Legenda kaže da je Mitar Tarabić, čuveni prorok iz Kremana, navodno u maju 1868, svome kumu, proti Zahariju Zahariću, saopštio da ”knezu (Mihailu) nema dugog veka te da će stradati od dušmanske ruke iz naroda svog”. Mitar je 10. juna, na šabačkoj raskrsnici Megdan, u vreme vašara, iznenada povikao: ”Kuku narode… Ubiše kneza!”. U Istorijskom muzeju Srbije, kao jedna od najvećih dragocenosti, čuva se ”revolver kojim je ubijen knez Mihailo (III Obrenović, 1823-1868)” a koji je po izgledu u koliziji sa opisima iz sačuvane arhivske građe, odnosno, iz nalaza policijske istrage. Radi se o četvorocevnoj ” bibernici ” belgijske proizvodnje, sitema Marijet, kalibra 9 mm. U suštini, to je spredpuneće perkusiono oružje sa 4 cevi koje su se okretale povlačenjem obarače a, zbog specifičnog izgleda, bilo je popularno pod nazivom ” bibernica ”. Primerak iz Istorijskog muzeja je luksuzne izrade, sa damasciranim cevima, ukrašen cizeliranim floranim motivima i ukrasima tauširanim zlatnom žicom.
Ukupna dužina oružja je 185 mm, između cevi utisnut je žig kontrole grada Liježa a na rukohvatu patentni natpis Žila Marieta. ”Bibernice” su tokom 19. veka bile popularne na svim kontinentima prvenstveno kao ”pomoćno”, oružje za krajnju odbranu. Ovo je prvenstveno važilo na američkom kontinentu, posebno u vreme osvajanja ”divljega zapada”, kada je pionirima bilo potrebnije ubojitije oružje. Američki konstruktor Itan Alin je još 1835 godine konstruisao perkusionu ”bibernicu” za koju je, 16. aprila 1845, dobio patentni list br. 3998. Za razliku od Marijetovog oružja, kod koga je svaka cev bila zasebni sklop, kod Alina su cevi (uglavnom glatkih zidova) bile izbušene u jednom bloku. No, da je ovo oružje bilo ubojito čak i u vojnim sukobima, govori detalj kada je 1857, u borbi kod Solomon Forka, jedan Čejen indijanac iz Alinove ”bibernice” teško ranio konjičkog poručnika Džejmsa Stjuarta. Mariet je u isto vreme kada i Alin, u Belgiji patentirao svoju perkusionu ”bibernicu”. Kako se kod oba tipa oružja često događalo da se plamen sa opaljene kapsle prenese i na ostale i tako se istovremeno ispale sve komore, Mariet je uskoro između svakog pistona ugradio zaštitnik, koji je vidljiv i na oružju ‘iz koga je ubijen knez Mihailo”. Konačno, navedimo da su se ”bibernice od sredine 19 veka proizvodile i kao ostragpuneće oružje, za metke tipa Lefoše.
Knez Mihailo, Katarina i Anka Konstantinović, Tomanija Obrenović, sluga Mita Timarčević i knežev ađutant Svetozar Garašanin, u popodnevnim časovima 10. juna 1868. šetali su se stazom iznad Hajdučke česme. Svetozar, sin Ilije Garašanina, bio je svršeni pitomac francuske Polithničke škole i pešadijski kapetan 2. klase pri stajaćoj vojsci. Postao je poznat godinu dana ranije, 28. aprila 1867, kada je na čelu streljačke čete ušao kao prvi srpski oficir u beogradsku tvrđavu nakon što ju je napustila turska posada.
Dobivši obaveštenje o njihovom nailasku, atentatori su zauzeli svoja mesta: Lazar Marić i Stanoje Rogić stali su sa leve, a Kosta Radovanović sa desne strane staze. U trenutku kada je grupa izletnika naišla, Kosta Radovanović je izvukao revolver i prvi pucao u kneza, pogodivši ga u levu stranu grudi. U istom trenutku, na žrtvu su otvorila vatru i druga dva atentatora: jedan metak je Mihaila pogodio ispod desnog pazuha, drugi bliže desnoj plećki, dok se četvrto zrno zadržalo u sedmom grudnom pršljenu. Nakon toga, nastavljen je krvavi pir: Marić je pucao u Anku Konstantinović i na mestu je ubio, a potom i u kapetana Garašanina. Na ađutanta, koji je pokušao da isuče sablju i zaštiti kneza, dva hica je ispalio i Rogić; ranjen u desnu ruku, oficir se trenutno onesvestio. Kada se pridigao sa zemlje, nije bio u stanju da pruži dalji otpor. Konačno, Đoka Radovanović, koji je stajao nešto niže, sprečavajući odstupnicu žrtvama, ranio je Katarinu i slugu Timarčevića. No, Timarčević je uspeo da se dotetura do gardijskog ekipaža kod ulaza u Košutnjak i uzbuni vojnike. Podnarednik Šamulja je galopom pohitao ka Topčideru i naleteo na Iliju Garašanina i konjičkog poručnika Aleksandra Simonovića. Stari Garašanin je kočijama odmah odjurio u grad i na vreme sprečio da eventualni prevrat uzme maha.
Pukovnik Dragutin Žabarac i poručnik Simonović prvi su stigli na mesto tragedije i Mihailovo telo su prebacili do Starog dvora u Beogradu. Ovde su u ponoć 10. juna obdukciju i balzamovanje izvršili beogradski fizikus dr Jovan Mašin i vojni lekar dr Josif Holec.
Zanimljivo je da je na mesto nesreće neposredno posle Žabarca stigao i britanski poslanik Džon Augustus Longvort, koji se slučajno zatekao u šetnji po Košutnjaku. Maloletni knez Milan Obrenović je iz Pariza, u pratnji Jovana Ristića, doputovao 23. juna. Sutradan, u društvu sa Blaznavcem i Ristićem, običao je mesto tragedije.
Na osnovu predloga ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića i saglasnosti Državnog saveta, 11. juna je formirana komisija za isleđenje zločina. Ubice su pohvatane u kratkom roku; osim neposrednih izvršilaca, uhapšeno je više ličnosti umešanih u zaveru. U kazamatima beogradske tvrđave zatvoreni su, između ostalih, ”upravitelj apsanskog zavedenija u Topčideru” Svetozar Nenadović (postavljen na ovu dužnost 24. aprila 1862. godine), sin vojvode Jevrema Nenadovića (do 1862. potporučnik u. austrijskom husarskom puku br. 10 u Budimu) Sim(e)on-Sima Nenadović, kao i sin vojvode Jakova i brat kneginje Perside Karađorđević – konjički kapetan stajaće vojske Mladen Nenadović (12. aprila 1862. postavljen za potporučnika pri konjičkom divizionu).
Glavni pretres optuženima započet je 26. juna. Proces kapetanima Svetozaru Mrcajloviću i Mladenu Nenadoviću, kao aktivnim oficirima, održan je po kratkom postupku pred Vojnim sudom i obojica su po naredbi ministra vojnog, pukovnika Milivoja Petrovića, degradirani i streljani 29. juna u 6 časova. Kazna je izvršena u Donjem gradu beogradske tvrđave, ”ispod drugog zavijutka, kod opštinske bašte” (nedaleko od Vidin-kapije).
Proces ostalim optuženim obavljao se u improvizovanoj baraci u dvorištu ”Upraviteljstva grada Beograda” kod današnjeg Studentskog trga. Tokom istrage utvrđene su sledeće činjenice: policija je Marićevo oružje pronašla u šupljini drveta, u blizini mesta zločina. Radilo se o ”revolveru, zarđalom ali sasvim novom, (koji je) imao 6 cevi, svaka cev je bila prazna i imala je čaure”. Inače, Marić, Kosta Radovanović i Stanoje Rogić oružje su dobili od Paje Radovanovića; on je godinu dana ranije dao bratu Đoki novac da u Austriji kupi ova tri revolvera. Oružje Koste Radovanovića pronađeno je u stanu, među rubljem, a revolver Stanoja Rogića – u fijoci stola u njegovom domu. Konačno, Đoka Radovanović je od ranije imao sopstveni revolver, ”na 6 metaka”, nabavljen u Srbiji.
Iz rane Katarine Konstantinović lekari su izvadili zrno prečnika 4 ”linije”. Kako je u Srbiji kao merna jedinica korišćena austrijska ”linija”, znači da je šestometno oružje Đoke Radovanovića bilo kalibra 9 mm. Iz ovoga se može zaključiti da su bar Đoka Radovanović i Lazar Marić imali šestometne revolvere sa dobošem, kalibra 9 mm, koji su koristili municiju sa metalnim čaurama. Ovo ostragpuneće oružje je moglo biti samo sistema Lefoše – jedino ove vrste koje se u to vreme moglo nabaviti na slobodnom tržištu. Šta više, ovaj tip revolvera prodavao se na beogradskom ”Velikom stepeništu” u radnji Jevđenija Popovića, trgovca iz Novog Sada.
Tako se postavlja pitanje kome je pripadala četvorocevna ” bibernica ” koja se danas čuva u Istorijskom muzeju. Ako se zna da su u kneza Mihaila pucali Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić, pri čemu je Marić imao šestometni revolver, oružje Marijetove konstrukcije moglo je pripadati Rogiću ili Kosti Radovanoviću. No, Kosta je, kao i Marić i Rogić, oružje dobio od Paje Radovanovića. Postavlja se pitanje zašto bi Paja i Đoka nabavljali različito oružje u Austriji? Osim toga, sačuvana ” bibernica ” je isuviše luksuzne izrade da bi bila nabavljena samo za jednokratnu upotrebu a tokom procesa ni jednog trenutka nije bilo spomenuto četvorocevno oružje.
Na osnovu presude od 27. jula 1868, ”na korist državne kase obraćeno je oružje kojim su se Marić, Rogić i Radovanović poslužili za izvršenje ubistva”. Koliko se zna, Ministarstvo unutrašnjih dela je sav dokazni materijal, uključujući i oružje, 21. avgusta 1875. godine predalo Obrenovićima na čuvanje u porodičnom muzeju. Italijanski dobrovoljac u ratu 1876. godine, Đuzepe Barbanti-Brodano, 21. septembra 1876. je posetio konak u Topčideru i tamo video izložen ”kuršum oko koga je bila zgrušana krv, a koji je bio izvađen (iz tela Mihaila Obrenovića) upravo ovde (u Konaku) čim je bio ranjen”. No, Brabanti ni jednom rečju ne spominje oružje atentatora.
”Revolver iz koga je ubijen knez Mihailo”, kao i platnena košulja, prsluk i ostali delovi odeće, te srebrna tabakera, koje je knez nosio u trenutku pogibije, pripali su Narodnom muzeju 1955, a 1966. godine su predati na čuvanje Istorijskom muzeju Srbije. No, ono što unosi posebnu zabunu je podatak iz inventarskih knjiga, prema kojima je ”bibernica” 1953. godine – otkupljena od Viktorije Kerner iz Bjelovara!
Na žalost, zrno koje je izazvalo smrt, a koje bi dosta toga reklo o oružju ubice, nije sačuvano. Tako, danas samo možemo pretpostaviti da je ”bibernica” zaista oružje atentatora te da je pripadala ili Kosti Radovanoviću ili Rogiću.
Knez Mihailo je sahranjen 15. juna u beogradskoj Sabornoj crkvi, u grobnici svog oca, kneza Miloša, uz južni zid crkve, uz samu pripratu.
Presuda optuženima je pročitana 27. jula u 17 časova.Na smrt streljanjem osuđeno je 14 lica. Kazna je izvršena 28. jula, u 6 časova, na ”Kajaburmi” (Karaburmi). Streljačkim vodom komandovao je poručnik Vasilije Mijatović. Mijatović je u vojsku stupio kao običan redov. Vremenom je napredovao do čina narednika a, zbog hrabrog držanja tokom bombardovanja Beograda, knez Mihailo ga je 15. jula 1862. unapredio u pešadijskog potporučnika stajaće vojske. Raspoređen je u 3 ”rotu” (četu) I bataljona a 1865. je prekomandovan u 7. četu, čijim vodom je komandovao i 28. jula 1868. godine. Tokom izvršenja kazne, jedno zrno ”vensenske” puške se odbilo o hrastov kolac za koji su bili vezani osuđenici i usmrtilo poručnika Mijatovića. Nesrećni poručnik je sahranjen na Tašmajdanskom groblju i brzo zaboravljen. Domaća štampa, usled stroge cenzure, ovaj slučaj nije ni zabeležila. Jedino su bečke ”Noje Fraje Prese”, 30. jula 1868, ironično prenele ”tragikomičnu vest” o pogibiji komandujućeg oficira.
