Kragujevačka Zastava se zalagala za automat koji bi se bazirao na osnovnim principima Familije automatskog oružja Zastava (7.62mm M70). Ovaj predlog, u prvo vreme, naišao je na otpor taktičkog korisnika; izneto je mišljenje da je pozajmica barutnih gasova neprimenljiva na oružju sa pištoljskom municijom. Ovu tezu je opovrgao automat pod nazivom 9mm Master FLG (Full Locking Gas operated), čiji je razvoj okončan do 1996. godine. Nosilac projekta bio je pukovnik Marinko Petrović.
Oružje se baziralo na pozajmnici barutnih gasova i potpunom bravljenju zatvarača. Konstrukcija je ipak predstavljala znatni iskorak od Kalašnikovljevih rešenja i posedovala je niz originalnih inovacija. Većinu izmena svakako je uslovio slabiji impuls pištoljske municije i gabariti oružja diktirani njegovom taktičkom namenom.
Kao prvo, gabariti i mase zatvarača i nosača zatvarača znatno su umanjeni a redukovana je i sila povratne opruge. Komora gasnog povratnika smeštena je odmah iza ležišta metka. Klip gasnog povratnika, koji je na puški M70 bio sastavni deo nosača zatvarača, potpuno je odbačen. Nosaču zatvarača neophodni impuls od 200 daN davala su dva gasna potiskivača. Jedan potiskivač bio je smešten iznad, a drugi – sa desne strane ležišta metka. Osnovni princip rada nosača zatvarača bio je isti kao kod puške M70. Nakon dobijanja inicijalnog impulsa usled udara potiskivača, nosač se izvestan deo puta kretao unazad samostalno. Za to vreme, prednja kosina žleba dejstvovala je na ispust za vođenje zatvarača, okretale ga ulevo i odbravljivala; dalji hod unazad nosač i zatvarač su nastavljali zajedno. No, zbog smanjenja inercionih masa i sile povratne opruge, ciklično kretanje ovog sklopa bilo bi znatno sporije, odnosno, ne bi obezbeđivalo potrebnu kadencu, sigurno ”hranjenje” municijom i zabravljivanje. Konstruktor je ovaj problem rešio ugradnjom dva “bufera” u zadnji deo nosača zatvarača. “Bufere” su činili čelični cilindri koje su van ležišta potiskivale sopstvene opruge. Ova novina je imala dvostruku funkciju. U krajnjoj zadnjoj tački hoda zatvarača, klipovi su udarali u sanduk i sabijali svoje opruge, čime se amortizovala sila trzanja. U drugoj fazi, sila sabijenih opruga “bufera”, zajedno sa silom povratne opruge, potiskivale su nosač zatvarača unapred dovoljno snažno da je oružje funkcionisalo normalno, i dostižući kadencu od 850 metaka u minuti. Sigurnosti rada doprinosilo je i trostruko vođenje nosača zatvarača: bočno, po ispustima sanduka, na vođici i unutar same vođice. Zbog toga je dvodelna vođica povratne opruge, standard kod AP M70, bila zamenjena kraćim, monolitnim čeličnim cilindrom koji se prednjim delom oslanjao iznad ležišta metka. Na zadnjem delu nalazio se ispust utvrđivača poklopca i peta. No, za razliku od AP M70, utvrđivač pete sa svojom oprugom bio je smešten aksijalno u produžetku pete i zalazio u otvor u vođici. Ovim rešenjem omogućeno je jednostavnije otvaranje preklopnog poklopca, pritiskom palcem jedne ruke na petu. Znatno je pojednostavljeno i rasklapanje kundaka. Pritiskom gornjim delom šake na utvrđivač smešten neposredno iznad rukohvata, kundak se oslobađao i trzajem ruke u desnu stranu automatski se ispravljao.
Sklop mehanizma za okidanje, skoro u potpunosti je bio preuzet sa AP M70, bio je smešten praktično iznad samog pištoljskog rukohvata. Da bi se omogućilo pravilno i udobno dejstvo oružjem, gornji deo obarače spojen je sa repom posebnom polugom. Uvođenje poluge omogućilo je mekše i ravnomernije okidanje i podešavanje sile okidanja od 0,8-1,5daN.
Poluga regulatora paljbe premeštena je na levu stranu sanduka a konstruktivno i ergonomski rešena je znatno povoljnije od stare “ruske” presovane limene poluge. Uvodnik okvira je produžen, što je garantovalo sigurnije vođenje i fiksiranje. Oružje je bilo opremljeno i sa dva utvrđivača okvira; zadržan je klasičan polukružni utvrđivač ispred branika obarače, ali, na desnoj strani usadnika uvedeno je i dodatno dugme utvrđivača (kao na M16A2), koje je omogućavalo oslobađanje okvira palcem desne ruke. Usvojen je ravan, dvoredni okvir (kao kod pištolja CZ-99), kapaciteta 20 ili 30 metaka.
Tvrdo hromirana cev izrađena je od specijalnog čelika specijalno osvojenog za cevi mitraljeza, što je garantovalo njenu dugovečnost. Kućište automata proizvođeno je presovanjem kvalitetnih valjanih čeličnih limova, a funkcionalni delovi oružja – od čeličnih otkivaka ili od vučenog čelika. Rukohvat i delovi kundaka izvedeni su od kvelitetnih polimera.
Remnik je bio od balističkog platna sa specijalnom padobranskom kopčom, što je omogućavalo dovođenje oružja u borbeni položaj bez skidanja sa ramena. Na prednji deo oružja mogla ugraditi taktička lampa, laserski obeleživač cilja OCL-9 i/ili prigušivač. Osnovna verzija oružja FLG primala je posebni prigušivač M91-4 koji je buku obarao za oko 25dB (mereno na rastojanju od 10m pod uglom od 45°). No, isti tim je razvio kako integralno prigušene verzije (FLG-P), tako i kompakt-skraćene verzije za skriveno nošenje, bez preklopnog kundaka (FLG-K).
Ipak, zbog složenosti konstrukcije i nedostatka tržišta, ova konstrukcija ostala je u domenu razvojnih pokušaja.
