U ratu nema ateista
Da posvetimo pažnju i ovoj oblasti koja je, vrlo često, predmet zabluda, predrasuda, a često i oprečnih, ostrašćenih gotovo sektaških komentara – i s jedne i s druge strane. Vodeći se Lenjinovom tezom da je ”religija opijum za narod” (pri čemu Lenjin nije spominjao veru), u godinama između dva rata ruska pravoslavna crkva dovedena je na (kontrolisani) rub opstanka. Najveći broj manastira pretvoren je u internate, sirotišta, dečje ustanove, pionirske logore, odmarališta, škole, magacine. Neki manastiri (a u najvećem broju službujuće crkve) jesu porušeni, a oni koji nisu – zajedno sa svojim sveštenstvom, praktično su vegetirali kao u nekoj vrsti kućnog pritvora, na ivici egzistencije.
Naravno, nikome nije dolazilo svesti da sruši crkvu Vasilija Blaženog , Svjatotroicki Sergejev pasad ili manastir Josifa Volockog, Danilovski ili Novodevičji manastir (nabrajam najslavnije matične manastire), ali su zato crkve širom Rusije doživlјavale tešku sudbinu. Sličnu sudbinu delila su i sveštena lica jer su bila izložena pogromima, stalnom nadzoru, šikaniranju pa i deportaciji. Nije mi poznat podatak (istražiću i to) da li su pozivani u vojnu službu ili druge vrste državnih obaveznosti, ali je više nego jasno da je njihov život bio izuzetno težak. Specifičnu sudbinu imale su Pskovska lavra (zbog blizine baltičkih republika) i Kijevsko-pečorska lavra u kojoj se nalazio (i danas nalazi) Vladimirov Krst s kojim je pre 1081. godine počelo pokrštavanje Rusije .
Samo 1937. godine uhapšeno je 136.900 sveštenika i služitelјa, a od tog broja strelјano je 85.300. Godinu dana kasnije uhapšeno je 28.300, a strelјano 21.400. Godine 1939. od 1500 uhapšenih sveštenika strelјano je njih 900, a u periodu od 1940. do 1941. uhapšeno je još 9100 sveštenika, od kojih je strelјano 3000.
Pred početak Velikog otadžbinskog rata (VOV) nad RPC nadvila se opasnost potpunog uništenja. U državi je objavlјena ”bezbožna petoletka” u toku koje je sovjetska država bila dužna da se reši religioznih ostataka. Samo 1937. godine bilo je zatvoreno više od osam hilјada hramova, a većina sveštenstva je pohapšena. U leto 1941. godine u SSSR još je radilo 3732 hrama (uklјučujući katoličke, unijatske, protestantske i druge). Od tog broja, njih 3350, praktično svi, radili su na teritoriji Zapadne Ukrajine, Belorusije, Moldavije i Pribaltika. Međutim, počinje rat! Deset dana posle početka, J. V. Stalјin obraća se sovjetskom narodu i počinje govor rečima: ”Dragi sunarodnici! Braćo i sestre!”. Takvo obraćanje nije bilo predviđeno marksističko-lenjinističkim rečnikom; upravo na taj način sveštenici su se obraćali svojim parohijanima! Rekoh da je mnogo predrasuda, ali u njih ne spada epizoda o kojoj sam u nekim navratima pisao, a vezana je za čuvenu paradu povodom Dana Oktobarske revolucije , sedmog novembra, kada su sa Crvenog trga jedinice odlazile pravo na front, ali pre toga su im kod Vasilјevskog spuska (ko je bio na Crvenom trgu, poznata mu je ona nizbrdica pored crkve Vasilija blaženog) delili zastave iz muzeja Borodinske bitke (nijedna nije izgublјena niti pala neprijatelјu u ruke !)…a još pre toga, na samom pločniku trga , ispod tribine na Lenjinovom mauzoleju gde se nalazio Stalјin sa rukovodstvom, blagosilјali su ih sveštenici, dovedeni za tu priliku. Oni nisu ušli u filmske žurnale ili novine. O tome su, prvi put literarno, progovorili najpre Solženjicin, a onda i Danilo Kiš.
Da pogledamo šta kaže istorijska nauka kroz delo Krivošejeva i saradnika: ”U periodu smrtne opasnosti koja se nadvila nad našom Domovinom (Rusi tu imenicu pišu velikim slovom – Rodina), da je zaštite pohrlili su svi narodi i narodnosti koji su bili naselјeni u SSSR. Nјihove nacionalne i verske razlike nisu bile prepreka jedinstvu. U redovima oružanih zaštitnika Otadžbine (Otečestvo – i tu imenicu Rusi pišu velikim slovom) zajedno su se borili i muslimani i hrišćani, judeji i budisti…U crkvama, džamijama, sinagogama i hramovima vernici su se molili za slobodu rodne zemlјe.
Mitropolit moskovski i kolomenski, starešina pravoslavne crkve Sergij, prvog dana rata obratio se sveštenstvu i vernicima: ”Fašistički razbojnici napali su na našu Domovinu. Gazeći svaki ugovor i obećanja, oni su se iznenada obrušili na nas i evo već krv mirnih krađana kvasi rodnu grudu. Vraćaju se vremena Batija, nemačkih plaćenika, Karla švedskog, Napoleona. Bedni potomci neprijatelјa pravoslavnog hrišćanstva hoće još jednom da pokušaju naš narod da klekne pred nepravdom, golom silom, da ga prinude da se odrekne bogatstva i celovitosti Rusije. No, nije prvi put ruskom narodu da izdrži takva iskušenja. S Božjom pomoći i ovog momenta on će razvejati u prah fašističku silu. Naši preci nisu klonuli duhom i pri težim situacijama. Nemojte da obrukamo njihovo slavno ime i mi, pravoslavci, rod i po čvrstini i po veri...”
Taj priziv bio je logičan. Pokrovitelјstvo crkve nije jednom doprinelo spasenju Rusije u godinama nesreća. Hrišćanska vera odavno tvrdi da ratnička služba nije samo obaveza, no i lični podvig samopožrtvovanja i lјubavi ka bližnjemu, poseban krst rada, trplјenja i čak i smrti, dobrovolјno prihvaćenoj radi čuvanja vere, spasenja Cara, radi sreće i spokojnosti Domovine. To je visok izraz čovečanske lјubavi ka bližnjem: ”nema tako velike lјubavi kao one kad čovek žrtvuje svoju dušu za prijatelјe svoje”.
Od prvih dana započinjanja borbi u pravoslavnim hramovima služili su se molebani za pobedu ruskog oružja. Sveštenstvo je usađivalo u narod misao duhovnom značnju započetog rata kao rata hrišćanstva protiv antihrista sa paganskom svastikom (ruski sveštenici su svakako znali da na nemačkim opasačima piše ”got mit uns” i znali su zašto je to napisano, prim. prev) . Kada je širom zemlјe počela masovna akcija pomoći frontu, u nju su se uklјučili sveštenstvo i vernici svih konfesija! Novcem koji su sakupili vernici , radnici tenkovske fabrike u Čelјabinsku napravili su 40 tenkova T-34. Oni su sačinjavali opšecrkvenu tenkovsku kolonu nazvanu po Dimitriju Donskom (jednom od utemelјitelјa ruske države i samostalnosti). Oni su tu tehniku svečano predali kod Tule dvama tenkovskim pukovima. Još jedan primer patriotskih napora crkve jeste naoružavanje eskadrile borbenih aviona ”Aleksandar Nevski”, koje je isto tako organizovano prikuplјanjem novca vernika. U Novosibirsku pravoslavni i neopredelјeni građani prikupili su sredstva za eskadrilu lovaca. Ukupno za vreme rata prikuplјeno je više od 200 miliona rubalјa za potrebe fronta. Hilјade vernika i sveštenika, pripadnici raznih veroispovesti borili su se s neprijatelјem u aktivnim armijama, u partizanskim odredima i u ilegalnom pokretu. Nјihova imena takođe su ovekovečena zajedno sa pobednicima i miliona palim za nezavisnost rodne Otadžbine. Ukupna delatnost crkve doprinela je zbližavanju antifašističkih snaga država Evrope, uticala na njihovu konsolidaciju i izgradnju antihitlerovske koalicije. Ceo hrišćanski svet podržavao je antifašističku borbu sovjestkog naroda i patriotski rad Ruske pravoslavne crkve.
Šta se dešavalo na teritorijama koje su okupirali Nemci?
Prešavši granicu, okupatori su se razlili po sovjetskoj teritoriji. Na zauzetim teritorijama , utemelјujući okupacioni režim, oni su vodili veoma promišlјenu religioznu politiku, otvarajući crkve i sprovodeći kroz njih antisovjetsku propagandu. Naravno, nisu to radili iz lјubavi prema pravoslavnom hrišćanstvu. Dokumenta koja su nađena posle rata svedoče o tome da su Nemci planirali da sve crkve zatvore posle okončanja ruske kampanje. Odnos prema crkvenompitanju vrlo ubedlјivo oslikava operativna naredba br. 10 Glavne uprave bezbednosti Rajha (RSHA). Ona, između ostalog kaže:”…S nemačke strane ne sme se javno pokazivati saradnja sa crkvenim životom, ustanovlјavati bogosluženja ili organizovati masovna krštenja. O revitalizaciji ranije Patrijaršije nema ni govora. Nikakvih pravoslavnih crkvenih krugova i njihovog uticaja neće biti. Naprotiv, poželјno je što više usitniti sveštenstvo i posvađati ga međusobno. ”
Propagandno dejstvo nemačkog rukovodstva nije ostalo bez odgovarajuće reakcije Stalјina. On je pokrenuo otvaranje crkava i to je krenulo već sa prvim mesecima rata. U gradovima i selima ohrabrivani su parohijani da među sobom biraju izvršne organe i opunomoćenike radi akcija renoviranja hramova. Po selima su, ne retko, takve odbore predvodili predsednici kovhoza. Mnogi hramovi i crkve otvarani su i stihijski, ne čekajući pravovalјana dokumenta i dozvole. Sav taj pokret pobudio je državno rukovodstvo da službeno dozvoli otkrivanje crkava. Sveštenici, uhapšeni ili zatvoreni u logorima, pušteni su na slobodu i uklјučili su se u rad hramova.
O naporima sveštenstva i njihovom doprinosu opštim naporima za slamanje okupatora značajno svedoči rešenje Moskovskog saveta od 19. septembra 1944. godine i od 3. januara 1945. godine o nagrađivanju 20 moskovskih i tulskih sveštenika medalјom ”Za odbranu Moskve”.
Interesantna je sudbina budućeg patrijarha moskovskog i cele Rusije Pimena (Izvekova). On je avgusta 1941. mobilisan u Uzbekistanu, gde je bio u progonu. U sastavu 702. strelјačkog puka ratovao je na Južnom i Stepskom frontu. Komandujući četom, zaslužio je i čin majora. Svi su znali da je on bivši pop. Godine 1943. kada je puk bio opkolјen i vojnici ga molili da činodejstvuje za njih, Sergej Izvekov je uzeo malu ikonu Božje majke, pomolio se i nastavio proboj sa svojim štabom, omogućujući spasenje celog puka. Nјega napominjemo zbog toga što je njegovo ime vezano za početak sunovrata Ukrajinske pravoslavne crkve; posle njegove smrti za novog patrijarha izabran je Aleksij Drugi. Ukrajinac Filaret Denisenko, koji se nadao tom položaju, ogorčen što nije izabran, vratio se u Kijev i inicirao raskol sa posledicama koje se do danas samo gomilaju.
Jedan od najpoznatijih ”sveštenika s mačem” bio je Fjodor Puzanov (1888-1965). Učesnik dva svetska rata, nagrađen s tri Georgijevska krsta, Georgijevskom medalјom drugog reda i medalјom ”Partizanu otadžbinskog rata”. Rukopoložen je 1926. godine, a tri godine potom dopao je zatvora, da bi potom služio u seoskoj crkvi. Za vreme rata sakupio je u dva sela 500.000 rubalјa i doturio ih preko partizana u Lenjingrad kao doprinos formiranja tenkovske jedinice. Već od 1942. godine aktivno sarađuje s partizanima. Od 1948. pa dosmrti službovao je u jednom hramu u Novgorodskoj oblasti.
Međutim, za sveštenstvo je, od pojedinačnih priznanja, daleko važnije priznanje bilo to što je vlast dozvolila obrede. Tako se Uskrs slobodno slavi, uz dozvolu vlasti, već 1942. godine. Najjasniji znak saradnje države i crkve jesu obnova Patrijaršije i otvaranje
Duhovne škole za kadrove budućeg sveštenstva. Naravno da se mora imati u vidu da je do početka rata najveći broj stanovništva bio religiozan i da Stalјin nije mogao da ignoriše tu činjenicu. Stoga je već 1941. ukinut časopis ”Bezbožnik”, a isto tako je raspušten ”Savez ratnika – bezbožnika”. Međutim, istinski preokret i suštinska potvrda saradnje na najvišem nivou došla je četvrtog septembra 1943. godine kada su se službeno sastali Stalјin i patrijarh Sergej. Sovjetska vlast je tada odobrila da se formira Pomesni sabor radi izbora patrijarha, da se otvore bogoslovije i pokrene crkveni časopis. Kada je prošla ratna opasnost RPC je pala opet u nemilost, ali ne takvu kakva je bila između dva rata. Reklo bi se, s pravom, da vuk dlaku menja, ali ćud nikada – totalitarna država je (shodno svojoj imanentnosti) iskoristila pomoć crkve, a onda se vratila pređašnjim ”navikama”.
Post festum:
Nije predmet ovog teksta, ali na pitanje – kakav je položaj sveštenstva u oružanim snagama RF danas, odgovor je jednostavan: 24. januara 2010. godine Ministarstvo odbrane RF usvojilo je ”Pravilo o organizaciji rada sveštenih lica sa pripadnicima oružanih snaga u jedinicama Ruske Federacije”. Na osnovu tog pravila uvedena je dužnost pukovskih sveštenika (tamo gde za to postoje uslovi). Inicijativa je potekla od Ministarstva odbrane. Nezavisno od te odluke, u svim eparhijama odavno plodotvorno rade odelјenja za saradnju sa oružanim snagama Rusije.
