Jos jedan iz plejade metaka nastalih krajem 80-tih godina 19 veka, kada su sve evropske države usvajale municiju sa bezdimnim barutom, je i Italijanski metak kalibra 6,5 mm.
U to vreme, 1888. godine Italija je osnovala „Commissione delle Armi Portatili” – “Komisiju za lično oružje” u slobodnom prevodu. Ova komisija imala je zadatak da usvoji odgovarajući bezdimni barut, kao i novi službeni metak. Usledio je niz testova različite municije počevši od kalibra 6 mm. pa do 8 mm. koje je razvila “Kraljevska pirotehnička laboratorija” u Bolonji (Reale Laboratorio Pirotecnico di Bologna). Konačno, zahvaljujući najviše uticaju majora Antonija Benedetija iz arsenala u Breši i sekretara komisije, usvojen je metak, tada revolucionarno malog kalibra od 6,5 mm. sa čaurom dužine 52 mm. Inače, sam metak je bio vrlo moderne konstrukcije, sa žljebom za izvlakač na čauri. A pažnja je posvećenja i takvim detaljima kao što je venac u unutrašnjosti vrata čaure, koji je služio da spreči potapanje zrna u čauru dublje nego što je to predvidjeno. Oživalno zrno sa olovnim jezgrom i košuljicom od melihora imalo je težinu od 10,45 gr. Tako je Italija imala spremnu municiju za pešadijsko oružje koje je tek trebalo usvojiti.
Puška i karabin Manlicher-Carcano M-1891 je prvo oružje novog kalibra uvedeno u naoružanje italijanske vojske. A municija 6.5×52 pakovana je u mesingane okvire od 6 metaka.
Kao pogonsko punjenje usvojen je nitroglicerinski barut „Balistit“ u težini od 1,95 gr. međutim, visoka temperatura sagorevanja ovog baruta, koja se kretala oko 3000-3500 stepeni celzijusa, pokazala se pogubno za cevi oružja. Pored toga, barut je postajao vrlo nestabilan u različitim klimatskim uslovima. Tako je 1896. godine Kraljevska barutana u Liri (Reale Polverificio del Liri) razvila barut „Solenit“ koji je bio kombinacija trinitroceluloze (40%), dinitroceluloze (21%), nitroglicerina (36%) i mineralnih ulja (3%). Ova kombinacija je smanjila temperaturu sagorevanja na razumnih 2600 stepeni. Barut je bio izrađen u formi kratkih, debelih cevčica braon boje. Barut se pokazao stabilan i ostao je u upotrebi do kraja vojne proizvodjenje ove municije pedestih godina. Težina punjenja iznosila je 2,27 gr. Početna brzina zrna ispaljenog iz pešadijske puške bila je 700 m/s.
Uvođenjem u naoružanje automatskog oružja uslovilo je dodatno osiguranje kapisle od ispadanja, pa je tako dance dobilo drugačiji profil, a od 1907. i zrno je izrađivano sa žlebom radi čvršćeg vezivanja sa čaurom, u čiji su vrat plasirana tri trougla uboda.
Municiju 6,5×52 proizvodilo je više fabrika u Italiji. Pored državnih „Pirotecnico di Bologna“ iz Bolonje i „Pirotecnico di Capua“ iz Capue, u izradu ove municije za italijansku vojsku su se uključile i privatne fabrike „Socitetà Metallurgica Italiana“ – Campo Tizoro, do I svetsko rata, kao i „Bomprini Parodi Delfino „ – Colloferro (Roma), „Leon-Beux & C.“ – Milano , „Hirtenberger-Patronen Zündhütchen und Metallwarenfabrik A.G.“ – Hirtenberg, Austrija, između i u toku II svetskog rata.
Razvijeno je i više tipova zrna specijalne namene – pancirno, obeležavajuće, zapaljivo, eksplozivno kao i više tipova vežbovne municije, odnosno municije kratkog dometa. Jedno od interesantinijih zrna bilo je i kartečno zrno, čije se jezgro sastojalo od čak 6 delova. Ovaj takozvani „Stražarski metak“ pretvarao je vojničku pušku u svojevrsnu sačmaru !
Kao standardni metak 6,5 x 52 koristilo je svo italijansko pešadijsko naoružanje sa dugim cevima u I svetskom ratu. Mada je ratni ispit sa vrlo dobrim uspehom položio, jer imao je solidnu balistiku, trzaj oružja bio je blag, a borbeni kompleti lakši, bio ga je glas da je nejak a njegovo zrno slabo smrtonosno. I zaista, ako se uporedi sa većinom ostalih zemalja u sukobu, koji su koristili snažnu municiju u kalibrima 7,62 – 8 mm. to i jeste delovalo tako. Čak i ostale zemlje koje su koristile svoju municiju u kalibru 6,5 mm. kao što su Grčka, Holandija, Rumunija, Portugal, Švedska Norveška i Japan mislile isto, i sve su do II svetskog rata usvojile još jedan jači kalibar, namenjen mitraljezima, ako ga vec nisu i potpuno zamenile.
Tako je Italija pred sam početak II svetskog rata pokušala da zameni svoj nacionalni kalibar. A da bi se to izvelo što bezbolnije, odlučeno je se koristi ista čaura proširenog vrata za zrno kalibra 7,35. Naime, kako su sve ostale dimenzije novog metka ostale iste, na postojećem oružju trebalo je samo da se zameni cev. Međutim, rat je došao i suviše brzo i omeo ovu ekonomičnu zamenu kalibra. Tako je 6,5 x 52 i dalje bio sinonim za italijansko oružje, kompromis je napravljen samo za novi mitraljez Breda M-37 za koji je usvojen snažni metak 8 x 59rb.
Tokom ratne produkcije, štednja na materijalu i brzina proizvodnje je postajala imperativ, pa su tako košiljice zrna koje su do tada rađene od legure melihor (80% Cu i 20% Ni) zamenjene dosta ekonomičnijim – čeličnim, presvučenim oblogom od tombaka. Žleb sa zrna je nestao i od 1940 ono se u čauru fiksira jednostavnijim pertlovanjem vrata čaure. Radi štednje mesinga, uvedene su i čelične čaure, koje su u prvo vreme fosfatizovane a zatim samo lakirane. To se isto desilo i sa mesinganim okvirima koji su postali čelični i izrađivani su u nekoliko varijanti zaštite od korozije – brunirani, fosfatizovani, galvanizovani i kalaisani.
Proizvodnja za vojne potrebe, nastavljena je i posle rata, sve do 50-tih godina a firma „SMI“ proizvodila je ovu municiju sve do polovine 70-tih. Danas je 6,5 x 52 Carcano i dalje u proizvodnji sa lovačkim ili sa zrnom sa punom košuljicom, uglavnom za entuzijaste koji se bave gađanjem iz starog oružja.
Na našem tlu
Zanimljiva je istorija ovog kalibra na našim prostorima. Posle prvog svetskog rata, novoformirana kraljevina S.H.S. nasledila je i austrougarske magacine pune oružja. Posle deobe između saveznika, u zemlji je ostala mala količina italijanskih pušaka i karabina sistema Manlicher-Carcano i mitraljeza sistema Fiat iz austrougarskog ratnog plena.
Mada je formalno bilo uvršteno u naoružanje, italijansko oružje je u Kraljevini Jugoslaviji posmatrano kao rezervno oružje i kao takvo se nije ni nalazilo u rukama vojnika. Mitraljezi Fiat su bili razlog da se skoro sva raspoloživa municija 6,5 x 52 prilikom pretresa i kontrole u VTZ Kragujevac, izvadi iz originalnih okvira i prepakuje. Dok su puške adaptirane na Grčki kalibar 6,5 x 54 , ( utisnuto slovo „G“ na kundaku radi raspoznavanja) kako bi se racionalno iskoristile zalihe.
Veća količina Italijanskog oružja stiže na naše prostore tokom II svetskog rata. Pored oružja zaplenjenog od italijanskih vojnika, saveznici su zaplenjeno oružje, još od operacija u Severnoj Africi, doturali padobranima i četnicima i partizanima.
Posle kapitulacije Italije 1943. godine, na teritoriji Jugoslavije došlo je do prave poplave oružja i municije italijanskog porekla, koje je korišteno i par godina posle rata, naročito su bili popularni kratki karabini Manlicher-Carcano M-1891. Međutim, usled nestandardnog kalibra, kao i tehničke prevaziđenosti, oružje kalibra 6,5 x 52 je među prvim povučeno iz naoružanja Jugoslovenske Armije.
