U Kraljevini SHS/Jugoslaviji za održavanje reda su bili zaduženi stražari, agenti, nadzorni činovnici i šefovi. Svaki od njih je, prema pravilima službe, bio na odgovarajući način naoružan i obučen.
Do 1931. u Kraljevini Jugoslaviji nije postojala jednoobrazno uređena, uniformisana i naoružana policija. Prema jedinstvenoj Uredbi o ustrojstvu gradskih policija van sedišta banovina, donetoj tek 8. oktobra 1929, u 34 jugoslovenska grada osnovane su prve jednoobrazne mesne policijske ustanove. Uredbom o ustrojstvu i delokrugu uprava policije od 10. marta 1930, naloženo je formiranje uprava policija i u sedištima banovina. Dve nedelje kasnije, Uprave policija obrazovane su u Ljubljani, Zagrebu, Banjaluci, Splitu, Sarajevu, Cetinju, Novom Sadu, Nišu i Skoplju.
Državni policijski izvršni službenici bili su podeljeni na policijske stražare, policijske agente, nadzorne činovnike i šefove. Predsednik ministarskog saveta i ministar unutrašnjih poslova, general Petar Živković, Uredbu o službenom odelu i naoružanju državnih policijskih izvršnih službenika verifikovao je 29. aprila 1931. Po ovom dokumentu, redovno naoružanje činovnika straže i ”nadtražara” činila je oficirska sablja M1920 i poluautomatski pištolj kapibra 7,65 mm. Pištolj se nosio sa jednim punim rezervnim okvirom u futroli svetlo-kestenjaste boje, pripasan pozadi, sa desne strane, oko struka, ispod bluze ili mundira. Stražari su bili opremljeni gumenom palicom, sabljom ili nožem, pištoljem kapibra 7,65 mm do 9 mm (k) i karabinom 7,92 mm M1924-a. Zakonske uredbe tačno su propisale tip sablje, karabina pa i gumene palice, ali je zato pištolj bio determinisan samo kalibrom. Praktično, mesnim policijskim stražama prepušten je slobodan izbor modela i sistema pištolja, dok su policije u sedištima banovina zadužile „Vojno-državni” 7,65mm(k) ili 9 mm(k) brauning M1910/22 koji su, umesto vojnog natpisa na desnoj strani navlake, ‘Vojno-državni’’, nosili signature ‘’Državna policija’’ sa imenom grada i zavodnim brojem.
Mesne policijske uprave na teritoriji bivše Kraljevine Srbije, tradicionapno prateći opredeljenje žandarmerije, nabavljale su pištolje 7,65 mm(k) ili 9 mm(k) sistema Brauning M1910 ili M10/22. Na desnoj strani navlake oružja mesnih policijskih straža van sedišta banovina pisalo je samo „Policijski” (često i pogrešno, „Policiski”).
FN 10-22 drzavnih policija Policijski pistolj Browning M1910-22
Međutim, mesne policije formirane na prostorima koji su pripadali bivšoj Austro-Ugarskoj, dale su sebi više slobode prilikom izbora oružja. Posle formiranja Banovine Hrvatske, Zagreb se okrenuo Nemačkoj. Tako je za 17 gradova ovog upravnog područja nabavljen najnoviji hit nemačke industrije, pištolj 7.65 mm „Zauer i sin” M38H. Međutim, pred kraj treće decenije, u nedostatku pistol ja za vojsku i policiju, Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu je reparirao i stare austrijske pištolje Frommer Stop M1912 9 mm, prežigosao ih u ‘’9mm M1939 FR’’ i isporučio ih državnim organima kao oružje drugog reda. Tako se posle 1939 u naoružanju policije sreće i Frimer.
Frommer 9 mm M1939 FR Detalj repariranog Fromera
„J. R. Sauer&Sohn” iz Sula na Haselu, Tiringen, jedna je od najstarijih nemačkih firmi – osnovana je još 1751. godine. Nakon kapitulacije Trećeg rajha (1945) i podele na dve države, izvorna firma se našla na teritoriji Istočne Nemačke gde je uklopljena u državni gigant VEB „Ernst Telerman”. Vlasnici su se povukli u Zapadnu Nemačku i proizvodnju obnovili u lučkom gradu Ekernferde. Šlezvig-Holštajn. Kao što je poznato, ova firma je 1972. ušla u kooperaciju sa švajcarskim ZIG-om; kao plod ove saradnje nastaće jedna od najpopularnijih familija pištolja – Sig-Sauer P-220.
Zandarm oko 1929 Policijski strazari 1937
„Zauer” je još 1905. shvatio da budućnost leži u poluautomatskim pištoljima; otkupio je jedan od patenata češkog konstruktora Georga Rota i pokrenuo proizvodnju pištolja 7,65 mm Rot-Zauer. Tokom 1913. firma patentira sopstveni pištolj 7.65 mm Sauer & Sohn, koji će posle Prvog svetskog rata modernizovati u M1930. Tokom 1920. na tržšte je izbačen i tzv. džepni (WTM, Westentaschenmodel) model u kalibru 6,35 mm (kasnije označen kao M1933). Prvi značajniji komercijalni uspeh „Zauer” postiže 1930, kada počinje produkciju tzv. „službenog” (Behorden) modela baziranog na patentima 485.710 i 1.124.237. Sva tri modela, 6,35 M.33, 7,65 mm M.30 i 7,65 mm „behorden”, ubrzo su se pojavila i na jugoslovenskom tržištu. Upravo je „službeni” model poslužio kao uzor i našem konstruktoru Lazaru Jovanoviću za njegov pištolj 9 mm(k) M1931 Konačno, šef fabričkog konstrukcionog biroa Fritz Zehner 1939. je razvio najbolji „Zauerov” pištolj – 7,65 mm M.38H. Ovo je trebalo da bude odgovor na pojavu konkurentskih „Valterovih” PP i PPK i „Mauzerovog” HSc, odnosno, udvaranje Vermahtu koji je tragao za kvalitetnim službenim pištoljima. Oružje M.38N se odlikovalo unutrašnjim udaračem („hammerles”), polugom za otpuštanje („dekokerom”), dvostrukom akcijom obarače, hvatačem navlake u zadnjem položaju nakon ispaljenog poslednjeg metka, kočnicom koja je blokirala udarač kada je okvir van rukohvata i indikatorom metka u cevi (tu ulogu je vršio zadnji deo udarača odnosno udarne igle). Proizvodnja oružja je startovala 1939, od serijskog broja 260.000. Do 1. aprila 1940. kada je izmenjen nemački zakon o žigosanju, proizvedeno je 9.000 pištolja. U kasnijoj proizvodnji od broja 472.025, na navlaci je dodata i mehanička kočnica. Do 1945. proizvedeno je ukupno 251.000 modela 38H.
Jugoslovenska policija je nabavila nepoznat broj ovog oružja. Prema sačuvanim primercima čiji se serijski brojevi kreću oko 262.000, zatim prema tormentacionom žigu („H” ispod krune), odsustvu kočnice i tipu natpisa proizvođača i patenta, možemo zaključiti da su pištolji nabavljeni u periodu januar-mart 1940. godine. U zemlji je na svakom primerku, sa desne strane navlake, žigosana službena latinična oznaka – POLICIJSKI. Pištolj je bio dug 160 mm; cev, dužine 80 mm, olučena je sa 6 žlebova. Masa oružja iznosila je 785 g a kapacitet okvira je bio 8 metaka 7,65×17 mm.
