AVE, CAESAR…
Jedna rutinska, svakodnevna radnja ima svoju istoriju, značaj i tumačenje. O vojnom pozivu vojnički pozdrav govori na svoj način, čineći tako ogromni mozaik jednog dela ljudskog roda koji se privremeno, ili stalno, odlučio da nosi uniformu, prihvatajući sve ono što to podrazumeva… А podrazumeva ne samo rat , pobede, poraze, pogibije, ranjavanja, već i svakodnevni trupni život, običan vojnički radni dan, ali i vrhunske , svečane trenutke, koje svaka profesija ima. Vojnički pozdrav je znak poštovanja načela subordinacije, ali i slika pripadnosti jednom vrednosnom sistemu. U ovom tekstu nisam se posebno bavio pozdravljanjem oružjem, strojem, počasnim radnjama i pozdravom u mornarici (posebno interesantna i slikovita oblast, puna tradicije) jer ću se tom oblašću baviti u zasebnoj temi.
Pošto je istorija čovečanstva praktično i istorija ratovanja, oružja i stalnog nadmetanja, i za poreklo vojničkog pozdrava treba posegnuti u dublju istoriju. Ne postoje materijalni dokazi niti neposredni pisani tragovi o tome kako su se pozdravljali ratnici Egipta, Mesopotamije, pa i prvih grčkih gradova-država. Međutim, već u rano rimsko doba pojavljuju se, zajedno sa obrisima utemeljene i organizovane države, i pretpostavke kako je vojnički pozdrav upravo na tom prostoru nastao. Podignuta desna ruka označavala je i u građanskom i u vojnom komuniciranju gest poštovanja, ali i opreza; onaj ko je pozdravljao, pokazivao bi da nema oružje ni loše namere. Da li je to uvek bilo tako (mnogi su levoruki) ne možemo tvrditi potpuno, ali jeste sigurno da od tada potiče reč salutiranje. Nezavisno od bezbrojnih legija, kohorti, centurija i drugih jedinica, sasvim sigurno najpoznatiji pozdrav u istoriji ljudskog roda ostala je čuvena fraza ”Ave, Caesar, morituri te salutant”, rimskih gladijatora (zdravo cezare, podravljaju te oni koji će umreti).
VITEŠKI POZDRAV 
Ovakva praksa pozdravljanja ratnog druga postepeno postaje način da se pokaže poštovanje, a ponekad je podrazumevala i podizanje šešira. Sredinom 19. veka, pokret je modifikovan dodirivanjem kape, nakon čega je ustanovljen pozdrav rukom koji se koristi i danas. U vojsci, uvođenjem trorogog šešira kao dela uniforme, takav način pozdravljanja se ustalio kao izraz poštovanja oficira, zastave i države. Običaji srednjeg veka govore o tome da su vitezovi podizanjem vizira pokazivali svoje lice i dobru nameru u susretu. Unifikacijom opreme, pojavom uniforme i raznih vrsta kapa (na jednom našem forumu postoji tema ”šta je sve vojniku bilo na glavi kroz vekove”, pa ćemo se i time jednom pozabaviti), podizanje vizira je otišlo u prošlost. Kapa je skidana pred starijim u znak poštovanja i pozdrava. Međutim, i taj običaj je postao komplikovan kada su se pojavili kiveri (visoke, nakinđurene kape koje podsećaju najpre na junake ”Rata i mira”). Pošto su bile preglomazne za skidanje (a i nepraktične, bez obzira na to što vojna teorija kaže da su takve kape smišljene da komandanti na bojištu lakše uoče i razlikuju svoje trupe), jedno britansko pravilo iz 1745. godine kaže da je ”vojnicima naređeno da ne skidaju svoje kape kada prolaze pored oficira, niti da im se obraćaju, već samo da prislone svoje ruke na kapu i naklone se u prolazu”. Sve evropske države su to prihvatile kao formalni pozdrav već oko 1780. godine i on je predstavljao brzo prinošenje desne ruke kiveru i njeno spuštanje kada stariji po činu otpozdravi ili prođe. Nije utvrđeno da li se vojnički pozdrav oslanja na tradicije lovaca koji su se pozdravljali i jednom i desnom rukom, a nekada i obema, kako bi licu koje im prilazi stavili do znanja da nisu ratnici, niti ratnički nastrojeni.
Pozdravljanje na ruski način
U Rusiji srednjeg veka nije bilo pozdrava u današnjem smislu reči. Oficirskih činova bilo je malo, uniforme nisu bile jedinstvene, a visoki činovi su po automatizmu dodeljivani plemstvu koje se međusobno pozdravljalo blagim naklonom. Ne postoje pouzdani podaci o pozdravljanju u Ruskoj imperiji pre 1765. godine. Te godine je Aleksandar Suvorov (sa 63 dobijene bitke i nijednom izgubljenom, on pripada veoma uskom krugu vojskovođa koji su bili nepobedivi) u svom delu ”Osnivanje puka” definisao pravila pozdrava. Tada su ruski vojnici imali trorogi šešir i skidali bi ga levom rukom na šest koraka od starijeg po činu; potom bi ga držali u ruci dok se starešina ne udalji isti broj koraka. Početkom XIX veka postaje popularan ”poljski pozdrav”, kada su kažiprst i srednji prst pruženi jedan uz drugi, a mali i domali skupljeni i sojeni s palcem.
Tako je vojnik dodirivao štit na kapi. To je činjeno samo kada je kapa na glavi. U 19. veku je i u Rusiji počeo da se koristi upravo taj pozdrav. Kažiprst i srednji prst su pruženi jedan uz drugi, a mali i domali skupljeni i spojeni sa palcem. Tako je vojnik dodirivao štit na kapi. Vojnici su pozdravljali samo kada imaju vojničku kapu na glavi. U drugoj polovini veka uveden je pozdrav celom šakom, uz donji obod kape, na četiri koraka od oficira; lakat je bio u visini ramena a dlan malo izokrenut napolje, spojenih prstiju. Prilikom pozdrava, mlađi bi starijeg gledao i pratio pogledom. Kada bi se stariji odmakao jedan korak, mlađi je mogao da odsečno spusti ruku. Stavom ”mirno” pozdravljani su visoki rangovi (članovi imperatorske porodice, generali, admirali, komandanti garnizona, pukova, eskadrona i štabni oficiri). Tako je pozdravljana i zastava, a vojnik nikada nije skidao kapu, čak ni u prisustvu cara (imperatora).
Vojnički pozdrav u SSSR-u i Ruskoj Federaciji
Pravilo o pozdravljanju ostalo je ,uglavnom, nepromenjeno i u RKKA i u doba SSSR. Kada je stroj u pitanju, pozdravlja lično samo komandir, dok vojnici u stavu mirno prate pogledom pozdravljenu osobu. Opšti pravilnik, usvojen 1960. godine propisivao je da se vojna lica pozdravljaju opisanim pozdravom, s tim da niži čin (rang, zvanje) prvi započinje pozdrav. Rusi, kao i uvek, imaju izuzetke. Pozdravlja se Lenjinov mauzolej (isključen novim Pravilnikom), Grob neznanog junaka (sa večnim plamenom), bratske grobnice , sve vojničke zastave i pogrebne procesije koje su u pratnji vojske, zastava na silasku i ulasku u brod. Pravilo predviđa i pozdravljanje predsednika i premijera, čak i kada su u građanskom odelu.
Takođe, ostalo je neizmenjeno pravilo da se pozdravlja samo sa kapom na glavi, ili stavom mirno (bez kape). Spomenimo da je izvesno, kratko vreme, pred rat i na njegovom početku, bio primenjivan komplikovan pozdrav koji je bio kombinacija stegnute pesnice (simbol proleterijata) i ispružene šake. Kretalo se od spušetnog položaja desne ruke sa stisnutom pesnicom, da bi se na pola puta ka rubu kape, u visini lakta, šaka otvorila u klasični položaj za pozdrav. Paravojne pozdrave imale su i brojne predvojničke и druge organizacije (izviđači, komsomolci, itd), a tipičan je bio pionirski pozdrav koji je po svemu podsećao na vojni , samo što šaka nije dodirivala kapu niti glavu, već bila pet-šest centimetara udaljena od desne obrve (kao kad bi čovek podigao šaku da se zaštiti od sunca kako bi bolje video).
Sličnosti i razlike
U republikanskim zemljama, po uzoru na SAD, pozdrav se vrši samo u uniformi. Izuzetak su predsednici ili visoki predstavnici drugih država. U monarhijama se pozdravljaju monarsi i simboli vezani za njih. U Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta, pravo na pozdrav imaju samo ovlašćeni zastupnici krune. Kada je reč o tome u kojim slučajevima se ne pozdravlja, nema mnogo razlike od države do države; ne pozdravlja se prilikom uzbune, na maršu, tokom taktičkih vežbi, na komandnim mestima, centrima veze i u borbenim dejstvima; takođe se ne pozdravlja na liniji gađanja ili tokom lansiranja, tokom priprema i izvođenja borbenog leta. Izuzeti su od pozdrava i učesnici u nastavi , prilikom rada u radionicama, prilikom sportskih takmičenja, nakon naredbe za prekidanje veze , u bolničkim prostorijama i , naravno, u trpezariji za vreme jela i za vreme jela uopšte.
]Pogledajmo još nekoliko primera. U izraelskoj vojsci ispravljeni i zatvoreni prsti desne ruke nadnose na čelo slično američkom uzoru: vrh srednjeg prsta desne ruke gotovo dodiruje ugao desne obrve. Dozvoljeno je čak i pozdravljanje bez kape. Pozdrav je pravo, ali ne i obaveza. Vojni zatvorenici nemaju prava da pozdrave rukom, već samo stojeći i držeći ruke uz šavove pantalona. Amerikanci su standardizovali vojnički pozdrav i o njemu se već sve zna. Međutim, malo se zna da su imali i ritualni pozdrav američkoj zastavi. Frensis Belami je drugog oktobra 1992. godine, na Kolumbov dan, demonstrirao sledeći protokol: dok pojedinac izgovara reči ”Kunem se vernošću svojoj zastavi” desnu ruku podiže do grudi, a zatim je naglo podiže i upravlja je prema zastavi. Ovo je ubrzo postalo poznato kao Belamijev pozdrav i bio je široko prihvaćen u izviđačkim organizacijama, ali, zbog njegove velike sličnosti s nacističkim pozdravom, 1942. godine je ukinut; Kongres je odlučio da uz reči zakletve onaj koji pozdravlja zastavu treba da desnu ruku stavi na srce.Francuski pozdrav jeste prilično čest širom sveta: ruka se , kao kod nas, prinosi u visinu slepoočnice, ali je dlan pod uglom od 90 stepeni otvoren i okrenut prema onome koji se pozdravlja.
Godine 2012. upoznao sam se s članovima delegacije kineskog grada Harbina. Pored toga što je to veliki železnički čvor kojim se skraćuje put oko Kine prema Vladivostoku, ovaj grad je poznat kao ”Moskva Dalekog istoka”. U njemu je ruska emigracija osnovala 1931. godine Fašističku partiju Rusije (!) koja je delovala do 1943. godine. I oni su imali svoj pozdrav. To je bilo uzdizanje desne ruke od srca ka nebu, praćeno uzvikom ”Slava Rusiji!”.
Živela pobeda!
Posvetimo pažnju verovatno najozloglašenijem i najpoznatijem pozdravu, nacističkoj verziji saluta. To je, najpre, bio partijski pozdrav. Znamo ga iz mnogo dokumentarnih i igranih filmova, pa ipak da ga opišemo po pravilu: desna ruka podizana je pod uglom od oko 45 stepeni s ispruženim dlanom, uz povik ”Živeo Hitler” (slava Hitleru, Heil!) . Kada bi neko bio u situaciji da Hitlera lično pozdravi, nije ga imenovao u trećem licu, već u drugom, rečima ”Heil, moj fireru!”. Pozdrav je usvojen najpre u vladinoj upravi i agencijama, NSDAP, SS, ali je, takođe, nezvanično široko korišćen, čak i pri ulasku u prodavnice, učionice, itd. Ta krilatica bila je korišćena u korespodenciji na završetku pisama, službenih i privatnih. Setimo se da smo i mi kao potpis praktikovali do sredine šezdesetih godina (čak i na receptima) najpre u punom, a zatim u skraćenom obliku, pozdrav SF-SN (smrt – fašizmu, sloboda narodu)…Ali! Profesor univerziteta u Firenci, Serđo Berteli tvrdi da je rimski pozdrav izmislio Gabrijel d’ Anuncio, scenarista, za potrebe igranog filma ”Kabirija”. Navodno se taj pozdrav u filmu toliko dopao Musoliniju, da ga je usvojio kao službeni pozdrav u fašističkoj partiji. Nemci su tu tvrdnju negirali jer rimski pozdrav ide drugačije – od srca pa na gore. Nacistički ideolozi su tvdili da je taj pozdrav izvorno nastao kada su drevni Germani birali svoje kraljeve, a taj gest je trebalo da liči, što više, na spremno, podignuto koplje. Termin ”nemački pozdrav” bio je službeno korišćen, a od 23. jula 1944. godine, tri dana nakon pokušaja puča, taj pozdrav je postao obavezan za ceo Vermaht u kome se većina opirala tom načinu odavanja počasti, koristeći standardni vojnički gest. Naravno, bilo je veoma opasno ignorisati taj pozdrav. Nacisti su zahtevali da svi Nemci uvedu u dnevnu praksu taj uzvik i gest. Slično su radili i Italijani koji su išli dotle da prilikom podizanja slušalice izgovore ”pronto” (spremni, spreman) umesto ”halo”. Taj pozdrav je ostao do danas nepromenjen.
Jedini koji su se javno, masovno, usprotivili tom pozdravu bili su Jehovini svedoci jer su smatrali da je to nepoštovanje Biblije. Prema njihovim rečima, to je bilo u suprotnosti sa osnovnim načelom da će spas doći od Hrista, a ne od Hitlera. Stoga su Jehovini svedoci odbijali da primene taj pozdrav. Hapšeni su, raseljavani, proterivani, a deca su odvajana od porodica. Poznat je i suprotan slučaj. Neki sportisti su (sami ili po naređenju svojih olimpijskih komiteta) pozdravljali Hitlera tim gestom na berlinskoj olimpijadi 1936. godine. To su upražnjavali članovi olimpijskih timova Afganistana, Bermuda, Bugarske, Bolivije, Francuske, Grčke, Islanda, Italije i Turske. Najpoznatiji je, svakako, slučaj nacističkog pozdrava od strane fudbalske reprezentacije Velike Britanije.
Naravno da ovako masovna pojava nametanja partijske i ideološke volje i gestova građanstvu nije prošla bez reakcije umetnika, posebno satiričara. Posebno se upražnjavala suptilna igra rečima (u vrlo, vrlo uskim krugovima): ”heil” je imperativ nemačkog glagola ”heilen” (lečiti), pa je uobičajena šala u Nemačkoj bila u odgovoru – ”da li je bolestan?”, ”da li sam lekar’, ”izleči ga”. Kada se ova fraza malo deformiše, dobija se ”jedan litar” (Ein litar). Jedan kabaretski zabavljač, Karl Valentin, sarkastično bi govorio: ”Dobro je što Hitler nije Krauter.. tada bismo morali da vičemo – Heilkrauter (lekovito bilje)”. O tom vremenu snimljeno je mnogo odličnih filmova, no ja ću izdvojiti ”Kabare”, jedini film u istoriji kinematografije koji se ne završava srećnim krajem.
Šta se danas događa s tim pozdravom? Koriste ga, ponekad, neonacisti u nekoj od verzija. Najpopularniji je tzv. ”pozdrav Kihnen” kada se kažiprst i srednji prst sastave, što je krivično delo u Nemačkoj. Krivično delo je ne samo u Nemačkoj, već i u Slovačkoj i u Austriji. U Kanadi, Holandiji, Francuskoj, Švedskoj, Švajcarskoj i Rusiji smatra se govorom mržnje. Pristalice Hezbolaha u Libanu često koriste taj pozdrav, kao i neonacisti u Južnoafričkoj Republici. Grčki fudbaler Georgios Karidis (AEK) koji je 16. marta 2013. godine na jednoj utakmici, posle datog gola, pozdravio nacističkim pozdravom publiku, doživotno je diskvalifikovan. Ni zloglasni KKK nije bio gadljiv na tu ideologiju, a gest se izvodio levom rukom s prstima koji nisu čvrsto stegnuti.
Gde smo tu mi? Podsetimo da su u jedinice NOV i POJ španski borci doneli veoma popularan pozdrav – stegnutu pesnicu sa podizanjem ruke do slepoočnice. Taj pozdrav je bio u upotrebi sve do 1943. godine, kada je odlučeno da se u NOV primenjuje pozdrav kakav i danas koristimo. Tzv. ’’proleterski pozdrav’’ ostao je u potrebi u partizanskim odredima. Prvi službeni propis o pozdravljanju u oružanim snagama mlade države doneo je Vrhovni štab 18. februara 1945. godine, a konačno uobličenje dobio je u Pravilu službe 1957. godine. Kroz naš vojni rečnik, ali trupnu službu, protokole i sve što se vezuje za formalni deo aktivnosti vojske, može se relativno lako pratiti istorijat ove zemlje i pouzdano utvrditi uticaji koji su ovde periodično dominirali. Kuršum, tane, sablja, ćorak, pa zatim rafal, kamuflaža, karteč, kare; potom pancir, šlem, bunker, blokhaus, blic, haubica. Njih su smenile paletuške, šapka, stajanka… Pozdrav je doživeo najmanje promena. Danas je u našoj vojsci dozvoljeno pozdravljanje bez kape i znamo čiji je to sada (peti po redu, posle turskog, francuskog, nemačkog i ruskog) uticaj. Ovde se nisam bavio pozdravima kratkog veka koje smo mogli da vidimo kod raznih paravojnih formacija, a predstavljale su konglomerat pozdrava francuske, američke i ko zna kojih još oružanih snaga. Ti pozravi su trajali onoliko koliko i njihovi obveznici.
