Jednometne puške 14,8 mm Pibodi M1870

Pitanje o prelasku na kvalitetniji konverzioni sistem, baziran na sjedinjenom metku sa metalnom čahurom, pokrenuto je već početkom 1869. godine. Novi ministar vojni Jovan Belimarković 5 maja 1869. podneo je Ministarskom savetu izveštaj M№ 2717, u kome se Grinov sistem ne kritikuje direktno. Belimarković iznosti kako su puške ostraguše …skoro svugda zamenile pređašnje puške. I mi nismo hteli ostati usamljeni u tome. Još 1866 moj prethodnik g. Blaznavac nastao je te je kod nas izvestan broj pušaka pretvoren na sistem pozadnjače. Ovaj je broj za našu vojsku nedovoljan i mi moramo pretvoriti u toliki broj, koliki bi podmirio celu našu potrebu. Mi imamo oko 50.000 pušaka u Arsenalu koje bi se dale pretvoriti na pozadnjače. Za pretvaranje ovih pušaka, za nabavku potrebne zato municije, za mašine kojima bi docnije izrašivati mogli sami municiju i za dovršenje ostalog vojnog pribora nuždan je izvanredan kredit od 4 miliona poreskih groša… Iz izveštaja je očito da ministar misli na 23.000 saksonskih pušaka M1850/56, ali i na 27.000 loših grinovača. Kako je Savet na sednici od 20. maja odobrio tražena sredstva, već tokom juna 1869. u Donjem gradu beogradske tvrđave započeta su uporedna ispitivanja nekoliko sistema. Testovima i, kasnije, trupnim ispitivanjima odabranog oružja redovno je prisustvovao brigadir C. k. Sremske graničarske brigade u Zemunu (Syrmische Grenz Truppen Brigade/K.k. Grenztruppen Brigade in Semlin) general-major Ferinand Križ (Ferdinand Freiherr von Kriz), koji je pretpostavljenoj komandi podnosio redovne izveštaje. 

U Beogradu je ispitivano više konverzionih zatvarača, ali i nove puške, poput Henri-Martinijeve (Henry-Martini, Henry-Peabody M1870) jednometke kalibra 11,43 mm (.45), koja je u to vreme bila aktuelna i u turskoj vojsci. Tom prilikom srpski oficiri su najviše interesovanja pokazali za zatvarač čuvenog češkog konstruktora Silvestra Krnke (Sylvestr Krnka, 1825–1903). Krnkino rešenje testirano je u Kragujevcu na 45 hitaca, nakon čega je postavljen zahtev da se zazor između čela zatvarača i ležišta metka poveća. Srbija je radi daljih proba naručila 400 doteranih pušaka 15,24 mm (6”’) M1869 (puška usvojena od strane Rusije). Štaviše, 1. oktobra 1868. Krnka je sa Tomasom Sederlom potpisao dogovor po kome bi bečki fabrikant isporučivao puške Srbiji uz proviziju od 12 krajcara po komadu. No zbog nepostojanja sprednjača kalibra 15,24 mm koje bi se mogle prilagoditi Krnkinom zatvaraču, Srbija je odustala od ove konstrukcije. Već nabavljenih 400 krnki posle ratova je iskorišćeno za naoružanje noćnih stražara.

Prema Križu, Srbi su se na kraju opredelili za konverziono rešenje jednog Amerikanca. U suštini, Srbija je još 1867. godine u Beču stupila u kontakt sa evropskim zastupnikom američke firme Providence Tool Company, hamburškom kućomJ. R. McDonalds & Co, koju je vodio američki konzul, Džejms Mekdonald (James R. McDonald). Naime, inženjer češkog porekla Zdenko Veseli (Zdenko Ritter von Wessely) posetio je firmu u Providensu, Roud Ajland (Providence, Rhode Island), radi kupovine mašina za hortikulturu. Znajući da je u toku austrijski konkurs za izbor ostraguša, Amerikanci su ga upoznali sa svojim rešenjima pušaka i zamolili ga da u saradnji sa Mekdonaldsom Beču predstavi dva Pibodijeva rešenja: konverziono i novo ostragpuneće oružje. 

Naime, američki konstruktor Henri O. Pibodi (Henry Oliver Peabody) iz Bostona, Masačusets (Boston, Massachusetts), od 1862. do 1868. godine patentirao je četiri konstrukcije ostragpunećeg oružja na sjedinjeni metak sa metalnom čahurom i obodnim i/ili centralnim paljenjem. Prva i, ujedno, najpopularnija, bila je puška sa padajućim blok-zatvaračem. Oružje je imalo dvodelni drveni kundak i čelični sanduk sa zatvaračem koji se spuštao-podizao pomoću poluge smeštene sa donje strane vrata kundaka. Udarnu iglu je aktivirao udarač-oroz smešten sa desne spoljne strane sanduka. Pibodi je za ovo rešenje (breech-loading cartridge system) 22. jula 1862. dobio patentni list №. 35.947.Bazirajući se na spoljnjem udaraču, neophodnom delu spredpunećeg perkusionog oružja, Pibodi je ubrzo konstruisao skoro identičan zatvarač, pogodan za adaptaciju sprednjača na jednometni ostragpuneći sistem. Glavna karakteristika novog rešenja ogledala se u dome što je na zadnjak cevi (sa koga je uklonjen piston) uvrtan sanduk sa zatvaračem. Telo zatvarača se produžavalo u polugu za rukovanje, koja je sada bila plasirana duž gornjeg dela vrata kundaka. Telo zatvarača je sa gornje strane imalo udubljenje za lakši prijem metka, a udarna igla se aktivirala starim orozom (tabanska daščica sa udaračem originalnog oružja nije dirana).Pibodi je prijavu za konstrukciju prepravljenog oružja(The Conversion Design) podneo patentnom zavodu SAD 18. aprila 1867; patent je prihvaćen 20. novembra, a patentni list №. 72,076 izdat je 10. decembra 1867. No Henri Pibodi je još26. oktobra 1864. sa fabrikom za proizvodnju alata, poljoprivrednih uređaja i oružja iz Providensa(Providence Tool Company, Rhode Island, USA)potpisao ugovor prema kome je kompaniji prodao sva prava na svoje konstrukcije jednometnog ostragpunećeg oružja. Tako su Veseli i Mekdonalds u Beču zastupali Providens Tul Ko. bez ikakve obaveze prema Pibodiju.

Austrijska komisija je od 21. septembra do 22. oktobra 1866. testirala samo novu Pibodijevu pušku, da bi 6. januara 1867. obavestila Mekdonalda da oružje ne ispunjava tražene uslove.

Zavaljujući vezama saJ. R. Mektonaldsom i Ko., a uz podršku Zdenka Veselija, Srbija se odlučila za Pibodijev konverzioni zatvarač (patent № 72,076 iz 1867), koji je bio pogodan za ataptaciju ne samo saksonskih nego i austrijskih ostraguša. Zanimljivo je da je Mladen Janković još 1866. godine, u navedenom članku, prilično pristrasno opisao oružije (koje je) iznašao… neki H. O. Reabodu (Peabody) u Bostonu još u početku godine 1862… Janković je detaljno preneo rezultate prvih surovih proba Pibodi sistema 1862. g u arsenalu u Vatertovnu (Watertown Arsenal,Massachusetts)(koje su) od kapetana Rodmana (Thomas Jackson Rodman) za znatne oglašene…” U daljem tekstu Janković je osvrnuo na drugi krug testova, 1865. godine u fabriki u Špringfildu (Springfield Armory), u provinciji Masahuzetskoj (Massachusetts), od komisije na čelu sa generalom Dijerom (Alexander Brydie Dyer), kao i komisije pod vođstvom đeneral-majora Honkoka (Winfield Scott Hancock). U oba slučaja, Pibodajov (Peabody) sistem je dobio najpovoljnije ocene. Reabodu-va puška izbaci dvadeset metaka u jednom minutu, a konšštrukcija je tako prosta, da se i najneizobraženijem vojniku može dati u ruke, pa će s njom znati lako i brzo da rukuje. Težina jedne Reabodu-ve pešačke puške iznosi samo 8,5 do 8 funti (3,8 do 3,6 kg) a karabina 6,5 funti (3 kg)… Ovu je pušku prva u Evropu donela trgovačka kuća J.R.MK. Donaldo i Ko. u Hamburgu, koja radi pod imenom Tool-Ko. u Rod-islandu, koja ju fabricira… Očito je da je Janković još tada bio naklonjen Pibodijevom rešenju gotove puške iz 1862. godine (patent №. 35.947). 

Zanimljivo je da je zabunu oko odabranog sistema 1879. godine uneo major Kosta Milovanović. U tekstualnom delu svoje Artiljerije naveo je kako se Srbija opredelila za sistem Pibodi, zasnovan na rešenjima Montinjija (Pierre Camille Montigny), Vestli-Ričardsa (William Westley Richards) i Stala (Reinhard Stahl). No, u isto vreme strani stručnjaci su u svojim radovima tvrdili kako se Srbija opredelila za američki sistem Roberts, odnosno Pibodi-Roberts. Tako se i u savremenoj literaturi može naći podatak da je srpska vojska bila opremljena konverzionim sprednjačama Roberts. Zabuna je nastala usled značajne sličnosti dva sistema. Američki inženjer i general Bendžamin Roberts (Benjamin Stone Roberts)  je, naime, 27. februara 1866, pod brojem 52.883, kao i 11. juna 1867 (pat. br. 65.607) zaštitio konverzioni zatvarač vrlo sličan Pibodijevom, koji je proizvodila Providence Tool Co. iz Providensa.

Nakon što je Srbija otkupila Pibodijev patent №. 72,076, sa bečkim fabrikantom Tomasom Sederlom sklopljen je ugovor prema kome se on obavezao da zatvarače proizvodi u svom zavodu u Beču, a da u Beogradu instalira pogone gde bi se vršila sama konverzija oružja. Još krajem 1868. godine u beogradskoj puškarskoj radionici započeto je prepravljanje 23.000 sprednjača (M50/56) i dela grinovača na ostrapuneći sistem Pibodi (zvanično M1870, puške popularne i kao piboduše ili kašikare – zbog specifičnog izgleda udubljenog zatvarača), baziran na jednodelnom metku sa mesinganom čahurom i centralnim paljenjem 14,8×39R. Prepravka je vršena u Velikoj kasarni (bišoj Artiljerijskoj kasarni) u Beogradu, pod rukovodstvom Sadala (Sederla), koji je doneo potrebne alate i mašine. Kontrolu i prijem zatvarača u Beču su vršili kapetan Pavle Horstig, major Kosta Protić, kontraktualni kapetan Pavle Šafarik i majstor kragujevačke Puškarnice Petar Matić, dok su za nadzor u Beogradu bili zaduženikotrolori Artiljerijske uprave iz Kragujevca.

Na prvim testovima prepravljenog oružja na Banjičkom strelištu u Beogradu, 21. septembra 1871. godine, prisustvovao je i austrijski generalmajor Križ. Križ je Pibodijevo konverziono rešenje ocenio kao robustno, sigurno i prosto. Primedbe prisutnih srpskih oficira odnosile su se prvenstveno na loše izbacivanje čahura – manu koja kod oružja M1870 nikada neće biti u potpunosti otklonjena, ni do ratova 1876–1878. godine. Pera Todorović u svom Dnevniku, opisujući borbe oko Žitkovca i Tešice 11. avgusta 1876, tvrdi kako puške ne izbacuju dobro čahure, to (je) jako usporava(lo) paljbu; kod mnogih vojnika čaura se zaglavila u pušci i vojnici (su stajali) pod turskim kuršumima nemogući da izbace ni jedan metak…” No još na probama u Beogradu 1871. iskusniji instruktori su dokazivali da se radi samo o nedovoljnoj obučenosti vojnika jer sažnijim povlačenjem poluge čahura se izbacivala bez problema. Postignuta brzina vatre iznosila je 14 hitaca u minuti. Od svih tada testiranih pušaka samo 6% se moralo vratiti na doradu u Arsenal. Nešto više problema stvarala je municija. Od 600 upotrebljenih metaka, kod 1,5% kapsla uopšte nije detonirala, a kod 1,66% municije na nakovnju kapsle omaškom nisu bile izbušene rupice za prenos plamena. 

Do kraja 1871, kada su radovi u Beogradu obustavljeni, adaptirano je 38.000 pušaka. Prekid je nastupio zbog obnavljanja ideje o nabavci novih, malokalibarskih (kalibra oko 10 mm) ostraguša za kompletnu vojsku. Nažalost, ubrzo je ponovo zaključeno da je ovo trenutno nerealna ideja. 

Srbija je u sukob sa Turskom stupila sa navedenih 38.000 piboduša. Tokom Prvog srpsko-turskog rata izgubljen je veliki broj oružja, odnosno na rukama vojnika ostalo je oko 35.000 pušaka M1870. Ministarski savet je 8. oktobra 1877. doneo odluku da se kod Sederla u Beču hitno naruči 8.000 gotovih pešadijskih pušaka (14,8 mm) i 1.000 konjičkih karabina u austrijskom kalibru 11 mm Werndl. Oružje je isplaćeno u gotovom (jedinična cena puške 13,5 forinti) a na račun kredita u budžetu na prethodnu ratnu spremu, predviđenog 18. avgusta 1877. godine. Istovremeno, Vlada je dobila informaciju da se u Belgiji mogu nabaviti gotove puške Pibodovog sistema, kakve su u nas, pa je Ministarski savet 31. oktobra odlučio da se u Lijež uputi pogodna ličnost radi traženja do 30 hiljada takog oružja (u suštini, konvertovanim puškama Pibodi raspolagala je Francuska, koja ih je nabavila pred rat sa Pruskom). Do početka operacija, 15. decembra 1877, Sederl nije uspeo u potpunosti da ispuni ugovorene obaveze, a iz Belgije nije nabavljena nijedna ostraguša. Tako je, prema zvaničnim podacima, srpska vojska na početku rata 1877. godine raspolagala sa 39.276 piboduša. Tokom rata 1877/1878. u pogonima Puškarnice, gde je preseljena linija za adaptciju i osvojena proizvodnja zatvrača i sanduka od bronze, prepravljeno je na Pibodijev zatvarač još 2.308 pušaka sistema Grin M1867. Pri tome kalibar nije menjan, tako da se pristupilo i izradi sjedinjene municije sa metalnom čahurom u kalibru 13,9 mm. Neposredno nakon završetka ratova na Pibodijev sistem M1870 adaptirane su i preostale puške Lorenc, sve grinovače kao i sve saksonske (u Srbiji nazvane francuskim, ređe američkim) puške M1850/56. Zbog takvog načina rada, u naoružanju srpske vojske nalazile su sepiboduše najrazličitijih oblika i rešenja: saksonskog i austrijskog tipa, sa čeličnim ili bronzanim zatvaračem i sandukom, sa osiguranom i neosiguranom osovinom bloka zatvarača. Uz to, oružje proizvedeno u Beču nosilo je standardne srpske prijemne žigove (državni grb i inicijale kontrolora), dok ono izrađeno u Kragujevcu nije striktno žigosano.

Domaći konstruktori i majstori vršili su niz prepravki i adaptacija na puškama sistema Pibodi. Kao prvo, u zavisnosti od tipa puške i mehanizma (sa jednom ili sa dve opruge, luka) konstruisani su različiti tipovi tabanske pločice. Ona je, naime, prihvatala samo jedan zavrtanj, dok se drugi uvrtao u telo sanduka. Uskoro se pokazalo i da osovina (vreteno) sa polugom (ručicom), koja je spajala zatvarač sa sandukom, ima tendenciju ispadanja iz ležišta. Radi osiguranja, na kasnijim sanducima urezivan je navoj za zavrtanj koji je svojom glavom sprečavao pomeranje osovine sa polugom. Dalje, mane izbacača čahura odmah su uočene, tako da je u kasnijoj proizvodnji profil dela izbacača koji je obuhvatao dance čahure izmenjen. Pri tome novi izvlakači su pravljeni i za prepravljene grinovače, pošto je obim čahure metka 13,9 mm bio 15,3, umesto 16,5 mm (kod metka 14,8 mm). Konačno, kako nepraktična dužina prepravljenih sprednjača nije više pogodovala savremenim uslovima, pešadijske puške su skraćivane, čime je dobijana takozvana kratka puška Pibodova (nazivana i karabinom).

Kako su puške Pibodijevog sistema dugogodišnjom upotrebom znatno od svoje prve vrednosti izgubile, ministar vojni general Jovan Atanacković je odredio stručnu komisiju, koja je njihovu vrednost ocenila… te je Naredbom A/S№. 1078 od 17. marta 1900. naložio da se cela puška (oba kalibra) ili karabina” naplaćuje 1,5 dinara. Dopunom A/S№. 3831 od 25. avgusta, u prvobitnom cenovniku ispušteni bajonet procenjen je na 1 dinar.

Bez obzira na zastarelost, piboduše su se nalazile u naoružanju pomoćnih jedinica, trećepozivaca i u vojnim rezervama sve do 1902, kada su konačno ispale iz naoružanja naše vojske. Shodno tome, naredbom ministra vojnog generala Milovana Pavlovića A/S№. 5332 od 23. oktobra, komandantima divizija je dozvoljeno da ih prodaju civilima.

Slično rešenje, A/S№. 7317, 1. novembra 1904. doneo je i zastupnik ministra vojnog general Sava Grujić. No Grujić je zabranio prodaju karabina pošto su se još uvek nalazili u naoružanju, što znači da se i dve godine starija odluka odnosila samo na pešadijsko oružje.Osim toga, pešadijske puške su se još uvek nalazile u posedu ispisatih obveznika III poziva, te je 15. juna 1907. ministar vojni general Radomir Putnik izdao Naređenje F/Đ№. 4171 da se i ovo oružje oduzme od ispisatih obveznika narodne vojske i pošalje upravi vojno-tehničkih zavoda, a da se prodaja pak ovih pušaka vrši i dalje u svemu prema rešenju od 1. novembra 1904. godine.