Razvoj naoružanja je išao svojim uzlaznim tokom, ali sve češće povrede glave u sukobima koje je istorija beležila u 19. veku vratila je „na scenu” zaboravljeni srednjovekvni deo opreme.
Većinu ljudi crni, kožni šlem sa pozlaćenim šiljkom (Picklehaube) asocira na pruske vojnike zaglibljene u blatnjave rovove od Some do Save i Dunava 1914 — 1918. godine. Ipak, ova vrsta šlema u prusku vojsku je uvedena odlukom Artiljerijskog komiteta još 23. oktobra 1842. godine. Prvenstveno je kreiran u skladu sa romantičarskim oduševljenjem Fridriha IV za srednjovekovno riterstvo, dok je njegova praktična strana bila u drugom planu. Iz centra vojne mode tog vremena, Berlina, pikelhaube je za kratko vreme osvojila gotovo sve amije sveta, uključujući i američku.
Modu tog vremena pomno je pratila i mlada balkanska zemlja u usponu — Kneževina Srbija. Ustroenie garnizonog voinstva od 10. januara 1845. povuklo je za sobom i promenu datadašnje uniforme. Ilija Garašanin, kreator spoljne politike Srbije, nije propustio priliku da utiče i na takve detalje kao što je izgled odeće i opreme vojnika. Zahvaljujući njegovom zalaganju i idejama, 1845. godine likvidiran je bidermajerski tip srpske uniforme iz vremena klasicizma. Ona je modernizovana i prilagođena duhu novog vremena. Već 8. marta 1845. Garašanin je predložio Državnom Sovjetu da se stajaća vojska opremi helmovima. Prema njegovim instrukcijama, a po već poznatoj formi (verovatno po uzoru na pruski M1842), načinjena su dva prototipa šlema od tenećke — znači, od mesinganog lima a ne kože. Izrada ovakvih šlemova u Beču bi koštala četiri talira i 10 krajcara. No, Sovjet se pokazao prilično ravnodušnim, pogotovo što je državna kasa u tom trenutku bila gotovo prazna.
Uporni Garašanin je 22. maja 1847. Sovjetu ponovo preporučio dva tipa šlema, sada nabavljena direktno iz Berlina. Artiljerijski i pešadijski šlem sa plamtećom granatom na vrhu šiljka (rađen po uzoru na ruski M1847) vredeli su 5,23 forinti a konjički – 7,53 forinte (plus 6% za manipulativne i transportne troškove). Sovjet je sada usvojio predlog Ministra unutrašnjih dela, redukujući ga na samo jedan tip šlema za sve rodove. Knezu je 23. maja preporučeno da se ugovor o isporuci sklopi sa berlinskom firmom J. A. Eduard Bone. Bone je uz garantovanu cenu nudio nedeljnu isporuku od 300 šlemova, sa početkom izrade 14 dana nakon potpisivanja ugovora. Kako se i knez Aleksandar Karađorđević složio sa projektom, Ministarstvo unutrašnjih dela je 4. juna od Ministarstva finansija zatražilo sumu od 20.000 forinti za uplatu prvog kontingenta šlemova (oko 2500 komada). Tokom 1848. godine za šlemove je izdvojeno još 500 forinti a 1851. je posredstvom zemunskog trgovca Dimitrija Ljolje nabavljena još jedna partija kožnih šlemova M1847.
Osnovna forma šlema M1847 nije se menjala sve do njegovog povlačenja iz upotrebe, 9. januara 1861. godine. Tokom četrnaestogodišnje aktivne službe jedina izmena na šlemu odražavala se u promeni monograma vladara ispod državnog grba; od 1847. do 1858. monogram ”A1″ je reprezentovao Aleksandra Karađođrevića; od 1858. do 1860, na lenti se nalazio monogram Miloša Obrenovića – ”M”, da bi tokom 1860. bio zamenjen monogramom kneza Mihaila – ”MOIII”.
Ovo nije kraj priče o srpskim pikelhaubama. Naime, 23. oktobra 1870. godine u srpskoj vojsci je ustanovljen čin generala. Shodno tome, 12. februara 1873. izdat je i Propis generalske odeće, po kome je uz veliku paradnu uniformu uveden laki crni šlem, s pozlaćenim okovom, s belom velikom perjanicom, grbom Srbije na prednjoj strani i monogramom kneza Milana Obrenovića – ”MO IV”. Nova forma srpskog šlema pratila je trend u pruskoj vojsci; nakon iskustva iz ratova 1866. i 1870 – 1871. godine, Nemci su znatno olakšali i uprostili pikelhaube. Šlem je dobio pliću formu sa manje ukrasnih detalja, a čitav oblik ergonomski je bolje prilagođen obliku glave. U svakom slučaju, srpski generali, uključujući i samog kneza, laki šlem M1873 nosili su sve do 1882. godine kada je pikelhaube definitivno proterana iz naše vojske.
Stariji, konzervativni krugovi sredinom 19. veka su uvođenje šlema posmatrali bez većeg otpora, ali sa dozom skepse i ironije. Recimo, knez Miloš, kada šalje ađutanta Barlovca beogradskom paši sa uskršnjim poklonima, napominje da obavezno stavi onaj duduk na glavu. No, mlađi svet, svakako u toku sa savremenim evropskim trendovima, ovu novinu je prihvatio sa oduševljenjem.
Potpuno napuštanje ideje o šlemu predstavljalo je nepromišljeni gest. Doduše, kožni šlemovi su vrat i glavu vojnika mogli zaštiti samo od udarca sabljom, ali ne i od parčadi granata i projektila pešadijskog oružja. Sem toga, koža se na suncu postenepo skupljala, pa je posle izvesnog vremena šlem pokrivao samo teme, čineći karikaturu od vojnika. Međutim, zbog čestih povreda glave, većina evropskih armija je neposredno nakon početka Prvog svetskog rata grozničavo radila na uvođenju ovog dela zaštitne opreme izrađenog od čelika. Srpska vojska je šlemove ponovo dobila tek nakon kalvarije 1914 – 1915. i tragične Albanske epopeje. Na Solunskom frontu deo francuske pomoći činili su i čelični šlemovi Adrian M1915, izrađeni po uzoru na šlemove pariske vatrogasne brigade.
Uz čelične zaštitne, Francuzi su srpskoj vojsci tokom boravka na Solunskom frontu isporučili i određenu količinu kolonijalnih šlemova od plute (tropskih) M1886 (Casque colonial Modéle 1886).
Zanimljivo je da je predsednik ministarskog saveta i ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije, general Petar Živković, 29. aprila 1931. godine, za uniformisane stražare (policajce) propisao crne lake šlemove od plute, sasvim nalik na one po kojima su se proslavili britanski bobiji.
