa Turskom, 7. juna 1683, Đorđu i Savi dodelio titule mađarskih barona. No, Đorđe Branković je bio opsednut idejom da dokaže svoju vezu sa lozom srednjovekovnih vladara i reinkarnira srpsku državu. Svestan da će se nakon osvajanja Beograda (1688) i prelaska carske vojske preko Save i Dunava podjarmljeni hrišćani boriti na strani Austrije, smatrao je da je to idealna prilika da, kao „legitimni naslednik srpskih despota”, uz pomoć austrijskih bajoneta obnovi „Ilirsko kraljevstvo”.
Branković odlazi u Beč i caru podnosi memorijal u kome izlaže svoje planove. U želji da iskoristi potencijal ustanika, Leopold I 20. septembra 1688, samo dve nedelje pre zauzimanja Beograda, dodeljuje Brankoviću grofovsku titulu („graf fon Podgorica”). Brankoviću je uspelo i da za 150 dukata, od patrijarha Arsenija III Čarnojevića, dobije potvrdu da vodi poreklo od srpskih vladara. Austrijska podrška i patrijarhova potvrda bili su dovoljan argument da Đorđe Branković naruči i adekvatnu sablju koja bi takođe potvrđivala njegove veze sa despotom Đurđom Brankovićem i „Ilirskim kraljevstvom”. Na prvu činjenicu trebalo je da ukaže citirani tekst, a na drugu, možda, simboli – ruka s mačem i zvezda i polumesec, tauširani na sečivu. U Ohmučevićevom „Grbovniku” kao i na grbu Ilirije iz Žefarovićeve „Stematografije”, naime, postojala je zvezda i polumesec, a na grbu Huma i Rame – ruka s mačem.
Đorđe Branković se nalazio u stalnom sukobu sa bosanskim pseudo-Brankovićima od Jajca i Bijele. No, sukob se nije zasnivao na heraldičkim motivima. Tako je Đorđe Branković, suprotno ideji o poreklu, ignorisao heraldičko nasleđe srednjovekovnih Brankovića (lav između bivoljih rogova), insistirajući da potiče od vojvode Božidara Vukovića iz Cetinja (otud i grofovski predikt). Sa druge strane, pseudo-Brankovići su na svom grbu isticali heraldičke atribute srednjovekovnih Brankovića, ali bez simbola koji bi ukazivali na nasleđe ili pretenzije zapadno od Drine. No, simboli na sečivu mogu biti i magični motivi, uobičajeni za vreme kada je oružje nastalo.
Grof Branković je priznao vrhovnu vlast Habzburga i obećao punu podršku u borbi protiv Turaka. U proleće 1689. sa nekoliko naoružanih četa podigao je ustanak u Oršavi i uputio poziv „sveukupnom srpskom narodu” na borbu protiv Turaka radi stvaranja imaginarnog „Ilirskog kraljevstva”, nazivajući sebe „despotom-samodršcem Slavjano-serbskih zemalja i celog Ilirika”. Ova naivna i nepromišljena inicijativa nije se uklapala u planove komande carske vojske a izazvala je i podozrenje bečkog dvora.
Kako bi sačuvao autoritet vrhovne vlasti, Leopold I je naložio princu Ludvigu Badenskom „da pozove Brankovića i po potrebi ga uhapsi”. Carska zapovest odmah je revnosno izvršena; od oktobra 1689, pa do smrti, 19. decembra 1711, grof Branković je život proveo u pritvoru, prvo u Oršavi, potom u Beču, u gostionici „Zlatni medved” i, na kraju, u češkom gradu Hebu. Ostalo je nerazjašnjeno kako je sablja nesuđenog gospodara „Ilirskog kraljevstva” dospela u Rusiju.
