Damoklov mač je visio nad Duonisija, onaj Karla Velikog je bez prestanka menjao boju tokom dana. Ekskalibur je u nekoliko verzija završio i u filmu, a zvučni i svetlosni mačevi tek najavljuju „svetlu budućnost” oružja o kome su priče stare koliko i ljudsko pamćenje
Legende o mačevima stare su koliko i ljudsko pamćenje. Setimo se „Damoklovog mača”: vladar Sirakuze iz 4. veka p.n.e. iznad glave svog osionog dvoranina Dionisija o jednu konjsku dlaku obesio u mač, simbolično ukazujući nesigurni status podanika.
Hrišćanstvo je još tokom ranog srednjeg veka prihvatilo kult mača. Tadašnja ideologija, čvrsto oslonjena na religiju, mač je uzdigla do simbola viteštva, identifikujući ga sa vlasnikom i njegovim moralnim i fizičkim egom. Uz vlasnike, mač se upleo u mitove i legende, što je predstavljalo kartu za besmrtnost. Srednjovekovni misticizam je ovo ubojito sredstvo zaogrnuo velom tajnovitosti i magije, smeštajući ga u mizanscen sa patuljcima, vilama, čarobnjacima i aždajama.
Ljubiteljima književnosti poznat je „Besni Orlando” Ludovika Ariosta iz 1516. godine, inače zasnovan na jednoj šansoni iz 12. veka. Vitez bretanjske marke Roland proslavio se u borbama protiv mavarskih okupatora Španije. Naime, emir od Saragose je zatražio pomoć Karla Velikog u sukobu protiv svog rivala, emira od Kordove. Prema hroničaru Ajnhardu, Roland i 12 francuskih perova, odstupnica Karlove vojske, 778. godine je kod Ronsvoa izginula u borbi sa Baskima. Prema legendi, Roland je najveći deo slave stekao zahvaljujući svom maču „Durandelu”. Svojim oružjem se ponosio i Rolandov nominalni gospodar Karlo Veliki (742-814). Karlov čudotvorni mač „Žuaje” je 30 puta dnevno menjao boju a natprirodnu moć mu je davala relikvija ugrađena u zlatnoj jabuci – vrh rimskog piluma kojim je proboden raspeti Hristos.
Ništa manje nije poznata ni legenda o Nibelunzima. Ovaj ep se javlja u staronemačkoj (12. vek) i skandinavskoj verziji.
Zigfrid (skandinavski -Zigurd, staronordsijki – Digurd) patuljcima Nibelunzima oteo je neprocenjivo blago i predao ga burgundskom kralju Gunteru (Gunaru). Pljačkaš patuljaka i ubica zmajeva je pomogao Gunteru da se oženi princezom Brunhildom. Međutim, Zigfridova supruga Krimhilda je posumnjala da njen bračni drug ima ljubavnu aferu sa Brunhildom. Zaslepljena ljubomorom smakla je Zigfrida, nakon čega se preudapa za Atilu (Etcela) „Biča božjeg”. Inače, patuljak Regin je specijalno za Zigfrida iskovao čudotvorni mač „Gram”.
Zigfrid je posedovao i „Balmung”, takođe rad kovača iz nibelunških pećina, kao i magični „Hrote”, zaplenjen od zlog Fafnea (Fanfira). Da su patuljci bili poznati tvorci legendarnih mačeva potvrđuje i saga o Hervagaru. Patuljci su za neustrašivog Angantira iz care o Hervagaru iskovali i magični „Tirving”.
Posao je odrađen pod prinudom pa su minijaturni majstori na „Tirving” bacili dvostruku kletvu. Mač je bio predodređen za tri zločina a pri svakom potezanju iz kanija (čak i bez zle namere) gasio se jedan život. Kako je Angantir preminuo ne umrljavši ruke krvlju, „Tirving” još uvek vreba tri žrtve. Ništa manje nije slavan ni „Hrunting”, mač Beovulfa, junaka staroengleske poeme iz 730. godine. Zahvaljujući „Hruntingu”, Beovulf je spasao danskog kralja Hrothgara od vodenog demona Grendela a u poznim godinama je ubio i monstruoznog zmaja. Ipak, najpopularnija je legenda preuzeta iz keltskih saga o kralju Arturu (Artusu).
Priče o Kamelotu, mogućoj aferi između Lanselota i Arturove supruge Ginevre (Gwenhwyfar) i vitezovima okruglog stola u 12. veku je sistematizovao Džefri od Monmauta. Znatno kasnije, istoj temi su se posvetili Tomas Malori (15. vek), Alfred Tenison i Mark Tven. Savremenim generacijama ova legenda je približena putem „sedme umetnosti”; u ulozi Artura ogledali su se Robert Tejlor („Vitezovi okruglog stola”, 1935““““q), Piter 0’Tul („Kamelot” 1967) i Najdžel Teri („Ekskalibur”, 1981), a popularizaciji među najmlađima najviše je doprinela produkcija Volta Diznija („Mač u kamenu”). Kralj Artur je navodno rođen oko 500. godine u Titandželu, Kornvol, a sahranjen je u Glestonberiju, Somerset.
Prema iskopavanjima iz 1967. godine, pretpostavlja se da se Kamelot nalazio na mestu zamka Južni Kadberi u Somersetu. Posebnu draž priči daje čudotvorni „mač u kamenu”, „Ekskalibur” (izvorno „Kapiburn”, nazvan po Presvetoj Devici) – oružje koje je nakon smrti kralja Jute predstavljao test za pravog naslednika prestola i koje je od sirotog Vorta stvorilo kralja Artura. Nakon Arturove smrti, mač je po nalogu čarobnjaka Merlina „vraćen” jezerskoj vili.
Tokom 1937. godine Harold Foster je promovisao strip „Princ Valijant”. Foster je u mizanscen stare legende smestio princa Valijanta, novopečenog viteza okruglog stola, koji neprijatelje tamani „zvučnim mačem”. Da uzbudljive legende predstavljaju neiscrpnu inspiraciju pokazuju i savremene priče o Hi-Menovom maču iz Kerijevih „Gospodara univerzuma”, Švarcenegerovom oružju iz „Konana Varvarina” (1982) ili svetlosni mačevi iz Lukasove trilogije „Rat zvezda” (1977), „Imperija uz-vraća udarac” (1980) i „Povratak Džedaja” (1983).
