DEZERTERI KROZ ISTORIJU

”Hrabrost je sposobnost da se savlada strah”

Pred prvo bojevo gađanje na kursu za automatičare, komandire odeljenja, pitali su nas da li se plašimo. Našao se jedan junak da izjavi kako se ne plaši. Na to mu je iskusni vodni  starešina odgovorio: ”Svi se plaše. Hrabrost je sposobnost da se savlada strah”. Da li su dezerteri heroji ili kukavice? Da li je veća hrabrost sučeliti se s neprijateljem, ili krenuti u neizvesnost bekstva, s realnom mogućnošću da budu uhvaćeni, izloženi na stubu srama i, u slučaju rata, čak i streljani ili obešeni? O dezerterima je naučna javnost (vojnici, istoričari, sociolozi, psiholozi i psihijatri) pisala obimno, sadržajno i temeljno, jer je reč o veoma ozbiljnoj temi i pojavi koja se opire svakodnevnoj logici. Ipak, u praksi, vrlo retko srećemo spominjanje tog statusa, kao nečega čega se boje i oni koji su dezertirali, ali i oni koji to nikada ne bi učinili. Pokušajmo da se na jednostavan i razumljiv  način zabavimo još jednom tabu temom – kako su se ljudi ponašali i ponašaju kad počnu prava iskušenja koja ugrožavaju život.  

Imenica dezerter i njene izvedenice dolazi nam iz francuskog jezika (deserteur, desertion). Ta reč je stigla iz latinskog (desertor), a engleski etimolozi daleku vezu nalaze s pustinjom, odnosno napuštanjem oaze, mada se na latinskom pustinja drugačije zove. Kako god, na svim jezicima sveta znači isto – samovoljno napuštanje vojne jedinice ili mesta vojne službe u cilju izbegavanja obaveza. U strogom smislu reči – napuštanje borbene prostorije s ciljem izbegavanja ratnih posledica (zarobljavanje, ranjavanje ili sakaćenje, smrt).  U ranom srednjem veku pojava je bila masovna i nekontrolisana jer je i nemogućnost kontrole bila velika. Tek prelaskom na ustrojstvo regularne vojske, dezertersvo s bojišta  počelo je da se smanjuje; suprotno tome, povećavalo se napuštanje službe u mirnodobskim uslovima. Tome je doprinosila teška služba, dril, njena dužina, neregulisani odnosi subordinacije, zloupotreba ovlašćenja od strane nadređenih, grube i ponižavajuće kazne (bićevanje, izgladnjivanje, sakaćenje, žigosanje, provlačenje ispod kobilice broda, itd). Nikakve mere, ni stroge kazne, ni amnestije koje su bile relativno česte, nisu mogle da poprave tu situaciju. Tek u XIX veku, usvajanjem poboljšanog sistema regrutovanja, smanjenjem roka službe i, kao najvažnije, utemeljenjem vojnog pravnog poretka, stekli su se uslovi za transformaciju trupnog života iz mučnog stanja u podnošljivu situaciju, pa je dezerterstvo svedeno na minimum.

Dezerterstvo, kako vidimo, nije nikakava novotarija. Egipćani su dezerterima odsecali jezik, a Grci su im oduzimali počasne položaje, oblačili ih u sramotnu odeću, brijali im polovinu glave, izlagali ih tri dana na pijaci; Spartanci su zabranjivali brakove s dezerterima. Rim je bio još rigorozniji: oduzimana je imovina, a ko je imao sreću da izbegne smrtnu kaznu (najčešće izvršavanu u koloseumima bacanjem lavovima), taj bi postao rob. U germanskim plemenima to je rešavano konopcem na najbližem drvetu, a neki ”humaniji” komananti su se ograničili na odsecanje nosa, ušiju, jezika ili iskopavanje očiju.  Ni plaćenici nisu bili pošteđeni kazne, a ona je bila za njih isključivo  – smrt. Prusi su se u XVIII  veku energično, ali bezuspešno borili protiv dezerterstva koje je bilo tako masovno da su cele jedinice napuštale borilište. Tendencija dezerterstva nikada nije napuštala vojsku, pa je tokom Prvog svetskog rata samo u Velikoj Britaniji streljano 306 ljudi (uključujući 25 Kanađana, 22 Irca i pet Novozelanđana), od kojih su mnogi bili maloletni. Od 1914. do prošle, 2020. godine više od 20.000 vojnika ”Imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi”, izvedeno je pred sud. Njih 3.000 osuđeno je na smrt, a oko 300 je i pogubljeno. Interesantno je da je, kada  bi prošla ratna euforija, saosećanje s tim ljudima raslo, tako da im je čak podignut i spomenik (”Palim u zoru”).

Velika zemlja, veliki problemi…

Velikeprobleme s dezerterstvom imala je i Rusija. To nije nikakvo čudo, s obzirom na njenu istoriju i nagle prelaze kroz društvene sisteme, pravne poretke, moralne kanone i religiozno i nacionalno šarenilo. Preko te  velike zemlje prošlo je mnogo različitih vojski i uticaja, a neki od njih su se uklopili u ono što bi se moglo nazvati ruskim nacionom. Stoga je i vlastrodršcima bilo teško i da procenjuju, ali i da sude, dezerterima, jer je odnos prema dezerterstvu bio nedefinisan; uočljiv je bio najlakše  na taktičkom nivou – u domenu same bitke. Tako se sve do sredine XVII veka lutalo sa definisanjem bekstva i izbegavanjem službe, pa nije bilo ni standardizovanih kazni. One su se izricale ad hoc, posebnim uredbama, u zavisnosti od stepena opasnosti koje prete državi, od toka  rata, itd.  Crkveni kod iz 1649. godine  pravio je razliku u odsustvovanju od službe usled starosti, povrede ili bolesti, bekstva u mirnodopsko vreme, bekstva s bojnog polja i prelaska u neprijateljske redove.  Za neodazivanje  pozivu na službu nije bilo definisane kazne, već bi se takvi prestupnici jednostavno slali u pukove. Međutim, takvo šarenilo i popustljivost nije mogla dugo da traje. Kada su nastupila ozbiljna ratna iskušenja (pri čemu se ne računaju srednjovekovni ratovi manje-više organizovanih hordi i prikupljenih masa ”ratnika”), država je morala da reaguje uvodeći krivične kazne.

U prvom krimskom pohodu kneza Galicina, u XVII veku, deca gradskih plemića i boljara, njih 1.386, pokušali su da izbegnu službu. Iz jednog moskovskog puka u pohodu na Ahtirku, pobegla je osmina sastava. Petar Veliki je svojim drakonskim merama (podržanim od strane ”strelaca”, surove garde koja je  u svemu nasledila  ”apričnjike” – pretorijance Ivana Groznog koje je predvodio Grigorije Beljski, poznatiji pod imenom Maljuta Skuratov), samo pojačao tu pojavu.  Begunci su se krili po šumama, ujedinjavali u bande i činili  pljačke i strašna zverstva. Interesantno je primetiti da su šumske bande (tipično ruska pojava) ostale sve do kraja Drugog svetskog rata, o čemu postoji validna dokumentacija. Petar Veliki je nizom dekreta pokušavao da se bori protiv bekstva s ratišta. Najpoznatiji dekret datira iz 1716. godine. Pored više raznih mera, najstrože su bile smrtna kazna za oficire i žigosanje vojnika. Međutim, ni takve kazne nisu dale opipljive rezultate i Rusi su morali da priznaju da je  ”država još u povojima i da se treba na disciplinu navikavati postepeno” , kako je to definisao feldmaršal Ogilvi, nazivajući ruskog vojnika ”nesrećnim seljakom s pištoljem”.    

Usledio je zatim naporan pravni posao u kome su tokom više decenija vojni pravnici uspeli da definišu različite (čak i maštovite) oblasti dezertertva, pa se tako , silom prilika , dogodilo da su ruski pravnici postali vodeći stručnjaci za ovu oblast. Da li je to za pohvalu ili ne, procenite sami. Godine 1962. ”Komsomolska istina” objavila je esej Vasilija Peskova ”Dezerter” o izvesnom Nikolaju Tonkinu koji je dezertirao 1942. godine, da bi se zatim 20 godina krio na tavanu svoje kuće, a da ga niko nije tamo traži