Druga polovina 80-tih godina devetnaestog veka, donosi bezdimni barut, a time i revoluciju u razvoju vatrenog naoruzanja. Francuzi su svim evropskim drzavama dali domaći zadatak sa puškom Lebel M-1886 u kalibru 8 x 50r , koja je koristila municiju sa bezdimnim barutom .
Praktično, odmah zatim, otpocela je opšta trka. Svaka država je ulagala napore da u naoružanje što pre uvede “malokalibarsku” pušku sa magacinom, koja bi koristila municiju punjenu bezdimnim barutom.
Iste godine 1886. Austro-Ugarska fabrika u Štajeru ÖEWG počinje sa serijskom proizvodnjom puške Ferdinanda Manlihera. Puška je, za to vreme, bila vrlo modernog dizajna i predstavljala je, takodje, svojevrsnu revoluciju u razvoju vatrenog oružja. Konstrukcija je posedovala je pravočepni zatvarač i punjenje magacina ramom sa pet metaka. Medjutim, i dalje je korišten stari službeni metak 11 x 58r Werndl, što je za ovako avangardnu konstrukciju prestavljalo hendikep.
Kritike, javnosti, ali i one koje su stizale direktno sa carske stolice, dovele su do toga da austro-ugarski vojni vrh, užurbano tražio alternativu. To je dovelo do toga da se posle svega dve godine usvoji metak kalibra 8 mm. Ali kako hemijska industrija monarhije jos nije pronasla adekvatan bezdimni barut, metak je i dalje punjen sa presovanim crnim barutom.
Ruku na srce, ovo nije bio jedinstven slucaj. Velika Britanija (.303) i Rusija (7,62 x 54r) su takodje usvojile malokalibarsku municiju koja je, kao prelazno rešenje, prvobitno punjena presovanim crnim barutom.
Austro-Ugarski novi metak M-88, kao i sve ostalo sto se na brzinu usvoji, imao je one karakteristike koje je tehnologija toga vremena diktirala. Čaura je imala obod, njena ramena su bila blaga sa kratkim vratom, koji je slabo držao zrno, takodje, dosta je truda ulozeno da se kapisla obezbebedi od ispadanja. Zrno težine 15,8 gr. imalo je jezgro od otvrdnutog olova i košuljcu od čeličnog lima. Košuljica nije imala nikakvu stalnu antikorozivnu zaštitu, nego su zrna premazivana zastitnim podmazom, koji se sastojao od 6 delova ulja za oružje i 4 dela voska. Ovo je možda bilo najlakše i najeftinije za proizvodnju ali sigurno ne i dovoljno pametno za duže čuvanje municije.
Barutno punjenje od 4 gr. crnog baruta, obezbedjivalo je zrnu M-88 početnu brzinu od 530 m/s.
Nove puške sistema Manliher kalibra 8 mm dobile su oznaku M-1888 a stare su zamenom magacina, glave zatvarača, izvlakača i cevi, označene su kao M-1886/88.
Posle dve godine, austrougarska hemijska industrija uspela je da proizvede nešto, što bi se uslovno moglo nazvati bezdimnim barutom. Odnosno, to je bila mešavina nitroceluloze i celuloze, koja je i pored zadovoljavajućeg pritiska, davala i pristojnu količinu dima, pa je ovaj barut nazvan »polubezdimnim«.
Pošto je i ovaj, »polubezdimni« bio korak napred u odnosu na klasičan crni barut, usvaja se novi metak M-90, koji se od predhodnika razlikovao po novoj inicijalnoj kapisli i novom barutnom punjenju od 2,75 gr. koji je početnu brzinu zrna M-88 podigao na 620 m/s (pešadijska puška)
Inače, kapisla je bila domaća modifikacija Berdanove kapisle, sistema Rot (Roth) gde se, umesto dve rupice pored nakovnja, primenjivala jedna veća, koja se nalazila u sredini samog nakovnja.
Usvajanje novog metka uslovilo je i modifikaciju pušaka, odnosno zadnjih nišana i cevi, pa su tako nastale Manliherke M-1886/90 i M-1888/90 .
Konačno, 1892 godine, usvaja se nitrocelulozni bezdimni barut oznake »0,5/2mm.M-92« u okruglim listicima, formiranim tanjirasto. Mada je ovaj barut bio dobrih osobina, tokom proizvodnje municije 8 x 50r eksperimentisalo se sa jos nekoliko vrsta baruta, tako da se mogu sresti meci punjeni i sa nitroglicerinskim barutom, u četvrtastim listicima. Barut se proizvodio u tri barutane: Blumau, Pressburg i Saubersdorf
Konačan austrougarski službeni metak sastojao se iz zrna M-88, kapisle M-90 i barutnog punjenja M-92 a dobio je zvaničnu oznaku M-93.
Do prvog svetskog rata, zahvaljujući izvoznim poslovima štajerske fabrike, metak se raširio po latinskoj Americi i Africi, bio je službeni metak i Sijama, u Evropi je bio u službenoj upotrebi u Bugarskoj i delimično Albaniji.
Uvodjenjem nove pešadijske puške Manliher M-1895 a zatim i mitraljeza Škoda i Švarcloze u naoružanje, kao i povećanog izvoza, javila se potreba za sto većom proizvodnjom municije.
Pored državne fabrike u Velersdorfu – Staatsfabrik Wöllersdorf, municiju 8 x 50r M-93 za austrougarsku vojsku, proizvodili su i fabrike : Georg Rot – Beč , Manfred Weiss – Budimpešta , Keller und Co. – Hirtenberg , Berdonfer Metallwarenfabrik – Berndorf. Kasnije, tokom rata u proizvodnju se uključila i Sellier i Bellot – Prag , kao i više nemačkih firmi.
Zajedno sa Nemačkom, Austrougarska je bila pionir, a ujedno i šampion u razvoju specijalnih vrsta zrna. Za metak 8 x 50r pre i u toku I svetskog rata, usvojeno je više vrsta zrna različite namene. Od stražarskih metaka »Wachtpatrone« sa olovnim jezgrom od 3 ili pet delova, čija se košuljica prilkom opaljenja cepala, a puška dobijala osobine sačmare, do zapaljivih zrna tipa Adler. Ono sto je ostalo po zlu zapamćeno, su eksplozivna zrna »Einschusspatrone« M-1910 i M-1912. Ova zrna su dizajnirana za lakšu ocenu odstojanja prilikom gadjanja, jer su u sebi nosila malu količinu eksploziva i prilikom udara su uz eksploziju, stvarala bljesak i dim, što je olakšavalo osmatranje.
Medjutim, problem je bio u zloupotrebi ove vrste municije. Naime, početkom I svetskog rata i izgubljene bitke na Ceru, austrougarske trupe su u novoj ofanzivi na Srbiju, koja je kasnije poznata kao »Bitka na Drini« masovno koristili ovu municiju za gadjanje živih ciljeva, sto je bilo u suprotnosti sa svim medjunarodnim konvencijama. Ne treba posebno napominjati, kakve su rane nastajale dejstvom ovih zrna.
Glad za municijom u toku I svetskog rata pogodio je i Austrougarsku. Planirana proizvodnja pešadijskih metaka iznosila je 24.000.000 nedeljno, ali ona je do kraja 1916. jedva prelazila 18.000.000 i tek je početkom 1917 dostigla planirani nivo. Ali se ubrzo zatim drastično smanjivala, tako da je 1918. godine spala na 6.000.000 nedeljno.
Nestašica strateških materijala, primorala je na stednju.Tako je usvojena čelična čaura, koja se često cepala prilikom opaljenja,pa je korištenje ove municiju iz mitraljeza bilo zabranjeno, (procenat rasprsnuća iznosio je čak 30-40 % )
Bugarska je bila druga evropska zemlja koja je pre prvog svetskog rata kao službeni metak koristila 8 x 50r M – 93. Metak je pored manliherki svih modela, nabavljenim u Austrougarskoj, korišten i za poškomitraljeze Madsen i mitraljeze Maksim. Municiju je proizvodio arsenal u Sofiji, a kupovana je i u Austrougarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Metak izradjivan za Bugare imao je zrno M88 ali sa najkvalitetnijom košuljicom, izrađenom od legure bakar-nikl (80% Cu i 20% Ni). Takođe, barut je bio konvencionalan, francuskog tipa u četvrtastim listićima.
Posle prvog svetskog rata, raspadom austrougarske monarhije, ova municija se raširila, po evropskom kontinetu. Novo nastale države – Poljska, Čehoslovačka, Madjarska, Austrija , Kraljevina S.H.S. ali i Italija, zahvaljujući velikoj količini austrougarskoj oružja i mršavim godinama posle rata, koriste u naoružanju ovaj, vec zastereo i prevazidjeni metak.
Proizvodnja je nastavljena u Austrijskim i Madjarskim fabrikama, koje su ovu municiju proizvodili i pre rata, ali i takodje i u Čehoslovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Italiji i Bugarskoj.
Krajem dvadesetih godina, u Austriji je konačno je učinjen napor da se ovaj metak poboljša, naročito u balističkom pogledu. Tako nastaje metak 8 x 56r M-30. (u Madjarskoj M-31)
Novi metak je praktično modifikacija stare konstrukcije, čaura je produžena za 5,5 mm da bi čvršće prihvatila novo šiljato zrno težine 13,4 gr . Novo barutno punjenje težine 3,05 gr. omogućavalo je zrnu početnu brzinu od 730 m/s. Što je ovaj metak svrštava u kategoriju vrlo snažnih. Kapisla je stardandna, berdanovog tipa.
Austrija, Madjarska i Bugarska, tri evropske zemlje čije naoružanje čini oružje kalibra 8 x 50r Manliher, prepravljaju puške i mitraljeze na novi metak, jednostavnom zamenom cevi i nišana, pošto su sve ostale dimenzije ostale vrlo slične.
Na našim prostorima Manliher 8 x 50 r i 8 x56 r. municija je vrlo česta. U Kraljevini Jugoslaviji je po masovnosti bila odmah iza metka 7,9 x 57. Interesantno je da ovu municiju u svom iventaru imala i JNA sve do kraja 60-tih.
Danas se ovi meci i dalje proizvode u par fabrika, medju kojima je i naš PPU sa kvalitentom municijom 8 x 56r . A namenjeni su ljubiteljima Manliherovih pušaka, koji su uglavnom sa druge strane Atlantika.
