Rusi su do kraja XX veka izgubili pet atomskih podmornica a pet od 18 incidenata odigralo se baš u Barencovom moru
Ministarstvo odbrane bivšeg SSSR je 1. juna 1933. u rejonu Koljskog poluostrva formiralo Severnu flotilu u čijem sastavu je, dve godine kasnije, organizovan i podmornički divizion. Flotila je 11. maja 1937. prerasla u Severnu flotu a podmornički divizion je detaširan iz Murmanska u novoformiranu bazu Poljarno. Nakon epopeje 1941-1945, Severna flota će stagnirati sve do početka šezdesetih godina. Tek aprila 1963, kao rezultat hladnoratovske trke u nuklearnom naoružanju, u sastavu Severne flote je formirana 1. divizija podmornica na atomski pogon (1-я флотилия ПЛ КСФ). Komanda divizije je uspostavljena u Severomorsku a baze – u Motovskom zalivu Barencovog mora (Zapadna Lica u guberniji Velika Lopatka), Poljarni, Severodvinsku i Arhangelsku. Prve atomske podmornice ove divizije nastale su na bazi „projekta 675″ (NATO oznaka „Eho II” i „Eho III”) i bile su naoružane projektilima P-500 i P-1000 „Balkun”. U periodu od 1973. do 1985. divizija je preoružana novijom klasom atomskih podmornica sa operenim projektilima (PLARK, подводная лодка атомная с ракетами крылатыми) „projekta 670″ i „670M” (NATO oznaka „Čarli I’ i „Čarli II”).
U to vreme su konstruktori severodvinskog brodogradilišta „Sevmašpredprijatije No.402”, P. P. Pustincev (Павел Петрович Пустынцев, 1910-1977) i I. L. Baranov (Игорь Леонидович Баранов, 1932-2017) dobili zadatak da na osnovu kvalitetnih ali već zastarelih PLA (Атомная подводная лодка) „projekta 675″, razviju novi tim brodova. Pustincev i Bazanov su 1978. završili projekte „949 Granit” i P„949A Antej”. Osnovna zamisao ovih projekata bila je da se podmornice PLARK osposobe za borbu protiv neprijateljskih nosača aviona u blizini ruskih obala. Podmornica bi se postavila direktno ispred borbene grupe nosača i sa maksimalne distance (500-600 km) na cilj ispalila nekoliko projektila. Raketni udar bi bio u konjunkturi sa raketnim napadom površinskih brodova i bombardera velikog akcionog radijusa a koordinate cilja bi se dobijale sa satelita i osmatračkih brodova.
Ove podmornice su bile duge 154 metra (one po „projektu 949″ – 143 m), široke 18,2 m, imale su gaz od 9 m i deplasman od 13.400/18.400 tona („949” -12.500/17.000 t). Trup od niskomagnetnog čelika bio je podeljen na 10 sektora. Opremane su sa dva nuklearna reaktora modela OK-650B od po 190 megavata, dve parne turbine OK-9 ukupne snage 90.000 ks i dva dizel-generatora DG-190 od 8700 ks. Ovo im je omogućavalo brzinu od 16 do 32 čvora, dubinu ronjenja od 500 m i 120 dana autonomnosti ronjenja Glavno naoružanje podmornica činila su 24 projektila P-700 ZM-45 „Granit” (NATO oznaka SS-N-19 „Razbijač brodova”) sa bojevim glavama od po 750 kg konvencionalnog eksploziva ili sa nuklearnim glavama od 500 kilotona. Raketa P-700 je imala masu od 7 t, dužinu 10 m, telo prečnika 0,85 m i krila raspona 2,6 metara. Dva turbofan motora na čvrsto gorivo omogućavala su supersoničnu brzinu i domet od 550 do 625 kilometara. Rakete su bile smeštene u 12 kontejnera sa po dve lansirne cevi, simetrično raspoređenih na prednjem spoljnjem delu broda, pod uglom od 45°. Osim toga, podmornice su raspolagale sa četiri torpeda 533 mm VA-111, četiri torpeda 650 mm, a mogle su se adaptirati i za lansiranje dubinskih bombi SS-N-15 ili projektila RPK-7 „Vodolej’ (SSN-16).
Počev od 1985. godine, Severna flota je na osnovu „projekta 949” i „949A” preoružana atomskim podmornicama (PLARK) K-119 „Voronjež”, K-141 „Kursk”, K-148 „Krasnodar”, K-173 „Krasnojarsk”, K-186 „Omsk”, K-226 „Oriol” i K-410 „Smolensk” (sve bazirane u Zapadnoj Lici, Velika Lopatka). Nesrećni K-141 „Kursk” je građen u Severodvinsku od 1992. do maja 1994. a
u operativnu upotrebu je predat 30. decembra iste godine. Poslednja misija podmornice (pre tragičnog kraja u Barencovom moru, 15. avgusta 2000) izvedena je 1999, tokom NATO agresije na SRJ; „Kursk” je uspešno ispunio složen i dugotrajan pohod u Sredozemno more, što je potvrdilo ispravnost sistema i profesionalnost posade. Kad je reč o tehničkim problemima nastalim tokom pokušaja spasavanja od timova zapadnih mornarica, trebalo bi znati sledeće; početkom 1999, u okviru programa „Partnerstvo za mir”, formirana je radna grupa specijalista ruske flote i NATO sa zadatkom da standardizuju spasilačku opremu. Međutim, Rusi su zbog agresije na SRJ obustavili dalju saradnju pa avgusta 2000. NATO oprema po standardima nije odgovarala sistemima na „Kursku”.
Rusi su do 2000 godine izgubili pet atomskih podmornica: K-27 (24. juna 1968), K-8 (10. aprila 1970), K-219 (6. oktobra 1986), K-278 (7. aprila 1989) i K-141 („Kursk”, 15. avgusta 2000). Osim toga, na 13 atomskih podmornica su izbile havarije sa ljudskim žrtvama (brodovi sačuvani i remontovani). Indikativno je da je svih pet potopljenih podmornica pripadalo Severnoj floti a da se pet od ukupno 18 incidenata odigralo baš u Barencovom moru.
