U vojsci Kneževine/Kraljevine Crne Gore je prvo odstupanje od austrijskih modela oficirskih sabalja zabeleženo aprila 1886. godine. U to vreme se predsednik Senata (Državnog savjeta), vojvoda Božo Petrović (1845–1927) zatekao u Beču, kao usputnoj stanici na putu za Nemačku radi kupovine novih topova. Koristeći ruska sredstva, vojvoda je u austrijskoj prestonici naručio 39 oficirskih sabalja ruskog tipa (Сабля пехотная офицерская обр. 1865. г.) sa čeličnim kanijama, od kojih je deo imao pozlaćene balčake. Ova skromna narudžbina označila je početak prodora ruskog tipa sablje u opremu crnogorske vojske.
Ruski ministar rezident na Cetinju, Kimon Argiropulo (Кимон Эmmануилович Аргиропуло, 1842–1918), u januaru 1894. je svojoj vladi izložio najnužnije potrebe crnogorske vojske u pogledu naoružanja. Nakon sagledavanja svih političkih aspekata, rusko Ministarstvo inostranih dela je 6. juna 1894. izvestilo svoju misiju na Cetinju da je imperator Aleksandar III (1845–1894) 9. aprila odobrio isporuku oružja Crnoj Gori. Pri tome, uz državni poklon berdanki, Crnoj Gori je Imperator lično darovao 500 konjičkih karabina istog sistema i 500 oficirskih sablji (šaški) M1881.
Kako je prema projektu Ministarstva vojnog iz 1895. crnogorskoj vojsci bilo potrebno 900 sabalja, knjaz Nikola je u St. Peterbugu naručio i 300 podoficirskih šaški M1881 (u Rusiji kategorizovanih kao vojničke, шашка драгунская, солдатская, обр. 1881 г.) po jediničnoj ceni od 4 rublje i 50 kopejki. Posle dužih analiza o politički najbenignijem načinu prenosa naoružanja do Bara, konsultacija Argiropulosa i poslanika u Carigradu Aleksandra Nelidova (Александр Иванович Нелидов, 1835–1910), odabrana je ruta Kronštadt (St. Peterburg) – Baltičko more – Atlantik – Sredozemno more – Jadransko more.
Knjaz Nikola je imao ideju da domaći parobrod „Jaroslav“ (Ярославль) pod komandom Andra Đurkovića uputi u francusku luku Bordo (port de Bordeaux) ili britanskiTiger Baykod Kardifa (Cardiff), gde bi preuzeo tovar,ili čak da otplovi direktno do Kronštadske luke kod St. Peterburga (Кронштадтский порт).No,zbog male tonaže i radijusa plovidbe, ali i manjka finansijskih sredstava da Crna Gora finansira pakovanje i tako dug transport, odlučeno je da kompletne obaveze oko dostave materijala preuzme Rusija, te da se oružje preveze teretno-poštansko-putničkim parobrodom Rostov (Ростов, Русского общества пароходства и торговли, ROPiT).
Knjaz Nikola je u St. Peterburg, radi organizacije utovara i transporta, uputio bokeljskog pomorca, inače kapetana duge plovidbe,prvog upravnika crnogorske Kancelarije pomorskog odjeljenja i svog ađutanta, Slavomira Slava Jovova Đurkovića (1851–1920), a u ruskoj prestonici već se nalazio vaspitač knjaza Mirka, pukovnik Sumarokov. Tovar je uspešno ukrcan i Rostov je bez ikakvih problema uplovio u Bar 25. avgusta 1895. godine.
U luci ga je dočekao oduševljeni narod sa ministrom vojnim na čelu, vojvodom Ilijom Plamencem, koji je specijalno za ovu priliku iz Cetinja došao 25. avgusta. Crnogorski lučki kapetan se ukrcao, pregledao tovarne listove i ustanovio da su korektni. No, kako je 25. avgust bio dan praznični (sv. nedelja), u sporazumljenju sa kapetanom Rostova opunomoćenik crnogorskog vojenog ministra je odlučio da se iskrcavanju vojenog materijala pristupi sljedujući dan, u ponedjelnik (26. avgusta).
Glavni materijal činilo je 30.000 jednometnih pušaka .44 sistema Berdan №2 M1870 sa bajonetima i 12 miliona metaka, 500 karabina sistema Berdan-Safonov sa 200.000 metaka, 500 sabalja (šaški dragonskog tipa) M1881, 500 velikih lopata i 6 mitraljeza sa 90.000 metaka. Plamenac je odmah po pristajanju broda o uspešno prispelom oružju telegrafski obavestio knjaza Nikolu, kneginju Milenu i brigadire crnogorske vojske. Kako je inicijator ustupanja oružja, Aleksandar III, u međuvremenu preminuo (11. novembra 1894), knjaz se odmah zahvalio novom ruskom imperatoru, Nikolaju II (Николай II Александрович, 1868–1918, na presto stupio Manifestom od 2. novembra 1894). U znak zahvalnosti za uspešno obavljen transport, 30. avgusta je zapovednik parobroda Rostov, Luka Ivanov Dapčević, odlikovan III stepenom Danilovog reda, potomstveni dvorjanin, stariji pomoćnik zapovednika Boris A. Vegrinižovski i prvi mašinista Viktor Nikolajev-Spridin – istim ordenom IV stepena, a drugi pomoćnik zapovednika Jogan Joganovič Valdt, treći pomoćnik Vladimir Aleksandrovič Pavlov, drugi mašinista Aleksej Ivanovič Švedov i treći mašinista Aleksej Tarasič Ignjatonko – V stepenom Danilovog krsta. Nakon iskrcavanja tovara i dekorisanja posade, Rostov je 6. septembra isplovio na povratku u Rusiju.
Kako ova isporuka nije pokrila sve potrebe, posebno podoficirskog sastava, 1904. godine je u Rusiji, navodno, kupljeno još nekoliko stotina vojničkih šaški M1881.
U ruskoj vojsci je uredbama №.№.151, 217 i 222 iz 1881. godine kod svih dragonskih, konjičkih i pešadijskih oficira dotadašnje oružje zamenjeno šaškom obr. 1881 goda. Sečivo je, po pravilu, rađeno u Zlatoustovskom zavodu od čelika po principu Pavela Anosova (Павел Петрович Аносов, 17966–1851), tzv. булата (čelik). Sečivo je bilo jednooštrično, blago zakrivljeno, sa dvooštričnim vrhom u osi, obostrano žlebljeno jednim širokim olukom. Širina sečiva iznosila je 23 mm, a izrađivalo se u 4 dužine – 28, 29, 30 i 32 дюйма (710, 735, 762 i 813 mm). Drška je izrađivana od crnog roga, sa kosim kanelurama. Balčak je činila mesingana kapa sa posebnom, bočno kaneliranom glavom, donji prsten rukohvata i jednostavna nakrsnica, povijena ka teluću, sa prstenastim završetkom za provlačenje temnjaka, koja se produžavala u zatvoreni branik sa jednom granom. Drvena kanija je bila presvučena crnom kožom, sa mesinganim priborom koji je činio donji okov, prsten sa ušicom i alkom na konveksnoj strani i okovom usta sa bočnom pređicom (od 1888. godine gornji okov je imao udubljenje ispod pređice). Vojnička (u crnogorskoj vojsci – podoficirska) šaška minimalno se razlikovala od oficirske: drška je izrađivana od drveta prirodne boje, a kapa se završavala jednostavnom kalotom (bez posebne kape) sa zavrtnjem za sjedinjavanje sa krsnicom sečiva.
U ruskoj vojsci je, naime, pod rukovodstvom specijaliste za oružje, pukovnika Aleksandra Gorlova (Александр Павлович Горлов, 1830—1905), sprovedena unifikacija sablji za sve rodove i činove. Gorlov se opredelio za kavkaski tip sečiva i kaniju (sa prstenovima za kajase na konveksnoj strani), tako da se oružje nosilo o kaišu preko ramena, oštricom okrenutom na gore. Ovakav način nošenja oružja se na Kavkazu, kao brdovitom i ispresecanom vojištu, kroz vekovno iskustvo, pokazao najpraktičnijim. Zbog navedenih karakteristika, koje su odstupale od dotadašnjih klasičnih sablji, oružje je, po kavkaskom uzoru, i u ruskoj vojsci ponelo opšti naziv šaški.
Ruska iskustva uticala su da se kavkaski (poznat i kao staroslovenski) način nošenja sablje usvoji u Crnoj Gori i pre isporuke šaški, znači, i za austrijske modele iz 1861. godine. U dopisu Ministarstva vojnog Jovanu Martinoviću od 24. decembra 1892, naime, navedeno je da se sablje nose o desno rame, jer se uviđelo da su oficiri preopterećeni bili oko pasa, a uz to nađosmo pri našoj krševitoj prirodi da je mnogo lakše nositi sablje o ramenu nego oko pasa.
Tokom 1908. godine crnogorska vojska je sprovela obimne reforme koje su 2. jula 1908. kulminirale Uredbom o formaciji cjelokupne vojske Knjaževine Crne Gore. Dve godine kasnije, 12. maja 1910, usvojen je Zakon o ustrojstvu vojske, a na osnovu njegovog člana 213, 16. oktobra 1910, i Propisi o uniformi oficira sviju rodova vojske (sada već Kraljevine Crne Gore). Samo nekoliko dana kasnije, 25. oktobra, izdati su i Propisi o uniformi vojno-građanskih činovnika.
Neposredno nakon donošenja Uredbe o formaciji, u zemlji je započeta razrada projekta moderne, jednoobrazne uniforme zaštitne boje. Prema nekim autorima, pomoć u ovom poslu pružio je i ruski vojni ataše, generalštabni potpukovnik Nikolaj Potapov. Uz uniformu zaštitne boje usvojena je i nova oficirska sablja koja je do detalja predstavljala kopiju ruske oficirske šaške M1881/1909. Nova ruska oficirska šaška se, u suštini, od modela iz 1881. godine razlikovala samo po livenim floralnim motivima na rukobranu i kapi i glavi sa rozetom. Na prednjoj strani kape nalazio se i medaljon sa monogramom vladara kome je oficir prvi put položio zakletvu (AII, AIII, NII). Kod crnogorskog oružja, u medaljonu je bio postavljen monogram kralja Nikole I – NI pod krunom. Ista razlika mogla se uočiti i na sečivima; dok se na ruskim cizelirao monogram aktuelnog imperatora, na crnogorskim se nalazio monogram kralja Nikole I pod krunom. Prema kvalitetu izrade sačuvanih sabalja, očito da je oružje poticalo iz ruskih radionica. Nažalost, nema sačuvanih podataka koliko je sabalja M1910 naručeno u Rusiji.
Od 1867. do 1916. godine oficirske sablje su, de jure,bile vlasništvo crnogorske države. Pravo dodele ovog znaka oficirskog dostojanstva imao je isključivo knjaz, bilo lično, preko ministra vojske ili podređenih organa. Gubitkom čina, penzionisanjem ili smrću, oficir, odnosno njegova porodica, bili su dužni da oružje vrate upravnoj vlasti. Novi oficir koji je preuzimao dužnost u jedinici, preuzimao je (tj. nasleđivao) sablju svog prethodnika. Ovi strogi propisi donekle su izmenjeni1896. godine, nakon osnivanja stalnog kadra, odnosno otvaranja oficirske i podoficirske škole. Naime, 1896. godine oficiri prvog bataljona stajaće vojske dobili su sablje M1865 (nabavka iz 1886) za parade, a oružje M1881 (nabavka iz 1895) – za svakodnevnu upotrebu.
Ovo je predstavljalo vernu kopiju ruskog pravila iz 1863. godine, prema kome su sablje na paradi nošene u čeličnim, a u službi – u kožnim kanijama. Iste godine podoficiri bataljona stajaće vojske zaduženi su vojničkim sabljama M1881. Niži činovi su bili dužni da oružje nose kada izlaze iz Voenog stana bez puške, prilikom dežurstva i na nedeljnoj službi. Sablje su prvi put postale nepotpuno vlasništvo oficira; penzionisani oficiri mogli su da zadrže oružje, ali bez prava nošenja i otuđivanja. Novopostavljeni oficiri de facto više nisu nasleđivali oružje prethodnika nego su po njega morali ići na Cetinje. U crnogorskoj vojsci, verovatno u nedostatku određenih tipova sabalja, nije pravljena velika razlika između podoficirskih i oficirskih varijanti oružja; dešavalo se da i oficiri zaduže vojničku, odnosno podoficirsku varijantu sablje M1881. Zlatne i srebrne kite (temnjaci)nošene su samo prilikom izlaska pred vladara, za parade i praznike. Na službi i na putu oficiri svih činova nosili su obične, kožne temnjake. U to vreme četni oficiri imali su obične, kožne kaiševe sa portepeom, vredne 2 florina. Potkomandiri i komandiri nosili su oružje na raskošnijim, poluzlatnim kaiševima (4.fl.76.x).
Situacija se promenila nakon donošenja propisa o unformama od 16. i 25. oktobra 1910. godine. Prema novim pravilima, ruski tip sablje postao je sastavni deo mirnodopske i ratnodopske uniforme aktivnih i rezervnih oficira. Vojno-sanitetski činovnici su uz paradnu, poluparadnu, službenu i svakodnevnu uniformu dužili čelične, odnosno, austrijske sablje M1861. Konačno, tehničko-administrativni činovnici nisu imali pravo nošenja sablje i epoleta. Osim toga, ukinute su i razlike u kaiševima i kitama kod oficira. Sablje sa zlatnim kaišem i kitom postale su sastavni dio paradne, poluparadne i svakodnevne mirnodopske uniforme za sve oficire specijalne službe, aktivne vojske i rezerve i penzionisanih oficira sa pravom nošenja uniforme (kada su pod barjakom). Sablja s kožnim kaišem i kitom nosila se uz službenu mirnodopsku, dok se sablja o kožnom remniku zaštitne boje s kitom iste boje nosila samo uz ratnodopsku uniformu M1910.
Penzionisani oficiri sa pravom nošenja uniforme nosili su onu uniformu koja je bila propisana na dan penzionisanja. Vojno-sanitetski činovnici su uz paradnu, poluparadnu, službenu i svakodnevnu uniformu nosili čeličnu sablju (M1861) sa kaišima o pasu i srebrne kite. Znači, po srebrnim temnjacima i čeličnim sabljama o pojasu prepoznavali su se vojno-građanski činovnici. Oružje se, inače, skidalo pri pričešću, pristupanju sv. Plaštenici, ulasku u oltar, na ispovijest, pri krštenju (kum), u sudovima, narodnoj skupštini, kancelarijama, đeveri i kum na vjenčanju, na balovma i igrankama. Bukvalno tumačeći propise o uniformama iz 1910 – sablju je ponovo trebalo nositi o pasu. No, prema sačuvanoj likovnoj dokumentaciji, očito je da je ovo oružje sve do 1916. godine i dalje nošeno o kaišu preko ramena, bez obzira da li je u pitanju bio austrijski (čelični) ili ruski model.
Na osnovu sačuvane arhivske građe, 6. novembra 1911. godine u opremi oficira i podoficira četiri divizije crnogorske vojske nalazilo se ukupno 896 sabalja svih modela, austrijskog i ruskog tipa, uključujući i onaj iz 1910. godine. Stanje se, verovatno, bitnije nije izmenilo sve do 1916. godine.
