Tokom Velikog rata, u vreme kada je Ludendorf naložio formiranje nemačkih juršnih batalјona u armijama na Zapadnom frontu, francuski kapetan Andre Lafarž (Andre Laffargue) je u Parizu izdao priručnik ”L’Etude sur l’attaque”, u kome je opisao sukob kod Vimija (Vimy), maja 1915. godine. Suštinu knjige činila je epizoda kada su dva nemačka mitralјeza držala u ”šahu” čitav francuski batalјon.
Jedinica, naime, nije imala adekvatnu artilјerijsku podršku koja bi neutralisala mitralјesko gnezdo i omogućila dalјe napredovanje batalјona. Lafarž je u zaklјučku izneo ideju da se pešadijskim batalјonima pridodaju laki topovi ili minobacači kao i puškomitralјezi i automatske puške; tako bi jedinica dobila veću vatrenu moć, te samostalnost u akciji. Ova epizoda je bila posledica prevaziđene francuske taktike, građene od 1871. do 1914. godine, a poznate pod sloganima ”L’attaque à outrance” (Brzi kontranapadi), ”L’audace, encore l’audace, toujours l’audace” (Budi neustrašiv, još neustrašiviji, uvek neustrašiv) ili ”L’élan vital” (Elan je presudan), iz čega je maršal Foš (Ferdinand Foch, 1851-1929) razvio svoju filozoviju “l’attaque, toujours l’attaque” (napad i uvek samo napad). Smatralo se, naime, da je napad najbolјi izlaz iz svake situacije. Ovo se prvenstveno odnosilo na pešadiju koja je obučavana u samostalnom nastupanju, bez artilјerijske i podrške konjice. Ovo je, naročito nakon početka rovovskih operacija, dovelo do strahovitih gubitaka. Francuzi su u ratu imali ukupno 4,000,000 žrtava, odnosno, 20% muške populacije, od čega je 1,300,000 vojnika poginulo u akaciji.
Upravo je neuspeh prevaziđene taktike i zainteresovao Francuze da razrade Lafaržove ideje i, 8. januara 1916, štampaju ”Privemene instrukcije za borbu malih jedinica” (”Annexe provisoire à l’instruction du 8 janvier 1916 sur le combat des petites unités”. G.Q.G, Grand Quartier Général des Armées de l’Est, état major du 3e bureau N/22 28, 1916). Instrucije su poslužile kao uputstvo za formiranje tzv. odreda ”čistača rovova” (nettoyeurs de tranchées), popularnih pod nazivom ”Uništivači” (Les Zigouilleurs). Pri svakom puku je, naime, ustanovlјena specijalno obučena i naoružana četa od četiri voda, sledećeg sastava: 1 kapetan, 3 poručnika, 9 narednika, 16 kaplara, dobošar, trubač, bolničar, berberin, krojač, obućar, biciklista, 3 vozača i 210 vojnika.
Vojnici su podelјeni na bombaše (naoružane ručnim i puščanim bombama), strelce (naoružane karabinima i puškomitralјezima) i pionire (pionirski alat, petarde sa 135 grama melinita i eksploziv za rušenje žičanih prepreka). U upotrebi su bili i prenosni bacači plamena № 1 bis , № 2 i Schilt № 3 bis (compagnies Schilt), te teški bacači 80 litara № 1.Osim toga, svaki vojnik je imao revolver 11 mm Šamelot-Delvinj M1873 (Le Revolver règlementaire Français 1873 11 mm Shamelot-Delvigne)., moderniji, ”službeni” revolver 8 mm M1892 (Revolver règlementaire Français 1892 de la série 1896 – Revolver d’Ordnance Modèle 1892), ili pištolј 7,65 mm Rubi (Pistolet Automatique de 7 mm.65 genre “Ruby”), te borbeni nož.
Kako noževi (kao, uostalom, i kod Nemaca) do tada nisu spadali u formacijsko oružje, vojsci je, u periodu od jula do septembra 1915. isporučeno 200.000 provizornih, mesarskih noževa (”de boucher”). Kako se oružje pokazalo nepraktičnim, sa lako lomlјivim sečivom, potpukovnik Kutro (Coutrot), predsednik komisije za prijem mitralјeza u zavodu Šatelroa (Châtellerault), 6. septembra 1915 godine je u istoj fabrici naručio 68.000 bodeža n°1 i n°3 (adaptacija bajoneta Lebel M1886), te 15.000 noževa n°2 i n°2bis (adaptirane konjičke sablјe). Već 3. oktobra, zavodu je upućen novi zahtev za još 100.000 bodeža ”Coutrot GP” n°6, takođe dobijenih skraćivanjem bajoneta.
U svakom slučaju, najpopularniji i najmasovniji borbeni nož u francuskoj vojsci bio je namenski rovovski bodež M1916 (Couteau Poignard Mle 1916), popularan pod nazivom ”osvetnik za 1870” (”Le Vengeur de 1870”). Još 28. aprila 1914, naime, firma ”Rode i Dozolm” (Roddier et Dozolme, 35 rue V. Hugo à Thiers) je u privrednom sudu u francuskom nožarskom centru Tiru (Tribunal de commerce de Thiers), patentirala komercijalnu marku ”Le Vengeur de 1870”. Fabrika sečiva iz istog grada, ”Coutellerie Astier-Prodon, Thiers”, 7. novembra 1915. godine ponudila je armiji borbeni nož pod ovim zaštićenim nazivom. Kako je vojska odmah prihvatila novu konstrukciju pod oficijelnim nazivom ”Couteau Poignard Mle 1916”, serijsku proizvodnju je osvojio niz francuskih firmi, uglavnom iz Tira.
U upotrebi su, inače, bile i krajnje uprošćene varijante bodeža i noževa – tzv ”klin” (”clou”), te nož skeletne konstrukcije (”La dague squelette”, dague serpent).
U prvoj fazi rata, Generalštab ja naručio veliku količinu komercijalnih, lovačkih, pa i mesarskoh noževa, koji su isporučeni vojnicima na frontu. Ovi proizvodi nisu se dobro pokazali zbog lošeg kvaliteta pa su se sečiva u borbi lako lomila.Tako je započeta proizvodnja od delova starih bajoneta u obliku trna ili uskog sečiva. Pri tome, od jednog bajoneta dobijala su se dva noža, od donjeg i gornjeg, naknadno zašilјenog sečiva. Rukohvati su pravlјeni od mašinski obrađenog komada drveta sa ili bez metalnog štitnika. Kanije su kod svih modela pravlјene od kože, sličnog oblika, sa remenom za nošenje o pojasu i malim poprečnim sigurnosnim kaišem. Noževi nisu imali neko posebno ime a Francuzi su ih jednostavno zvali bodež (poignard). Modeli jurišnog noža su označavani rednim brojem uvođenja u upotrebu a kada su izvršene adaptacije na ranije uvedenom modelu, dodavao se prefiks ,,bis,, (ponovo adaptiran).
Ovi noževi su detaljnije obrađeni u knjizi The Serbian, Montenegrin and Yugoslavian Bayonets and Fighting Knifes.
