Neposredno posle rata britanski laburisti su pokušali da u odbrani i naoružanju sačuvaju nacionalni suverenitet. Ali i danas njihovi naslednici slede mnoge akcije koje se zamisle preko okeana
Zapadni saveznici su pred kraj rata bili fascinirani nemačkim „kratkim metkom” 7,9×35 mm 43mE i „jurišnom puškom” Stg-44, razvijenom oko ove municije. Britansko ministarstvo za snabdevanje je još 1945. godine osnovalo grupu za razvoj metka po nemačkom uzoru. Ričard Bičing, zamenik direktora „Društva za dizajniranje oružja”, došao je do zaključka da zadatim taktičko-tehničkim performansama najviše odgovara kalibar .270 (6,86 mm).
Bez tehničkog opravdanja, više kao ustupak američkim pritiscima koji su bili sve izraženiji, prečnik zrna je povećan na .280 (7mm). Stefan Džanson, konstruktor ,,Royal Small Arms Factory” iz Enfilda (RSAF), zbog novog metka je dizajnirao za ono vreme futurističku automatsku pušku 7 mmAR No.9 Mk. 1, poznatiju kao EM-2. Oružje se baziralo na pozajmici barutnih gasova i tzv. „bull-pup” konfiguraciji; okvir i zatvarač su bili smešteni iza pištoljskog rukohvata i mehanizma za okidanje, što je omogućilo smanjenje ukupnih gabarita oružja bez skraćivanja cevi.
Kada je projekat 1947. godine prezentovan javnosti, inače, konzervativni Amerikanci su bili šokirani. Armija SAD je takođe forsirala razvoj oružja sa karakteristikama Stg-44, ali prilagođenog konfuznim, međusobno suprotstavljenim zahtevima: puška je trebalo da se bazira na municiji sa efikasnim dometom starog, snažnog metka. 30-06 (7,62×63 mm i M.1906) a istovremeno i da ima vatrenu moć nemačkog uzora. Američko ignorisanje britanskog „minijaturnog” metka i nekonvencionalnog oružja, izazvalo je krizu u okviru NATO programa standardizacije i unifikacije streljačkog oružja (tzv. „Velika puščana kontraverza”).
U to vreme je Britaniju vodila laburistička partija na čelu sa Ričardom Atlijem. Laburisti su želeli da sačuvaju nacionalni identitet i integritet u sferi odbrane; iritirani američkom arogancijom, 1951. godine su demonstrativno objavili opredeljenje za domaći. 280 EM-2. Kanađani, koji su municijom snabdevali i SAD i Veliku Britaniju, tokom Korejskog rata su realno sagledali logističke probleme stvorene antagonizmom između Londona i Vašingtona. Kanadski ministar odbrane, Bruk Klekston, sazvao je konferenciju alijanse u nadi da će se iznaći kompromisno rešenje. Međutim, Amerikanci su se uveliko uživeli u ulogu „velikog bosa”; ignorišući individuapne napore svih saveznika, 1956. su NATO-u nametnuli svoj metak 7,65mm T65E3, odnosno, poboljšanu verziju 7,65×51 mm. U međuvremenu, Atlijeva vlada je oborena, pa su konzervativci Vinstona Čerčila bespogovorno prihvatili američki stav. Kako se EM-2 nije mogao konvertovati na jaku NATO municiju, britanska armija se silom prilika opredelila za poluautomatsku pušku 7,62 mm LIAI (usavršena verzija belgijske FN FAL).
Bez obzira na oprečne stavove političkih partija, armija je 1969. godine u ,,Royal Ordnance Factory”, Radvej Grin, tvrdoglavo nastavila eksperimetne sa još manjim kalibrom. .280/.30 (6,25x43mm). Krajem 1970, razvoj municije preuzela je „RSAF i za dve godine Ministarstvu odbrane ponudipa izvrsni 4,85x44mm XL1 E1. Ista fabrika je razvila i automatsku pušku pokonfiguraciji sličnu EM-2, samo prilagođenu i levorukim strelcima – takozvanu 4,85mm XL64E5. Britanska KoV je oružje javno promovisala sredinom 1976, a dve godine kasnije gaje prijavila i na NATO test za novu jurišnu pušku. Poučeni ranijim iskustvima, Britanci su pri konstruisanju oružja predvideli i mogućnost njegove konverzije na favorizovani Stonerov metak .223 (5.56x45mm M.193). Kada je pod pritiskom Pentagona za NATO standard zaista usvojena municija 5.56mm M.193, Britanci su munjevito preoružali armiju puškama 5.56mm XL70E3 ((XL64E5) konvertovana na kalibar .223).
Tokom 1985. godine, uz mrzovoljan pristanak SAD, za standardnu streljačku municiju NATO usvojena je zaista kvalitetnija belgijska FN XM-885 odnosno 5.56x45mm SS-109. Ohrabreni belgijskim uspehom, Britanci su rešili da prelazno, konvertovano rešenje puške zamene potpuno novim oružjem sa usavršenim mehanizmom i istom, „bull-pup” konfiguracijom. Kako je „RSAF’ 1989. godine ugašen, razvoj i proizvodnju nove puške preuzela je firma ,,Royal Ordnance PLC” iz Notingema. Međutim, najnovija jurišna puška 5.56mm L85A1 (SA80) pokazala se manje uspešnom od svojih prethodnica. Veliku manu predstavljaju povremeni lomovi delova mehanizma tako da se vojnicima, istina retko, dešava da se čitavo oružje – raspadne u rukama!
O apsurdu američkog „miniranja” britanskih napora u razvoJu streljačkog oružja govori i podatak da je „Ured za operativna istraživanja” SAD (ORO) još 1952. godine došao do „jeretičkog” zaključka da je optimalni pešadijski kalibar – .17 (4,3mm!). Komanda KoV SAD se 1957. godine prihvatila sponzorstva nad razvojem sistema „oružje-municija” oko kalibra .22 (5.6mm, znači, manjeg i od britanskog .280). Konačno, u okviru programa SPIW („Individualno oružje specijalne namene”, pokrenut 1962), FRS („Oružje budućnosti”, pokrenut 1964) i, konačno, JSSAMP, usmerenog na razvoj oružja za 21. vek, nastale su puške vrlo slične EM-2 i XL64E5. Bez obzira na očitu degradaciju, „novi laburisti” Tonija Blera napustili su politiku Ričarda Atlija i, ignorišući čak i ranije povremene otpore konzervativaca, bezrezervno prate svaki američki gest.
Branko Bogdanović
