Dugo i mnogo se manipulisalo brojkama kojima su predstavljani gubici SSSR u Drugom svetskom ratu. U sudaru titana, dveju civilizacija, dvaju sistema, pogleda na svet, ideologija, itd, sve je bilo grandiozno. Stoga nije ni čudo da je u posleratnom periodu dolazilo do preterivanja u predstavljanju gubitaka – u pri umanjivanju i pri uvećavanju. Osim političkog aspekta takvog ponašanja, istina je da je istorijska nauka imala veliki problem da ustanovi približnu istinu jer je reč o do tada neviđenom sukobu u istoriji ljudskog roda. Čak ni pedantni Nemci nisu mogli u potpunosti da odgovore na sva pitanja u vezi sa gubicima. Front koji je preprečio ceo kontinent pomerio je granice razmišljanja i delovanja i sve je to trebalo naučno utemeljiti. Istoričarima SSSR nije išao na ruku tradicionalno nepoverljiv i zatvoren sistem , podozrivost države prema svemu što govori negativno o ratnim naporima, a publicisti drugih zemalja nisu imali mnogo motiva da budu previše objektivni. Posebno se to odnosi na razne memoare pobeđenih, ali i pobednika s druge strane ”gvozdene zavese”.
Pojavom višetomne studije -Veliki otadžbinski rat bez oznake poverljivo- 2009.godine, izdanja po svemu unikatnom i bez analoga u istoriografiji, stvari su se pomerile s prećutne mrtve tačke. Istoričari su mogli, konačno, da progovore u ime nauke. Autorski kolektiv general-pukovnika G.F. Krivošejeva ( formiran pri Generalštabu i u sklopu Ratno-memorijalnog centra VS RF) posle višegodišnjeg mukotrpnog rada ponudio je naučnom svetu, ali i hobistima i profesionalcima – publicistima, neprocenjivu građu za razne vrste analiza.
Ova analiza bavi se opštom slikom gubitaka RKKA (radničko-seljačke crvene armije) i predstavlja samo uvod u stotine drugih, separatnih, analiza gubitaka po raznim osnovama.
”Baveći se analizom gubitaka Armije i Flote u živoj sili, treba primetiti da postojeći statistički podaci omogućavaju u potpunosti ocenu stanja ubijenih pripadnika, po godinama i periodima rata, kampanjama, strateškim operacijama, bitkama i pojedinačnim bitkama.
Kod pažljivog razmatranja tabela dobija se objektivna slika veličine gubitaka u vreme rata. Neutralna statistika skreće nam pažnju i na prve herojske, ali i češće tragične dane, o vrlo teškoj situaciji u kojoj smo morali da se borimo u toj nezaboravnoj, 1941. godini. To su bile krvave bitke na granici , sa protivnikom koji je bio i brojčano i tehnički nadmoćan. Držanje Brestovske tvrđave, prvi uspešni kontraudari, očajnički pokušaji proboja iz okruženja i zarobljeništva, sve su to uzroci gubitaka i slika stanja. Bespovratni i medicinski gubici (Rusi ih nazivaju sanitarni, prim. priređivača) u prvih šest meseci i devet dana 1941. godine došli su do broja 4.473.820 ljudi (!). Od tog broja ubijeno je ili umrlo u fazi sanitetske evakuacije 465.000 ljudi (gotovo pola miliona, svaki jedanaesti vojnik bio je izgubljen na putu do medicinskog punkta), od rana u bolnicama podleglo je 101.500 ljudi, umrlo od bolesti, poginulo kao posledica incidenata i tome slično 235,200 ljudi, nestalo (bez vesti) i palo u zarobljeništvo 2.335.500 ljudi, ranjeno i kontuzovano (Rusi kontuzovane svrstavaju u posebnu kategoriju usled masovnosti te pojave) 1.256,400 ljudi, razbolelo se 66.100 ljudi, promrzlo 13.600 ljudi. Posebno visok procenat (52,2%) odlazi na nestale (bez vesti) i pale u plen (do 2010. godine operisalo se približnom brojkom od oko pet miliona ljudi za koje se ne zna grob. U toku su sveobuhvatna i masovna ”поисковие движения” u kojima hiljade mladih dobrovoljaca, praćeni profesionalnim istraživačima, forenzičarima, oružarima, istoričarima, itd prekopavaju polja bitke prema ratnim dnevnicima i ponovo sahranjuju poginule borce. Prim. priređivača).
Ništa manji bespovratni gubici bili su i 1942. godine. Fašisti su produžili nastupanje, a jačao je i omasovljavao otpor RKKA i partizana. Neprijatelj je pretrpeo prvi veliki poraz pod Moskvom. Visoko naprezanje borbenih dejstava odrazilo se i u broju nepovratnih gubitaka – 3.258.300, kao i sanitaranih gubitaka – 4.111.100 ljudi.
O razmahu velikih bitaka koje je vodila RKKA proterujući fašističke bande sa rodne zemlje govore i tablice po kvartalima u poslednjim godinama rata. Ukupno, za ceo tok rata (uključujući i kampanju na Dalekom Istoku), bespovratni gubici armije i flote zaustavili su se na broju 11.285.000 ljudi, a sanitarni gubici (prema raportima iz jedinica) – 18.344.000 ljudi.
Teret gubitaka po sastavu izgledao je ovako:
- Oficiri: 7,68%.
- Podoficiri : 17,62%.
- Vojnici: 74.70%.
Najveće gubitke pretrpeo je najiskusniji – redovni sastav koji je i sačekao rat.
Gubici rastu i smanjuju se u apsolutnoj zavisnosti od ritma rata, smenjivanja velikih bitaka i zatišja. Najveći broj nestalih (bez vesti) i zarobljenih bio je u 1941. godini kada je iznenadni napad doveo u nezavidan položaj državu i oružane sile. Loše organizovan uvid u gubitke, nepripremljena služba asanacije, uticali su na to da ni štabovi najnižeg ranga često nisu mogli znati razmere svojih gubitaka. Jedinice, koje su stizale u okruženje, često nisu mogle ni na koji način da jave svoju situaciju, mrtve, ranjene, itd. Mnogi poginuli vodili su se kao nestali (propali bez vesti). Kada se front stabilizovao i RKKA uspešno sprovela organizaciju i u tom, asanacionom i sanitarnom delu dejstva, nestali borci su u ukupnoj brojci gubitaka iznosili deseti deo.
Dobrim pokazateljem dešavanja na frontovima bile su i brojke ranjenih. One su uvek bile visoke u odnosu na ukupne gubitke. Leta 1943. čak 65% ukupnog gubitka činili su ranjeni. Najviše na taj broj uticale su gigantske operacije koje se sve vode pod jednom bitkom – Bitka za kursku izbočinu. Tu su Nemci pokušali da se revanširaju za Staljingrad.
U vreme zatišja povećavali su se brojevi razbolelih i promrzlih, posebno početkom 1943. kada je više od jedne trećine gubitaka otpadalo na te brojke. Frontovski život, nemogućnost redovne higijene, borbena gotovost u rovovima, nekretanje, neredovna ishrana, itd, samo su neki od tih uzroka.
Godine 1941. RKKA je vodila žestoke, ogorčene bitke, odstupala je, neretko padajući u velika okruženja. Zato su i logične brojke od gotovo jedne trećine nepovratnih gubitaka i manje od jedne desetine sanitetskih gubitaka. Naravno da su sanitetski gubici bili srazmerno veći, ali to se neće nikada tačno ustanoviti. Mnogi su ostali na poljima bitke, zarobljeni ili stigli u broj nestalih.
Taj odnos značajno se promenio 1942. godine. Kao i ranije su bespovratni gubici bili veliki (28,9%), a porasli su sanitarni gubici jer je uvid u njih bio tačniji.
Unekoliko su se smanjili bespovratni gubici u 1943. godini, pre svega na račun manjeg broja nestalih i palih u zarobljeništvo. Mnogo organizovanije sprovodila se evakuacija ranjenih jer je frontovska linija bila relativno stabilna, a iskustvo veliko.
Godine 1944. u vreme nastupajućih bojeva potpuno su se smanjili nepovratni gubici, a sanitetski su se udvostručili. Gotovo ista takva situacija bila je i u 1945. godini.” (citirano delo).
Uloga partizana, ilegalaca i pokreta otpora
Uporedo sa ličnim sastavom armije i flote, aktivno učešće u oružanoj borbi imali su i dobrovoljci, partizani i ilegalci. Ipak, svedočanstva o njihovim gubicima veoma su ograničena. Pouzdane podatke imamo samo za one jedinice i sastave koji su bili uključeni u sastav vojske aktivnih frontova i armija. Zbog odsustva neophodnih dokumenata u vojnim arhivama vrlo je teško ustanoviviti prave gubitke, ali oni su, načelno, ubrojani i kroz statistiku ukupne naseljenosti.
Treba imati u vidu da su sastavi formirani pod rukovodstvom mesnih partizanskih i sovjetskih organa. U njih su se uključivali dobrovoljci koji nisu potpadali pod poziv za mobilizaciju. Takvih je bilo preko četiri miliona (!). Od obučenih i probranih, sposobnih i korisnih, formirali su se odredi narodnih dobrovoljaca. No, nije uvek bilo moguće dovršiti formiranje. Ipak, u sastav aktivnih armija ušlo je oko dva miliona dobrovoljaca. Divizije i pukovi dobrovoljaca odigrali su značajnu ulogu u odbrani Moskve, Lenjingrada, Tule, Staljingrada i drugih gradova. Oni su doživeli velike gubitke najpre zato što su bili slabo naoružani, ali i zbog slabe pripreme i obuke. U sastav RKKA slilo se 40 streljačkih divizija od kojih je 26 prošlo ceo rat.
Već 24. juna Savet narodnih komesara SSSR donosi rešenje o formiranju lovačkih (poternih, dežurnih ) bataljona.
Истребительный батальон se može prevesti prevesti na naš jezik, ali opisno: to su naoružani dobrovoljci (uglavnom pripadnici partije, komsomola, radnici od poverenja) čiji je zadatak da čuvaju značajne objekte i narodnu imovinu od nemačkih padobranaca i diverzanata. Primani su svi oni koji nisu potpadali pod ratni raspored, a imali su vojnu pripremu.
U Moskvi je formirano 25 bataljona u koje je dobrovoljno stupilo 18.000 ljudi i oni su poseli odbranu na prilazima Moskve. Oni su i bili osnova za formiranje pet pukova i bili su početno jezgro Moskovske druge, četvrte i pete divizije dobrovoljaca.
Na teritoriji, privremeno zauzetoj od strane neprijatelja, aktivno su dejstvovali partizani i ilegalci. Na kraju 1941. godine delovalo je više od dve hiljade partizanskih odreda sa više od 90.000 aktivnih boraca. Ukupno, u godinama rata, u pozadini neprijatelja delovalo je više od šest hiljada (!) odreda sa preko milion ljudi. Među njima nalazilo se mnogo boraca RKKA koji su uspeli da se izvuku iz okruženja i onih koji su pobegli iz zarobljeništva, a nisu mogli da se priključe matičnim jedinicama.
Posebno jak bio je partizanski i ilegalni pokret na Krimu. Ogorčeni Nemci pokušavali su na sve načine da ih zatru, ali se, vrlo često, događalo suprotno. U zasedama je ginulo mnoštvo elitnih nemačkih boraca.
Borba partizana i ilegalaca imala je ogromno političko i strateško značenje. Patriote su nanosile ogromne materijalne i ljudske gubitke fašističkoj armiji i okupacionoj administraciji. Oni su uništili, ranili i zarobili više od milion vojnika i oficira vermahta, inžinjerijskih jedinica (Nemcima izuzetno dragocenih zbog stalnog rušenja pruga i puteva i njihovog obnavljanja), činovnika, kolonista i drugih.
Partizani i ilegalci ubili su: 67 generala kopnene vojske, SS i masu drugih visokih oficira, zarobili preko 45.000 vojnika i ofcira, uključujući i pet generala.
Dejstva partizana, posebno na komunikacijama i linijama veze, značajno su otežavali saobraćaj fašističkih jedinica i delova. U toj borbi još veći značaj imalo je vezivanje kolosalne žive sile i tehnike, dragocene na frontu. Čitavih 30 divizija stalno je bilo angažovano u pozadini, što je predstavljalo u pojedinim fazama rata i do petine ukupnog ratnog sastava. Rusi, naravno, tu vrstu angažovanja nisu morali da potežu u svojoj pozadini. Pored toga, korićeni su mnogobrojni stražarski i kazneni bataljoni i pukovi, policijske jedinice, redarske službe itd. Njihov broj iznosio je 20 divizija (!).
Ukupno u pozadini, na privremeno zauzetoj teritoriji, partizani i ilegalci vezivali su aktivno za sebe 50 divizija!
Stavka je stalno i ozbiljno računala sa rastućim mogućnostima partizanskih sastava. U Kurskoj operaciji, u bici za Dnjepr, u borbama u Belorusiji, partizani i ilegalci sinronizovali su svoja dejstva sa RKKA. Čuvene su operacije ”Železnički rat” i ”Koncert”.
Narodni osvetnici aktivno su delovali u Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji, Letoniji, Litvaniji, Estoniji, Kareliji i u okupiranim delovima Rusije, odnosno ”Male zemlje” (u ratnom žargonu SSSR slobodni deo nazivan je Velika zemlja).
Stavka je 30. maja 1942. godine formirala Glavni štab partizanskog pokreta. On je postojao do 13. januara 1944. godine posle čega su rukovođenje partizanima poverili centralnim komitetima saveznih republika i oblasnim komitetima partije. Proterivanjem i gonjenjem fašističke soldateske, na teritoriji SSSR nije bilo više tako velike potrebe za ovom vrstom vojnog angažovanja, osim stražarske službe i pretrage za zaostalim i zagubljenim jedinicama neprijatelja.
Po nekim podacima, nepovratni gubici partizana iznosili su nešto preko pet i po hiljada ljudi i oko hiljadu ranjenih. To se odnosi samo na oblasti Černigovska, Staljinska (Donjencka), Korivgradska, Nikolajevska, Poltavska, Odeska, Dnjepropetrovska, Orlovska, Krasnodarska, Kalmcika, Karelo-finska ; broj poginulih ilegalaca nikada nije ustanovljen.
Za podvige u ratu 252 partizana i ilegalca odlikovano je Ordenom Heroja SSSR i Heroja RF. Ukupno je raznim ordenima i medaljama nagrađeno oko 300.000 partizana, ilegalaca , učesnika pokreta otpora.
Velika težina i odgovornost rata pala je i na leđa radnika železničkog i drumskog transporta. Oni su u prenapregnutom tempu, mimo svih dotada poznatih propisa i mirnodopskih standarda bezbednosti u saobraćaju, dostavljali na front popune, evakuisali ranjene, prebacivali cele armije s kraja na kraj fronta.
Potrajalo je još nekoliko decenija dok se ruska država nije rešila da arhive prepusti istoričarima i njihovoj naučnoj metodologiji. Ono što su u Staljinovo vreme prikrivali (gigantski gubici, posebno u ljudstvu, i u tamo gde je trebalo da budu najmanji – broj onih koji su pali u zarobljeništvo, umrlih od neblagovremenog saniranja, itd), nauka je pretočila u ono što jeste: sliku istinskog podviga naroda koji je shvatao da drugu sudbinu i nije imao, nego da se bori na život i smrt.
