Bujanje urbanog terorizma krajem XX veka diktiralo je da vojno-policijske snage budu opremjene adekvatnim oružjem. Ovo je priča o jednom ruskom pokušaju sa početka novog milenijuma da dođu do snajpera idealnog za dejstva na malim distancama.
U gradskim uslovima upotreba preciznih pušaka svodi se na mala rastojanja, od 50 do sto metara
SV-99
Vojna iskustva stečena poslednjih decenija XX veka pokazala su da se u borbama u urbanim sredinama upotreba snajperskog oružja svodi na rastojanje od 50 do 100 metara. Ovo je uobičajeni „modus operandi” antiterorističkih policijskih snaga dok su vojni krugovi istu činjenicu vremenom zanemarivali. Vojska se uglavnom usredsredila na velikokalibarske, tzv. „antimaterijalne” snajperske puške kojima se na velikim daljinama (do 2000 m) može dejstvovati i po živoj sili i po tehnici.
Međutim, ruska armija je u to vreme napravila analizu operacija vođenih po ulicama Groznog (1994-1995 i 1999-2000). Izviđači su izvestili da su pobunjenici regularnim trupama mnogo veće gubitke naneli „tihim malokalibarkama” nego snažnim vojnim snajperkama 7,62 mm SVD. Ovi zaključci upoređeni su sa iskustvima iz vijetnamskog rata (Tet ofanziva). Od 29. januara do 23. februara 1968. 2000 vijetkongovaca je prodrlo u Sajgon. Tokom jednomesečnih uličnih borbi vijetkongovci su američkim i južno-vijetnamskim snagama naneli velike gubitke hicima iz – ruskih sportskih malokalibarki 5,6 mm „vostok” TOZ-8, 8M, TOZ-9 i TOZ-12, opremljenim optičkim nišanima PU i PE!
Neposredno nakon pojave nove vojne snajperke 7,62x54V SV-98 Vladimira Stronskog, armija i policija su ispostavile i zahtev za mapokalibarsku preciznu pušku. Rešavanja ovog zadatka prihvatio se Vladimir Susluparov sa saradnicima iz konstrukcionog biroa „Ižmaša”. Susluparov je kao polaznu osnovu za projekat snajperske SV-99 usvojio jednostavan, pravopružni čepni zatvarač Genadija Nikonova (autora „Abakana” AN-94), koji je bio razvijen za puške serije „Bijatlon” ruskog olimpijskog tima. Praktično, zatvarač se kretao samo pravolinijski, bez prethodnog rotiranja, slično staroj austrijskoj „manliherki”. Međutim, za razliku od Manliherovog rešenja (kretanje zuba za bravljenje duž helikoidnih žpebova), svi elementi zatvarača Nikonova kreću se po jednoj osi a relativno mali impuls metka 5,6 mm nema dovoljnu energiju da ga pokrene iz „mrve tačke”.
Strelac zatvarač pokreće pomoću šarnirnog mehanizma koji je sastavni deo ručice zatvarača. Kratki hod zatvarača obezbeđuje veliku brzinu vatre. Naravno, neki postavljaju pitanje zašto oružje Susluparova nije poluautomatizovano. Odgovor je jednostavan; pošto se iz puške najčešće deluje sa montiranim prigušivačem zvuka, protivnik bi na malim distancama, sa kojih snajperista deluje, morao čuti – reski zvuk rada mehaničkih delova poluautomatskog zatvarača.
Puška 5,6 mm SV-99 bila je neobično kompaktna. Sa prigušivačem i kundakom duga je 1000 mm; međutim, ako kundak zamenimo pištoljskim rukohvatom (koji spada u komplet oružja) i skinemo prigušivač, snajperka se skraćuje na 520 mm. Dužina kundaka (od crnog polimera ili laminiranog drveta) može se regulisati za 200 mm. Na oružje se može postaviti samo optički nišan (mehanički ne postoje) i bipod. Puška se puni okvirima kapaciteta 5, 8 ili 10 metaka. Dva rezervna okvira kapaciteta pet metaka čuvaju se u kundaku, kao kod ruskog karabina „Sobolj” („Samur”). Cev, ukupne dužine 350 mm, hladno je kovana i honigovana, što znači da nije tvrdo hromirana kao kod ostalog ruskog vojnog oružja.
U borbenim uslovima ovo se smatra manom (zbog održavanja); međutim, na testovima se pokazalo da hromirana cev daje manju preciznost od honigovane. Inače, cev je olučena sa šest žlebova sa korakom uvijanja (udesno) od 420 mm. Masa napunjene SV-99 je 3750 g a sila okidanja može se regulisati od 0,5 do 1 daN. Distanca efektivne vatre je 100 m, pri čemu se, sa montiranim prigušivačem, ostvaruje grupa pogodaka prečnika 20 do 22 mm sa svakih 10 metara. Iako je snajperka još uvek bila u razvojnoj fazi, njime su opremljene ruske specnaz jedinice koje su operisale u urbanim zonama.
