DEZERTERI KROZ ISTORIJU

”Hrabrost je sposobnost da se savlada strah”

Pred prvo bojevo gađanje na kursu za automatičare, komandire odeljenja, pitali su nas da li se plašimo. Našao se jedan junak da izjavi kako se ne plaši. Na to mu je iskusni vodni  starešina odgovorio: ”Svi se plaše. Hrabrost je sposobnost da se savlada strah”. Da li su dezerteri heroji ili kukavice? Da li je veća hrabrost sučeliti se s neprijateljem, ili krenuti u neizvesnost bekstva, s realnom mogućnošću da budu uhvaćeni, izloženi na stubu srama i, u slučaju rata, čak i streljani ili obešeni? O dezerterima je naučna javnost (vojnici, istoričari, sociolozi, psiholozi i psihijatri) pisala obimno, sadržajno i temeljno, jer je reč o veoma ozbiljnoj temi i pojavi koja se opire svakodnevnoj logici. Ipak, u praksi, vrlo retko srećemo spominjanje tog statusa, kao nečega čega se boje i oni koji su dezertirali, ali i oni koji to nikada ne bi učinili. Pokušajmo da se na jednostavan i razumljiv  način zabavimo još jednom tabu temom – kako su se ljudi ponašali i ponašaju kad počnu prava iskušenja koja ugrožavaju život.  

Imenica dezerter i njene izvedenice dolazi nam iz francuskog jezika (deserteur, desertion). Ta reč je stigla iz latinskog (desertor), a engleski etimolozi daleku vezu nalaze s pustinjom, odnosno napuštanjem oaze, mada se na latinskom pustinja drugačije zove. Kako god, na svim jezicima sveta znači isto – samovoljno napuštanje vojne jedinice ili mesta vojne službe u cilju izbegavanja obaveza. U strogom smislu reči – napuštanje borbene prostorije s ciljem izbegavanja ratnih posledica (zarobljavanje, ranjavanje ili sakaćenje, smrt).  U ranom srednjem veku pojava je bila masovna i nekontrolisana jer je i nemogućnost kontrole bila velika. Tek prelaskom na ustrojstvo regularne vojske, dezertersvo s bojišta  počelo je da se smanjuje; suprotno tome, povećavalo se napuštanje službe u mirnodobskim uslovima. Tome je doprinosila teška služba, dril, njena dužina, neregulisani odnosi subordinacije, zloupotreba ovlašćenja od strane nadređenih, grube i ponižavajuće kazne (bićevanje, izgladnjivanje, sakaćenje, žigosanje, provlačenje ispod kobilice broda, itd). Nikakve mere, ni stroge kazne, ni amnestije koje su bile relativno česte, nisu mogle da poprave tu situaciju. Tek u XIX veku, usvajanjem poboljšanog sistema regrutovanja, smanjenjem roka službe i, kao najvažnije, utemeljenjem vojnog pravnog poretka, stekli su se uslovi za transformaciju trupnog života iz mučnog stanja u podnošljivu situaciju, pa je dezerterstvo svedeno na minimum.

Dezerterstvo, kako vidimo, nije nikakava novotarija. Egipćani su dezerterima odsecali jezik, a Grci su im oduzimali počasne položaje, oblačili ih u sramotnu odeću, brijali im polovinu glave, izlagali ih tri dana na pijaci; Spartanci su zabranjivali brakove s dezerterima. Rim je bio još rigorozniji: oduzimana je imovina, a ko je imao sreću da izbegne smrtnu kaznu (najčešće izvršavanu u koloseumima bacanjem lavovima), taj bi postao rob. U germanskim plemenima to je rešavano konopcem na najbližem drvetu, a neki ”humaniji” komananti su se ograničili na odsecanje nosa, ušiju, jezika ili iskopavanje očiju.  Ni plaćenici nisu bili pošteđeni kazne, a ona je bila za njih isključivo  – smrt. Prusi su se u XVIII  veku energično, ali bezuspešno borili protiv dezerterstva koje je bilo tako masovno da su cele jedinice napuštale borilište. Tendencija dezerterstva nikada nije napuštala vojsku, pa je tokom Prvog svetskog rata samo u Velikoj Britaniji streljano 306 ljudi (uključujući 25 Kanađana, 22 Irca i pet Novozelanđana), od kojih su mnogi bili maloletni. Od 1914. do prošle, 2020. godine više od 20.000 vojnika ”Imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi”, izvedeno je pred sud. Njih 3.000 osuđeno je na smrt, a oko 300 je i pogubljeno. Interesantno je da je, kada  bi prošla ratna euforija, saosećanje s tim ljudima raslo, tako da im je čak podignut i spomenik (”Palim u zoru”).

Velika zemlja, veliki problemi…

Velikeprobleme s dezerterstvom imala je i Rusija. To nije nikakvo čudo, s obzirom na njenu istoriju i nagle prelaze kroz društvene sisteme, pravne poretke, moralne kanone i religiozno i nacionalno šarenilo. Preko te  velike zemlje prošlo je mnogo različitih vojski i uticaja, a neki od njih su se uklopili u ono što bi se moglo nazvati ruskim nacionom. Stoga je i vlastrodršcima bilo teško i da procenjuju, ali i da sude, dezerterima, jer je odnos prema dezerterstvu bio nedefinisan; uočljiv je bio najlakše  na taktičkom nivou – u domenu same bitke. Tako se sve do sredine XVII veka lutalo sa definisanjem bekstva i izbegavanjem službe, pa nije bilo ni standardizovanih kazni. One su se izricale ad hoc, posebnim uredbama, u zavisnosti od stepena opasnosti koje prete državi, od toka  rata, itd.  Crkveni kod iz 1649. godine  pravio je razliku u odsustvovanju od službe usled starosti, povrede ili bolesti, bekstva u mirnodopsko vreme, bekstva s bojnog polja i prelaska u neprijateljske redove.  Za neodazivanje  pozivu na službu nije bilo definisane kazne, već bi se takvi prestupnici jednostavno slali u pukove. Međutim, takvo šarenilo i popustljivost nije mogla dugo da traje. Kada su nastupila ozbiljna ratna iskušenja (pri čemu se ne računaju srednjovekovni ratovi manje-više organizovanih hordi i prikupljenih masa ”ratnika”), država je morala da reaguje uvodeći krivične kazne.

U prvom krimskom pohodu kneza Galicina, u XVII veku, deca gradskih plemića i boljara, njih 1.386, pokušali su da izbegnu službu. Iz jednog moskovskog puka u pohodu na Ahtirku, pobegla je osmina sastava. Petar Veliki je svojim drakonskim merama (podržanim od strane ”strelaca”, surove garde koja je  u svemu nasledila  ”apričnjike” – pretorijance Ivana Groznog koje je predvodio Grigorije Beljski, poznatiji pod imenom Maljuta Skuratov), samo pojačao tu pojavu.  Begunci su se krili po šumama, ujedinjavali u bande i činili  pljačke i strašna zverstva. Interesantno je primetiti da su šumske bande (tipično ruska pojava) ostale sve do kraja Drugog svetskog rata, o čemu postoji validna dokumentacija. Petar Veliki je nizom dekreta pokušavao da se bori protiv bekstva s ratišta. Najpoznatiji dekret datira iz 1716. godine. Pored više raznih mera, najstrože su bile smrtna kazna za oficire i žigosanje vojnika. Međutim, ni takve kazne nisu dale opipljive rezultate i Rusi su morali da priznaju da je  ”država još u povojima i da se treba na disciplinu navikavati postepeno” , kako je to definisao feldmaršal Ogilvi, nazivajući ruskog vojnika ”nesrećnim seljakom s pištoljem”.    

Usledio je zatim naporan pravni posao u kome su tokom više decenija vojni pravnici uspeli da definišu različite (čak i maštovite) oblasti dezertertva, pa se tako , silom prilika , dogodilo da su ruski pravnici postali vodeći stručnjaci za ovu oblast. Da li je to za pohvalu ili ne, procenite sami. Godine 1962. ”Komsomolska istina” objavila je esej Vasilija Peskova ”Dezerter” o izvesnom Nikolaju Tonkinu koji je dezertirao 1942. godine, da bi se zatim 20 godina krio na tavanu svoje kuće, a da ga niko nije tamo tražio. Neki Jakov Tomozov, pak, dezertirao je već 1941. i krio se 44 godine od vlasti u svom rodnom selu Jablonovo, u Lipeckoj oblasti. Otkriven je tek 1985.  godine, da bi , nakon hapšenja, odmah bio pušten na slobodu. Ali, ni tome nije kraj. Moskovske ”Novosti” objavljuje senzacionalan članak ”Selo dezertera”, o naselju koje su osnovali dezerteri još pre početka Drugog svetskog rata! Trideset godina vlasti nisu znale za to naselje. Iste novine su 2016. godine napravile spisak najatraktivnijih i najmaštovitijih dezertera; neki su se krili na drveću u gnezdu roda (!), neki u štalama ispod đubreta…Ipak, kako stvari stoje,  rekorder u ovoj crnoj disciplini je Letonka Janis Pinups, koja se više od pola veka krila od sovjetskih i ruskih vlasti, da bi se tek na Dan pobede, 1995. godine predala, kada su ruske trupe napustile Letoniju.

Šta se stvarno dogodilo (događalo) s dezerterima RKKA u Drugom svetskom ratu? Svestan situacije na frontu, gde su se čitave divizije predavale ili bežale u rasulu, Staljin 16. avgusta 1941. godine izdaje Naredbu br. 270 o streljanju dezertera na licu mesta, pri čemu se članovi njihovih porodica moraju uhapsiti i internirati. Ta dodatna mera služila je da odvrati buduće begunce koji bi na taj način ugrozili i svoju porodicu. Pišući o kažnjeničkim bataljonima, spomenuli smo i Naredbu 227 od 28. jula 1942. godine (Ни шагу назад  – ni korak nazad)  kojom su formirani ”zaprečni odredi” koji će sprečavati bekstvo u pozadinu i ako treba pucati na dezertere i kukavice. Tokom rata Sovjeti su streljali 158.000 vojnika zbog dezerterstva.  

Kako se Ruska Federacija danas bori s dezerterstvom?  Kazne su vremenske (zaprećena je kazna do deset godina). Njihovi susedi i braća (sadašnji ”tihi” neprijatelji) , Ukrajinci,  imaju, trenutno,  srazmerno najveći problem jer je reč o strašnim lomovima u društvu i u ljudskim dušama: treba pucati na braću, prijatelje, komšije, rođake. Samo za godinu dana od početka tzv. ATO , ukrajinske vlasti su otvorile 948 postupaka protiv 8.652 lica. S kakvim rezultatom, može se lako videti.  

Аmerički način dezertiranja

Nijedna država u ovoj oblasti nije bila izuzetak, a proporcije straha ili neodgovornosti rešavane su različim metodama i brzinama. Amerikanci su već imali uvid u iskustvo i pravnu praksu Evrope, pa su relativno lako pravno definisali AWOL (absent without leave ). U tri paragrafa i nekoliko stavki ponavlja se ono što je celom svetu poznato – napuštanje jedinice bez dozvole radi trajnog udaljavanja, radi izbegavanja dužnosti ili službe, odlazak bez dozvole ili rešenja nadležne jedinice, itd, itd. Shodno tome, propisane su i različite kazne – od novčanih do zatvorskih, ali i omeđene vremenskim kontekstom – od prestupa u vreme mira i u ratnom stanju. Amerikanci su svoju državnu zajednicu konsolidovali relativno brzo. Poznat je podatak da je (suprotno uobičajenom mišljenju da Amerika nije ratovala na svojoj teritoriji) na sadašnjoj teritoriji SAD vođeno sedam ratova. Svi oni su bili povod i za dezerterstvo. Rat za nezavisnost iz 1812. godine imao je stopu dezerterstva od 12,7 %, prema dostupnim podacima.

Dezertiranje je bilo uobičajeno 1814. godine, a bilo je motivisano jednom trapavom merom , tipičnom za Amerikance koji su mislili da se novcem sve može rešiti – bonusom za regrutaciju. Taj bonus je sa 16 dolara povećan na 124 dolara, što je navelo mnoge vojnike da se pridruže drugoj jedinici i tako dobiju dva bonusa. Tokom Meksičko-američkog rata stopa dezerterstva iznosila je 8,3% (od 111.000 vojnika dezertiralo je 9.200). To  je bilo manje od mirnodopske stope koja je iznosila 14,8 % godišnje. Motivi su bili razni – od pomenutih bonusa, do  loših uslova smeštaja i logorovanja, pa čak i besplatnog voznog puta. Regruti su dobijali kartu od države do odredišta u Kaliforniji (zborna mesta za rat protiv Meksika), a onda tamo ostajali kako bi se pridružili zlatnoj groznici. Nekoliko stotina dezertera, od kojih većina pridošlice iz Evrope, prešli su na meksičku stranu jer nisu imali porodičnih ni drugih veza u SAD. Meksikanci su zdušno podržavali i stimulisali takve prebege, a dezerteri su očajnički srljali u takve ekspedicije, bez obzira što su znali da ih, u slučaju hvatanja, čeka sigurna smrt. Kazne su bile i bičevanje, žigosanje i vidljive tetovaže.

Ni Meksikanci, pak, nisu bili imuni na ovu pojavu jer je većina vojnika bila seoskog porekla, lojalna porodicama i zemlji, a ne ratobornim generalima. Dodatnu motivaciju za napuštanje bojnog polja činili su glad, bolest, nedovoljna oprema, delimična obuka, kao i prezir oficira prema vojnicima.        

U američkom Građanskom ratu obe strane  imale su isti problem. Od dva i po miliona vojnika, vojska Unije imala je oko 200.000 dezertera, a preko 100.000 ljudi napustilo je ”plave bluze”, odnosno vojsku Konfederacije, koja je tada imala manje od milion ljudi pod oružjem, a po veličini predstavljala je samo trećinu površine u odnosu na Uniju. Njujork je do kraja rata prijavio 44.913 dezertera, Pensilvanija 24.050, a Ohajo 18. 354.  Samo jedan od tri dezertera našao bi se ponovo u svojoj jedinici, bilo dobrovoljno, bilo kao priveden. Među dezerterima bilo je mnogo profitera koji su se prijavljivali u više jedinica zbog pomenutog bonusa, pa su smatrani profesionalnim beguncima. Za takve je bila rezervisana najbliža grana. Praksa dezertiranja nastavljena je čak i u Prvom svetskom ratu, što je bilo iznenađujuće, s obzirom na to da je begunce od domovine delio okean. Od šestog aprila 1917. do 31. decembra 1918. Američke ekspedicione snage optužile su 5.584 vojnika za dezerterstvo, a osudile 2.657, od čega su 24 stigli pred streljački stroj. U poslednjem trenutku predsednik Vudro Vilson im je preinačio kazne u zatvorske, ali ih nije poštedeo javnog ponižavanja. U Drugom svetskom ratu 20.000 vojnika osuđeno je zbog dezerterstva, a 48 je osuđeno na smrtnu kaznu koja nije izvršena. Samo jedan vojnik (Edi Slovik) je pogubljen.         

Trend se nastavio i pojačao u Vijetnamskom ratu, ovaj put ohrabrivan i masovnom podrškom javnosti, pa je oko 50.000 vojnika dezertiralo tokom ovog rata, najčešće bežeći u Kanadu. Švedska je takođe pružala azil stranim vojnicima, ako se taj rat ne bi slagao s ciljevima švedske spoljne politike. U periodu od 2003 – 2004. godine u Iračkom ratu dezertiralo je više od 5.500 vojnih lica, a broj je dostigao do 8.000 već do prvog kvartala 2006. godine. Svi oni su dezertirali unutar SAD, dok je samo jedan vojnik dezertirao u samom Iraku. Vojska, mornarica i vazduhoplovstvo izvestili su o 7.978 dezertera u 2001. godini, dok ih je u 2005. godini bilo 3.456. Izvikani Marinski korpus raspisao je poternice za  1.701 dezerterom. Maksimalna američka kazna je i dalje smrtna, mada nijedan američki dezerter posle 11. septembra 2001. godine nije dobio više od 24 meseca zatvora.

Francuska, jedna od najvećih svetskih sila, bila je prilično surova kada je ovaj prestup u pitanju. U Velikom ratu streljano je oko 600 vojnika raznih činova. Poznat je slučaj desete čete osmog mešovitog Alžirskog puka koja je odbila naređenje za napad i povukla se. Posle toga je usledila kazna desetkovanjem: svaki deseti vojnik te jedinice streljan je 15. decembra 1914. godine u blizini mesta Zilebeka u Flandriji (Belgija). Suprotno tome, Francuzi su podsticali bekstva vojnika iz pokrajine Alzas-Loren (viševekovnog predmeta spora Nemačke i Francuske) i dodeljivala im je medalje bekstva (medaille des Evades).  Njihovi protivnici Nemci su mnogo više cenili živote svojih vojnika pa su u Velikom ratu pogubili samo 18 dezertera. Međutim, u Drugom svetskom ratu, situacija je bila radikalno drugačija jer su specijalne jedinice vojne policije po pravilu streljale ali i vešale pri kraju rata na licu mesta, čak 15.000 begunaca. U gradu Ulmu je juna 1988. godine pokrenuta inicijativa da se podigne spomenik dezerterima pod idejom ”Dezerterstvo  nije za osudu, rat jeste”.

Ni Britanci se nisu posebno izdvajali, naprotiv. Bez obzira što su svi vidovi i rodovi nosili zvučan atribut kraljevski , begunci se nisu nimalo kraljevski ponašali. Za vreme Drugog svetskog rata gotovo 100.000 britanskih vojnika i pripadnika trupa Komonvelta dezertiralo je iz oružanih snaga ili sa ratišta. U toku intervencije u Iraku, nadležne službe britanske vlade prijavile su više od hiljadu dezertera . Počevrši od 2005. godine , uz svu savremenu tehnologiju i moćan aparat  kontrole ljudi, još uvek se 566 Britanaca vodi kao nestalo.    

Zeleni kadar     

Za nas je svakako interesantna pojava tzv. ”zelenog kadra”.  Poznat je još pod imenom ”Zelene brigade” ili ”Zelena garda” . Reč je o državi koja je imala srazmerno najviše problema s dezerterima jer je pod svojom zastavom, u obliku veštačke, bastardne tvorevine (Austrougarske) okupila i pokušala da vojnički ustroji narode i narodnosti koji , uglavnom,  nisu imali nikakvih međusobnih dodirnih tačaka – od jezika, preko običaja, do ratničke tradicije i veštine.   Već 1914. godine krenuo je talas dezertera, posebno sa teritorije buduće Jugoslavije. Zeleni kadrovi nisu imali centralizovanu strukturu niti bilo kakav oblik organizacije koji bi ukazivao na svesno podrivanje borbene moći crno-žute monarhije. Pokret je bio spontan, iskonski, i predstavljao je otpor prema okupatoru koji se predstavljao kao njihova država. Za hranu i preživljavanje, skloništa, odeću i druge potrebštine  nisu imali mnogo da brinu jer ih je snabdevalo lokalno stanovništvo. Međutim, u mnogima je progovorila i druga vrsta naravi, pa su svoj glavni cilj našli u razbojništvu koje ni izbliza nije bilo u duhu Robina Huda. Svi koji su gledali poznati film ”Čaruga” znaju o čemu je reč.

Interesantno je da ni nove vlasti, posle okončanja rata, nisu imale mnogo poverenja u Zeleni kadar, pre svega zbog nediscipline i sumnjivog boljševičkog uticaja koji su u te krajeve doneli borci koji su na ovaj ili onaj način prešli na stranu Rusije tokom frontovskih borbi. Nasilje razularenih razbojničkih bandi, prema kojima su do tada  postojale i nekakve simpatije od strane naroda, vrlo brzo je dostiglo vrhunac u Hrvatskoj (Slavoniji), Slovačkoj i Galiciji. Zeleni kadar, koji je najpre dočekan kao poželjan partner nacionalnim pokretima za nezavisnost od Austrougarske , postao je problem novih država. U Galiciji je čak uspostavljena kratkotrajna republika Tarnobrzeg koju je Poljska uskoro ugušila. Zeleni kadar je svojim ponašanjem odrešio ruke kraljevskoj vojsci Srba , Hrvata i Slovenaca koji su obračun sa zelenim kadrom iskoristili i za učvršćivanje srpskog uticaja u tim krajevima.

Rado ide Srbin u vojnike…  

Kako pisati o ovoj tugaljivoj temi, a da se ne setimo da smo potomci ratnika čijim se podvizima dičimo i smatramo neodvojivim delom svoje istorije? Dok za vojskom koja je prošla albansku golgotu  u povlačenju nije ostajala ni čuturica ( kako se tada govorilo), nova vremena govore drugačije. Istina je da je vojvoda Živojin Mišić pisao kako je bilo pojedinačnih slučajeva dezerterstva, ali oni svakako nisu bili masovna pojava. Moguće je da je neko od istraživača (bilo kroz separat, bilo kroz naučni rad radi sticanja zvanja) obrađivao tu temu, ali meni ti podaci nisu poznati.

Šta mi jeste poznato?  U Beogradu, na promociji knjige ”Vojska Republike Srpske” (autor Danko Borojević, saradnik Dragi Ivić, Beograd, 2014), jedan od promotera, inače general s tog prostora, izlažući o knjizi izgovorio je krucijalnu rečenicu (parafraziram po sećanju): ”Da li će ovi, ili neki drugi autori – ne znam, ali neko će svakako morati da napiše  knjigu o srpskim dezerterima kojih je, po slobodnoj proceni, bilo više od 100.000!”.  Iskren da budem, znam da je pojava bila masovna (da ne ulazim  u razloge jer sam navikao da na stručnim forumima ne uvlačim nikada politiku u rasprave), ali sam , ipak, mislio da je general bio ogorčen pa je tako govorio i preterivao. Međutim, podaci kažu sledeće: u traumatičnom haosu, neki su potražili utočište na lažnim adresama, neki u bolnicama, a mnogi u inostranstvu. Mobilisanih koji su se u uniformama pobunili i javno vratili kućama bilo je oko 40.000, a onih koji su se skrivali od poziva i ne obukavši uniformu bilo je između sto i dvesta hiljada!  Primeri odbijanja poslušnosti i demonstrativnog ponašanja jesu brojni i neću ih ovde navoditi, upravo iz navedenih razloga.

Pitanje amnestije pokrenuto je već krajem februara 1992. godine, kada je procenjeno da je oko 12.000 ljudi procesuirano na osnovu Zakona o vojnoj obavezi, a da je između 100.000 i 150.000 ljudi napustilo zemlju (prema navodima medija). Tokom 1991. Vojno tužilaštvo rešilo je 1.753 krivične prijave; istraga je pokrenuta protiv 1.199 lica, optuženo je 480, od čega su gotovo polovina (45 odsto) bili civili. Početkom marta 1992. godine   Vojni sud u Beogradu proglasio je krivima četiri rezervna oficira iz Aranđelovca i osudio ih na po dve i po godine zatvora. Prema informaciji Generalštaba i savezne vlade Skupštini SRJ s početka 1993. Zakonom o amnestiji moglo bi biti obuhvaćeno 13.672 lica, od kojih 8.448 ili više nisu državljani Jugoslavije ili su u inostranstvu; krivičnih dela bekstva iz oružanih snaga bilo je 4.976, a počinioci su najčešće vojnici (7.191), a manje civili (5.625); reč je o postupcima pokrenutim do kraja 1992. godine.

Evropski parlament je 28. oktobra 1993. jednoglasno usvojio Rezoluciju o dezerterima iz bivše Jugoslavije, čija je suština u zahtevima da međunarodna zajednica donese propise o zaštiti dezertera; da države članice Evropske zajednice prihvate dezertere, daju im zakonski status i ne dopuste njihovo proterivanje (naročito iz Danske, koja je imala takvu nameru). Istovremeno je u 16 evropskih zemalja počela kampanja za potpisivanje “Apela za podršku dezerterima iz bivše Jugoslavije”, pod parolom “Lepo je ne povinovati se kriminalnim naređenjima” (Anatol Frans). Beogradska “Politika” tek 10. januara 1994. pominje Apel i smatra za potrebno da podseti kako policajci na granici imaju spiskove dezertera i mogu da uhapse odmah “jugoslovenskog državljanina koji je rešio da skokne do domovine”. List “Vojska” poziva “širu društvenu zajednicu i nadležne organe” da preduzmu mere protiv onih koji izbegavaju vojnu obavezu. U međuvremenu, Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini godine 1995. izručeno je najmanje 7.000, a najviše 25.000 obveznika koji su utočište potražili u SR Jugoslaviji. Kao finalno rešenje , Zakon o amnestiji vojnih obveznika (begunaca) usvojen je 23. marta 2010. godine.

Kao i u svim drugim oblastima, ni ovde kultura i umetnost nisu ćutali. Izazovi svake vrste (moralni, društveni, psihički, materijalni, itd) bili su tu, samo je trebalo sakupiti stvaralačke snage i kreativnosti i prići na pravi način ovoj problematici. Predugačak je spisak knjiga i filmova gde se obrađuje ova tema, bilo kao glavna, bilo kao sporedna. Praktično da nema ratnog filma u kome  se  ne prikaže neki begunac, njegove dileme, strahovi i posledice samog čina bekstva. Čak i u našim, partizanskim filmovima, to nije moglo da se izbegne. Iz svog bogatog iskustva kao indikativne primere izdvojiću roman ”Zbogom oružje” Ernesta Hemingveja i dva naša filma – ”Dezerter” Živojina Pavlovića i ”Zaspanka za vojnike”  Predraga Antonijevića.

Roman ”Zbogom oružje” odavno je postao sinonim za ovo čime se bavim u tekstu. Film ”Dezerter”, autorsko delo jednog od naših najvećih stvaralaca (genijalni književnik, reditelj, scenarista, slikar, dizajner) je , nažalost , primer brzopletosti. Snimljen je 1992. godine u jeku ratnih zbivanja, kao da je reditelj očajnički želeo da što pre i glasnije krikne protiv rata i užasa koji on proizvodi. Međutim, filmska umetnost traži i strpljenje, tako da je mnogo toga u ovom filmu ostalo nedorečeno i na nivou teze. Film smo zapamtili i po uverljivim scenama gradske borbe jer su u njoj učestvovali profesionalni policajci koji su već bili u ratu.  U filmu ”Zaspanka za vojnike” (koji takođe pati od nedorečenosti i prevelike želje da nasledi ”Marš na Drinu”) ipak se izdvojila realistička, mučna scena streljanja jednog dezertera.  I to nam govori koliko je teško promišljati i izražavati se o dezerterstvu, večitoj dilemi ratnika i ratišta, pojavi staroj koliko i ljudski rod i za koju se može, prilično sigurno, tvrditi da će se događati i u galaktičkim ratovima.  Nagon za preživljavanjem jači je od svih zakona. To je ljudima, jednostavno, u duši. O tome, kako smo se osećali mi koji smo se odazivali redovno na poziv otadžine, nekom drugom prilikom. Nadam se da to neće biti povod da se izvinjavamo dezerterima što im se nismo pridružili.