Da se , ukratko, podsetimo: Vijetnamski oslobodilački ratovi obuhvataju tri perioda borbe vijetnamskog naroda za ujedinjenje i slobodu. Prvi rat vođen je protiv japanskog okupatora, drugi protiv francuske intervencije, a treći protiv SAD i režima u Sajgonu. Sva tri predstavlјaju jednu celinu koju možemo nazvati Vijetnamski rat. On je zanimlјiv iz više aspekata . Izazvan je i povezan sa podelom sveta posle Drugog svetskog rata na dva društvena sistema: kapitalistički i socijalistički. Na svetskoj sceni pojavili su se novi činioci.
Odmeravanje snaga u Nemačkoj i Koreji je završeno tako što su zemlјe podelјene na dva dela. Slična sudbina čekala je i Vijetnam. Očigledno je da su tvorci tzv. ”novog svetskog poretka” ustanovili određeni obrazac i nisu od njega odstupali. Do 1954. godine Vijetnam je već bila podelјen duž 17. paralele na severni (socijalistički) i južni (kapitalistički, pod francuskom upravom). Sever je aktivno napao uz podršku Kine i Sovjetskog Saveza, pokušavajući da stvori jedinstvenu državu. Ujedinjenje je bilo pitanje vremena i , naravno, ratnih napora. Južni deo nije želeo da se suoči sa takvim stanjem stvari, a kapitalističke države na čelu sa Sjedinjenim Državama nisu htele još jedno ”seme komunizma” na bogatom , ali osetlјivom području Dalekog Istoka, njima prilično nerazumlјivom, ali primamlјivom kao izvorom dugoročne eksploatacije.
U ovom osvrtu obradio sam kulturološki aspekt u zemlјama - učesnicima rata. To ne znači da i druge zemlјe nisu na ovaj ili onaj način obrađivale tu temu. Jugoslavija je i formalno i neformalno podržavala Severni Vijetnam i to je posebna priča koja pripada talasu toplo-hladnih odnosa SAD i naše zemlјe. U vreme Vijetnamskog rata, posebno krajem šezdesetih, naši umetnici imali su dovolјno inspiracije da se bave jugoslovenskom stvarnošću, tako da se Vijetnamski rat u našem kulturološkom milјeu (osim prigodnih izložbi) praktično nije ni obrađivao.
Vijetnamski rat značajan je sa stanovišta kulture i umetnosti, pre svega filma i muzike. Pored toga što je u istoriju ušao kao jedan od najkrvavijih i najdužih, ovaj rat bio je i svojevrstan sociološki i kulturološki „zemlјotres“. Bez obzira na to što je bio u geografskom smislu , lokalni sukob, to je praktično bilo svetsko odmeravanje snaga , ili bar globalni poremećaj koji je izrodio mnoge popularne idiome. Preko leđa Vijetnama snage su odmeravale najveće svetske sile, a njihovi ”savetnici” sedeli su za komandama najvažnijih sistema i ”nisu bili u ratu”. Nema čoveka u Americi, pa ni u svetu, koji ne zna šta je to „Vijetnamski sindrom“. Još u toku samoga rata u Americi konstantno je jačao antiratni pokret i širila se ideja pacifizma. Interesantno je primetiti – kao što su Severni i Južni Vijetnam bili podelјeni, tako su i SAD bile podelјene, ali na drugačiji način, u svakom slučaju ogorčen: zastupnici rata i njegovi protivnici ušančili su se iza svojih teza i stavova i tek je istorijski sticaj okolnosti učinio da se rat završi i jedna strana dokaže da je bila u pravu. Očigledno su Vijetnamci umeli odlično da iskoriste svoj položaj , predstavlјajući svetu ovaj sukob kao neravnopravan. Kada se saberu sve brojke, žrtve i gubici, angažovano lјudstvo i resursi, tačno je da su oni , kao napadnuta država, bili u mnogo gorem položaju, ali i napadač nije bio u zavidnoj poziciji: daleko od svoje strateške osnovice, SAD (i njihovi saveznici) su ušle u kolo iz koga je bilo teže izaći nego što se to mislilo u početku. Pri tom je u Vijetnam je neprekidno kulјalo masovno, jevtino i vrlo upotreblјivo oružje iz Sovjetskog Saveza i Kine.
Međutim, pravi talas dugoročnih reakcija na rat u kome su iza jedne (ne baš male i malolјudne zemlјe) stajali moćni saveznici (sa velikim mogućnostima i uticajnom diplomatijom), usledio je ne samo od američke javnosti (koja je u to vreme već imala dovolјno briga kada je reč o segragaciji), već i od umetnika : najpre i najviše od sineasta, jer je njihov umetnički jezik mogao najkraćim i najuočlјivijim putem da dopre do svesti prosečnog Amerikanca i protrese ga do temelјa. Nikoga Nikson i Ford nisu mogli da ubede da je Amerika pobedila u Vijetnamu, jer se račun za tu ”pobedu” očitavao u hilјadama (!) oborenih aviona i helikoptera, milijardama potrošenih dolara i desetinama hilјada života. Dodajmo tome i povređenu sujetu i šamar tzv. nacionalnom ponosu (šta god to , od zemlјe do zemlјe, značilo) .
O vijetnamskom ratu napisano je hilјade knjiga istoriografske i memoarske građe, doktorata i studija, beletrističke literature, no filmovi su ti koji su definitivno učinili da jedan lokalni rat preraste svoje granice i postane globalni događaj bez presedana u dotadašnjoj istoriji. Snimlјeno je preko 500 filmova (bioskopskih, televizijskih i serijala) . Jedan od prvih velikih filmova o Vijetnamskom ratu bio je proamerički ”Zelene beretke” iz 1968. godine kojim je Džon Vejn prilično srozao svoj mit i glumačku veličinu, jer je lično zamolio predsednika Lindona Džonsona da mu omogući da produkuje ovaj film. Kasnije se ispostavilo da je film pun neistina, a da su ratni zločini, pripisivani Vijetnamcima, bili delo američkih snaga. Mnogi autori su se Vijetnamom bavili direktno, kao područjem operacija, žanrovski se opredelјujući za uvek interesantnu oblast ratnog filma, odnosno filma o ratu. Drugi su Vijetnam koristili kao povod za razmišlјanje i estetičke analize. Od tog obilјa kritičari se slažu da treba izdvojiti sledeće filmove (o svim ovim filmovima pisao sam već prikaze, odnosno kritike, pa se neću duže zadržavati , ovom prilikom, na njima) :
”Taksista” (Taxi Driver, 1976) – film Martina Skorcezea koji se bavi vijetnamskim sindromom na vrhunski način, ne prikazujući sam Vijetnam. Pojedinac, ogorčen i frustriran, na svoj način (a u američkom stilu) rešava situaciju koja ga je iritirala, slučajno se našavši na pravoj strani, u borbi protiv kriminala.
”Povratak kući” (Coming Home, 1978), maestralni film Hola Ešbija sa laureatima Džejn Fondom i Džonom Vojtom. Možda i najbolјi antiratni film, ali i klasa za sebe. U tom filmu sve se otrglo iz ruku svemoćne (i često nevidlјive) vlasti i prešlo na stranu pojedinca. Antiratni govor glavnog junaka pred učenicima jedne škole jeste nešto što treba svrstati u retoričke zbirke. U kolicima, doživotni invalid, na svoj način skreće pažnju javnosti da nije baš sve onako kako se prikazuje na televiziji.
”Lovac na jelene” (The Deer Hunter ,1978), film Majkla Ćimina koji u stilu Sema Pekinpoa ne prećutkuje najogavije i najprlјavije trenutke rata, ali i najdublјe lјudske vrline. Potencirajući lokalnu zajednicu kao izvor sloge, reditelј bravurozno prikazuje na koje sve načine se može steći, ili izbeći, vijetnamski sindrom. Drugovi iz jednog malog fabričkog naselјa, uglavnom svi ruskog porekla, idu zajedno u lov, bar, pa i u rat, trudeći se da se drže zajedno i pomognu jedni drugima.
”Apokalipsa danas” (Apocalypse Now , 1979), film Frensisa Forda Kopole za koji mnogi kritičari kažu da je „najrokerskiji“ film svih vremena. Zaista, svi filmovi o Vijetnamu ilustrovani su vrhunskom rok i pop muzikom toga doba, a sam film je slučajno završen jer su se sredstva za njega prikuplјala u toku filma, što je vrlo neuobičajen postupak u produkcijskom sistemu Holivuda. Scenario je delimično zasnovan na knjizi ”Srce tame” Džozefa Konrada, a radnja se, umesto u Kongo iz devetnaestoga veka, smešta u Vijetnam, ilustrujući kako vojna rutina i svakodnevica mogu imati poguban uticaj na svim nivoima. U svakom slučaju, scena kada 7 konjički puk vrši nalet helikopterima Bell UH-1 Iroquois uz zvuke Vagnerove ”Ritt der Walküren” ostaće nezaboravna za sve ljubitelje filma.
”Bojevi metak” (”Full Metal Jacket”, 1987). Naslov filma (FMJ, bojevo zrno sa punom košuljicom) teško je prevesti običnom sintagmom, već opisno, pa neka ostane ovako kako je kod nas i bio u distribuciji. Stenli Kjubrik, čovek koji je zauvek promenio pogled na žanr naučne fantastike, opredelio se da napravi, praktično, dva filma, spajajući obuku sa ratnom zbilјom. Lik narednika Hartmana bio je tako upečatlјiv da su njegov glas i pojava iskorišćeni u video-igrama. Oprezni Pentagon je lako prepoznao sve antiratne poruke ovog izvanrednog filma, pa je autorska ekipa film realizovala u jednoj vojnoj bazi u Velikoj Britaniji. Šta je to što je uzbunilo vojnu javnost? Preciznost i nepotkuplјivost u prikazivanju surove, pa i nehumane obuke, sa vrlo sumnjivim krajnjim cilјem.
”Žrtve rata” (”Casualties of War”,1989). Brajan de Palma je ovim potresnim filmom dokazao da s pravom pripada čuvenoj trojci najtalentovanijih reditelјa svoje generacije jer je sa uspehom režirao ne samo horore, već i vruhunska umetnička dela. U ovom filmu on se na izuzetno inteligentan način bavi metamorfozom tzv. normalnih i moralnih lјudi u zveri. Ratna zbilјa toliko utiče na te lјude, da oni uspevaju da u to svoje đavolјe kolo uvuku i mali broj (osim jednog) preostalih, moralnih i časnih vojnika. Kao i uvek, u ratu su pored istine, glavni poraženi moral i čast. Uzdajući se u zaborav i opštu pometnju, raskalašnost i neiživlјenost dobijaju svoju punu dimenziju.
Naravno, tu je nezaobilazni vijetnamski veteran, Oliver Ston sa svojom trilogijom ”Vod” („Platoon“,1986), ”Rođen četvrtog jula” (Born on the fourth of July“, 1989) i ”Nebo i zemlјa” („Heaven & Earth“,1993). Treba istaći da je za film „Vod“ scenario napisan prema knjizi Dejla A. Daja, vijetnamskog veterana, koji igra majora Sinka u istom filmu. Oliver Ston, poznati kritičar američke administracije, nije morao da traži nikakav alibi za svoja dela. Nјegovo učešće u ratu davalo mu je za pravo da snimi scene koje po svojoj surovosti gotovo da nemaju premca, a publiku uvode u potpuno realističko doživlјavanje rata. Ovu listu svakako bismo mogli proširiti i s filmovima „Forest Gamp“, „Bili smo ponosni ratnici“, „Polјa smrti“ i mnogim drugim koji ne zaostaju za nabrojanim ostvarenjima.
Posebno treba obratiti pažnju na film ”Dobro jutro, Vijetname”; kao u retko kom drugom filmu (po čemu i pripada ovoj plejadi izvanrednih umetničkih filmova), u njemu možemo videti kako funkcioniše mehanizam rutine i unutrašnje moći jedne države koja se kune u demokratiju i građanske slobode. Pod bezazlenom sintagmom ”nacionalna bezbednost”, sve je dozvolјeno i moguće, pa i uklanjanje najpopularnijeg radijskog voditelјa koji se ingeniozno podsmevao ne samo ratnoj zbilјi, već pre svega propagandnoj mašineriji koja je to želela da prikrije. To što je on slomlјen i sklonjen, možda je i najveća poruka ovog filma – proći će nekoliko dana, pričaće se o tome i lјudi će zaboraviti…Ali, kao što vidimo, Vijetnam nije zaboravio niko.
Književna ostvarenja su takođe su vrlo zapažena, ali srazmerno znatno manje nego filmovi, iz jasnih razloga. Prijemčivost filma, intelektualna lenjost na koju on lako poziva, u potpunoj je suprotnosti sa studioznim čitanjem, citiranjem i pamćenjem beletrističkog sadržaja. Nabrojmo neka od dela koja su uspevala da skrenu na sebe pažnju i zauzmu svoje trajno mesto u kulturi i umetnosti: ”Simpatija za đavola” ( „Sympathy for the Devil“) , ”Trinaesta dolina” ( „The 13th Valley“), ”Nepoznati vojnik – roman o Vijetnamu” („The Unknown Soldier: A Novel of Vietnam“), itd. Svi oni su svoje književne uzore nalazili u načinu pisanja afirmisanih dramskih pisaca (Judžina O’ Nila, Tenesija Vilijemsa) koji su sa različitih strana (sudbina pojedinca, život zajednice) posmatrali svoje društvo. Ne treba zaobići ni dela koja su kod nas, nepravedno, ostala u senci filmova, bar kod šire publike. Grejem Grin napisao je 1955. godine (verovatno, među prvima) roman ”Mirni Amerikanac” u kome izražava svoje antiratno mišlјenje. Debitantski roman američkog pisca vijetnamskog porekla Vet Tan Nguena – ”Simpatizer” vrlo brzo je postao bestseler. Godine 2015. prestižnu nagradu dodelio mu je ”Nјujork tajms”, a za njom je sledila iduće godine i Pulicerova nagrada. Pulicerov komitet ocenio je ovaj roman kao višelojnu, imigrantsku istoriju koja je ispričana od strane čoveka koji dolazi iz dve države i dva različita načina razmišlјanja.
Roman ”Veterani” (”The Short Timers”) napisao je 1979. godine Gustav Hesford, veteran mornaričke pešadije SAD i sadrži autobiografske detalјe iz učešća u Vijetnamskom ratu. To je jedan od retkih romana koji je i ekranizovan. Godine 1987. to su uradili Stenli Kjubrik i Majkl Ger, a film je u distribuciju otišao pod imenom ”Metalna jakna” (pancir). Roman je imao i uspešan nastavak (”The Phantom blooper” – ”Fantomska greška”), a planiran je i treći deo, odnosno kompletiranje trilogije. Na sam vrh umetničkog dometa kada je doprinos književnosti tumačenju Vijetnamskog rata u pitanju, postavlјena je poema ”Vičita vorteks sutra” Alena Ginzberga. Već sam naslov traži od prevodilaca znanje finesa i kontekst nastanka poeme, pa se ovaj čudni naslov može prevesti prilično opširno i opisno kao ”Sutra o pozitivnom vrtlogu energije nastalom u Vičiti”. Poema je nastala diktiranjem u magnetofon ”Uher” dok se pesnik vozio kroz Vičitu, a imenicu sutra je dodao kao žanrovsko opredelјenje ka indijskoj književnosti i filosofiji. Za masovnu upotrebu korišćen je naslov ”Novosti Planete”.
Rok muzika i hipi generacija takođe su dale svoj veliki doprinos, u čemu posebno prednjače grupe „The Doors“, „Jefersson Airplane“, „Grateful Dead“, „Canned Heat“ i mnoge druge grupe i solisti. Naglim razvojem i pojevtinjenjem nosača zvuka, ova oblast subkulture mogla je mnogo lakše da dopre do publike nego knjiga. Pri tom su bezbrojni koncerti, često na stadionima, doprineli tome da se mnoge pesme znaju napamet i pevaju s grupama, što je dodatno osnaživalo antiratno raspoloženje. Jedna od najpoznatijih pesama Džona Lenona , ”Dajmo šansu miru” (All we are saying is give peace a chance”) smatra se najpoznatijom antiratnom pesmom svih vremena. Rat je podelio i muzičare, pa je Nešvil bio centar patriotskih pesama (znamo kako se završila njihova umetnička istorija); u ”Atini Juga” pevalo se heroizmu, prugama i zvezdama, purpurnom srcu, tradiciji nepobedivosti i istrajnosti. S druge strane, nepomirlјiva Kalifornija i umetničke četvrti Nјujorka okuplјali su oko sebe umetnike, stvaraoce, koji su svojim talentom daleko nadmašivali kantri pesmice. Posebno treba, pored već nabrojanih grupa , izdvojiti grupu Country Joe and the Fish koja je godine 1965. snimila pravu antiratnu himnu ”I Feel Like I’m Fixin’ To Die Rag”. Interesantno je da je čak i Južni Vijetnam imao svog antiratnog kantautora! Bio je to Trin Kong Son. Slikar , pisac i muzičar, za vreme rata bio je cenzurisan od sve tri strane – Južnog, Severnog Vijetnama i SAD. On je prvi, u oslobođenom Sajgonu, objavio preko radija da je Vijetnam ponovo ujedinjen. Izvesno vreme proveo je u radnom logoru, a porodica je izbegla u Kanadu. Danas mnoštvo njegovih sledbenika izvodi njegove pesme. Muzičarima su se pridruživale i mnoge javne ličnosti na različite načine – odbijajući državne nagrade, ignorišući provladina medija ili , kao Mohamad Ali (nekada Kasijus Klej), odbijajući da odu u rat.
Pre nekoliko godina u Moskovskoj oblasti na jednom prestižnom festivalu sam, kao član žirija, gledao i ocenjivao i jedan vijetnamski ratni film. Ovo sam napisao ne zbog toga da bih se pohvalio (mada, sasvim sigurno, ima vrlo malo Srba koji su videli neki vijetnamski film). Tom oblašću, Vijetnamskim ratom u umetnosti i kulturi samog Vijetnama, tek treba da se pozabavimo jer su izvori relativno skromni. Sigurno je da su i umetnici drugih država reagovali na ovaj globalni poremećaj, no to je za neku drugu, zasebnu temu. U tu, zasebnu temu, možemo smestiti i video-igrice. Reklo bi se da su one, u finansijskom smislu reči, najveći kolateralni dobitnik Vijetnamskog rata. Ima ih desetine i desetine, organizuju se prvenstva, a prihod od njih doseže milijarde dolara. Eto neke utehe za pragmatične Amerikance.
Napomena uredništva:
Treba napomenuti da su dela vezana za Vijetnam nastajala u tri faze: prva je bila propagandna, poput ”Zelenih beretki”, u cilju promovisanja intervencije i pridobijanja javnosti, druga je bila osuda rata koja je i dovela do povlačenja snaga iz Vietnama a treća je usledila kada je Pentagon shvatio pogubnost umetnosti po ratne ciljeve i planove i ponovo se okrenuo propagantnoj mašineriji kako bi povratio poljuljano osećanje nacije prema vojsci. To je najizraženije u izveštavanju: upravo su stravični i realni TV i foto snimci iz Vijetnama probudili glas javnosti. Pentagon je u kasnijim intervencijama uveo strogu cenzuru. No, to nije specifičnost samo SAD; setimo se SSSR/Rusije i rata u Afganistanu i Čečeniji. Obrazac primenjivan u svim vidovima umetničkog izražavanja bio je skoro identičan.
