Različite verzije istog modela pravljene su da bi lakše našle put do kupca, jer uvek su postojali oni koji su čeznuli za njima a nisu mogli da ih imaju
Zalaganja „Koltove” fabrike da razvije pištolje bazirane na Brauningovim idejama ukazuju da su američki stručnjaci bili svesni perspektiva koje pruža nova vrsta poluautomatskog oružja. Međutim, konzervativno američko tržište, tradicionalno opredeljeno za revolver, teško je prihvatilo ovu novinu. Brauning je shvatio da veće šanse ima u Evropi, mnogo fleksibilnijoj kada je reč o novim idejama. No, i ovde je slučaj učinio svoje. U traganju za novim, dovoljno atraktivnim i isplativim idejama, menadžer belgijske „Nacionapne fabrike oružja” („Fabrique Nationale d’Armes de Guerre, Herstal, Liege”, poznatija pod inicijalima „FN”), Berg Hart, početkom 1897. se u SAD upoznao sa Brauningom.
Shvativši da je naišao na pravi „zlatni rudnik”, Hart je juna 1897. alarmirao fabričku administraciju. Predsednik „FN” baron Šarl de Marmol, već 17. jula je potpisao ugovor sa Džonom i njegovim bratom Edom Brauningom o pravu na eksploataciju pištolja sa slobodnim zatvaračem. U međuvremenu, Džon je donekle izmenio svoju raniju konstrukciju patentiranu u SAD pod brojem 580.926 na ime fabrike „Kolt”. Najveću novinu je predstavljalo odstranjivanje oroza i uvođenje udarača smeštenog u zatvaraču. Brauning je u čahuru iznad cevi ubacio polugu (šipku) koju je povratna opruga gurala ka prednjem kraju oružja. Zadnji deo šipke bio je povezan sa kraćom polugom, gornji kraj kraće poluge obrtao se oko osovine smeštene u telu zatvarača a donji kraj je zalazio u prorez u udarnoj igli. Zahvaljujući sistemu poluga, povratna opruga je imala i funkciju udarne opruge. Ovakvo rešenje znatno će uticati na popularnost oružja nastalog u kooperaciji Brauninga i „FN”. Drugi faktor popularnosti bio je novi kalibar, odnosno, Brauningov metak .32ACP (7,65x17mm).
Usavršena verzija pištolja je američkom patentnom zavodu prijavljena 28. decembra 1897. a patentni list br. 621.747 izdat je 21. marta 1899. U dokumentaciji je precizno navedeno da Brauning zadržava prava za sve zemlje sem za SD. Ova ograda verovatno je uneta kako bi se izbegao spor sa „Koltom” – vlasnikom patenta 580.926.
John M. Browning Patent – U.S. Patent 621,747 
John M. Browning Patent – U.S. Patent 621,747
„Fabrik Nasional” je januara 1899. na tržište izbacio prvih 3900 pištolja koji su službeno označeni kao FN M1900. Međutim, zbog municije nedovoljno snažne za vojne normative, oružje je usvojila samo belgijska armija. S druge strane, njegovi mali gabariti i masa skrenuli su pažnju policijskih organa. Oktobra 1901. pištoljem „FN” M.1900 opremljena je belgijska žandarmerija i operativni službenici policije pojedinih nemačkih pokrajina.
Do tog vremena nemačka policija je dužila teške, zastarele vojne revolvere 10,6 mm M.1883. Jedan komesar je 27. marta 1907. predložio da se bar viši činovnici opreme modernim pištoljima FN M1900. Ovaj policajac je svoju ideju potkrepio primerom Duisburga, koji je još 1900. godine nabavio oružje 7,65 mm FN M1900. U Nemačkoj su uniformisani policajci pištolje nosili samo tokom noćnog dežurstva (od 23.00 do 5.00 ili od 19.00 do 7.00 časova) ali je zato isto oružje dužila kompletna kriminalistička policija (agenti u civilu). Ova uredba je sprovedena u delo u periodu od decembra 1908. do kraja januara 1909. godine.
Pištoljima brauning M.1900 opremljena je policija u Berlinu, Frankfurtu, Drezdenu, Duisburgu i Minhenu. Ipak, nisu svi delili ove „revolucionarne” ideje. Primera radi, predsednik policijske direkcije Dizeldorfa se 11. avgusta 1909. zalagao da policijski službenici zadrže revolvere. Konačno, 25. maja 1910. načelnik berlinske policijske direkcije je oštro prigovorio brauningu 7,65 mm M.1900. On je izvestio Ministra unutrašnjih poslova da je većina od 940 pištolja kriminalističkog odeljenja morala da pretrpi niz reparacija. Prema njegovim zapažanjima, belgijsko oružje je imalo izuzetno osetljiv mehanizam, što je bitno uticalo na pouzdanost i vek trajanja. Berlinska policija je favorizovala domaći, „jeftiniji i kvalitetniji” drajze M.1907. Ministarstvo je ostalo neodređeno prema ovom mišljenju pa su pojedine kriminalističke službe usvojile pištolje 7,65 drajze M.1907. dok su druge ostale verne brauningu ili starom revolveru.
Pištolj FN M1900 se odmah pojavio na slobodnom tržištu Kraljevine Srbije i okolnih država. „Automatični opetujući pištolj brauning od sedam naboja” se u Trstu, kod „Angelini i Benardona”, i Budimpešti, kod „Zubek Bertalana”, mogao nabaviti za 50 kruna (52 dinara). Beogradska policija se zalagala za nabavku bar ograničene serije pištolja koje su domaći kriminalci uveliko koristili. Međutim, slično oružje će u naoružanje domaće vojske i policije biti uvedeno tek nakon 1922. godine.
