Pred zoru 4. juna 1940, Denkerk (Dunkerque) je napustio poslednji brod sa borcima Britanskih ekspedicionih snaga (British Expeditionary Force, BEF). Francuska je 21. juna i zvanično kapitulirala, SSSR je još verovao u Pakt o nenapadanju sa Nemačkom, SAD su se držale neutralnosti, tako da je Britanija ostala usamljena u ratu. Čerčil je 5. juna u Donjem domu dao svoju čuvenu izjavu: Branićemo našu otadžbinu. Ako treba godinama, ako treba sami. Izdržaćemo do kraja, borićemo se na okeanima i morima, sa sve većim pouzdanjem i sve većom snagom, borićemo se u vazduhu, borićemo se na obalama, borićemo se na aerodromima, borićemo se na poljima i na ulicama i na brdima. Nikada se nećemo predati.“ Ove reči dale su Britancima snagu da nastave borbu. Otpor neprijatelju zahtevao je reorganizaciju armije i prelazak na ratnu proizvodnju kako bi se obezbedile velike količine nedostajućeg oružja. Ministarstvo rata, a posebno ‘’Uprava za specijalne operacije’’ (SOE), uz svesrdnu podršku Ministarstva za snabdevanje, insistirala je na razvoju efikasnog ali jednostavnog oružja koje bi se moglo masovno proizvoditi najjeftinijim tehnološkim metodama.
Insistiralo se na primeni presovanja i varenja i eksploataciji jeftinih materijala. Ovim oružjem je trebalo opremiti ne samo sopstvene snage, nego ga doturati i pripadnicima pokreta otpora u okupiranim zemljama. Tako je u početku težište stavljeno na automat kao oružje malih gabarita, jednostavne konstrukcije i velike vatrene moći, znači, pogodan kako za opremu specijalnih jedinica (padobranaca, komandosa), tako i snaga pokreta otpora. Upravo zbog upotrebe na okupiranim teritorijama, automat je trebalo razviti oko nemačkog metka ’’9mmMk1Z’’ (9x19mm), što bi olakšalo logistiku jer bi se mogla koristiti i municija zaplenjena na licu mesta. Jedna od bitnih tačaka odnosila se in a proizvodnu cenu; Britanci su, naime, svaki uvezeni američki .45ACP Thompson (u svim varijantama) plaćali 45 zlatnih funti sterlinga! Od konstruktora se zahtevalo da novo oružje u proizvodnji ne sme koštati više od – 7 funti!
Mark 1 i 1*
Prema dokumentaciji sačuvanoj u ”Streljačkoj školi Hajt” u Kentu (Small Arms School at Hythe, 1969. premeštena u Varminster), stariji tehničar (senior draughtsman, viši tehnički crtač) ‘’Kraljevske fabrike streljačkog oružanja Enfild’’ (Royal Small Arms Factory at Enfield, RSAF), Harold Turpin (Harold John Turpin, 1893–1967), u kuhinji svoje kuće na Sautberi Roudu (Southbury Road, Enfield) je za jednu noć uradio grube skice novog oružja koje se sastojalo od 59 delova.Prema opisu oružja, štampanom 3. juna 1943, prvi automat (Mk.1) je imao samo 4, drugi (Mk.2) – dva a treći model (Mk.3) – ni jedan zavrtanj! Turpin je iskoristio minimalni deo rešenja već primenjenih na domaćem automatu Lanchester Mk. I, računajući tu i ne baš srećnu ideju da oružje prima okvir bočno, sa leve strane. U suštini, razvijen je automat sa slobodnim zatvaračem, bez sistema bravljenja, koji je funkcionisao potiskom barutnih gasova te sopstvenom masom i silom povratne opruge. Zatvarač je na čelu imao fiksnu udarnu iglu a svi ostali delovi svedeni su na minimum. Osim zatvarača i cevi, svi elementi uglavnom su se mogli proizvoditi presovanjem i varenjem. Sve je bilo podređeno isključivo funkcionalnosti; osnovna ideja je bila da se ‘’oružje može proizvoditi u svakoj malo bolje opemljenoj mehaničarskoj radionici’’. Shodno tome, odustalo se od poznatog britanskog vrhunskog finiša, dopadljivog dizajna i upotrebe kvalitetnih ali skupih materijala ali su zadržane stroge britanske tolerancije, što će se pokazati lošim rešenjem tokom eksploatacije. Sutradan, 2.decembra 1940, Turpin je grube skice pokazao svom šefu, majoru Redžinaldu Šepardu (Reginald V. Shepherd), inspektoru za naoružanje Ministarstva snabdevanja u Konstruktorskom odeljenju (Ministry od Supply, Design Department) Kraljevskog Arsenala Vulvič-zapad (Royal Arsenal Woolwich-west, jugoistočni deo Londona). Šepard se oduševio jednostavnom konstrukcijom sa, praktično, samo dva pokretna dela, koja je bila jeftina i jednostavna za izradu. Šepard i Turpin su konstrukciju još više pojednostavili, izbacujući sve suvišne elemente preuzete sa Lankestera, stvarajući idealni ‘’mašinski karabin (automat) za ulične borbe’’ (street fighting machine carbine). Kako je za izradu automata bio potreban minimalan broj mašina i delova, dvojica saradnika su u staroj alatnici fabrike ‘’RSAF Enfield’’ za sanduk (receiver) oružja iskoristili deo cevaste noge tripoda mitraljeza Vickers .303 Mark IV, a ostali delovi su izrađeni priručnim alatima. Primitivno izrađeni prototip uspešno je izdržao probu na 100 hitaca pa je odlučeno da se nastavi sa njegovom razradom.
Tako su dva prototipa za dalja ispitivanja naručena u ‘’Perival Filko fabrici radioaparata’’ u Perivalu, na putu A4 (A4 road), Midlseks (Perivale Philco radio factory, Perivale, Middlesex). Fabrika je, inače, bila osnovana kao deo multinacionalne kompanije ‘’Filips’’ (Philips Radio Co.) sa sedištem u holandskom Ajnhovenu (Eindhoven). No, ‘’Perival Filko’’ je 1939 godine, po tajnom planu ‘’Senka’’ (Shadow Scheme), preorijentisana na vojnu proizvodnju električnih kompomenti za vojno vazduhoplovstvo. Kako je mašinska, serijska proizvodnja započeta tek u januaru 1941, tokom decembra 1940. su i primerci u ‘’Perival Filko’’ rađeni ručno. Pri tome, major Hern-Kuper (Hearn-Cooper), inženjer sa velikim iskustvom u konstruisanju i serijskoj proizvodnji, u konstrukcije označene kao T40(1) i T40(2), uneo je izvesne izmene u cilju pojednostavljenja proizvodnje. Automati T40(1) i T40(2) su imali kvalitetnu završnu obradu, konični skrivač plamena, prednju vertikalnu drvenu ručicu i vrat kundaka (pratično, zadnji rukohvat) od drveta. Tokom demonstracije u Centru za obuku u Alderšotu, Hempšir (Aldershot, Hapshire), jedan borac 1. bataljona Škotske Garde (Scots Guards, 24th Guards Brigade) je bio naoružan standardnom puškom SMLE a drugi – prototipom T40. Njihov zadatak je bio da demonstriraju brzinu vatre na pokretne mete. Automat je test položio ispalivši 5000 metaka bez zastoja.
”Pilot” serija od 46 automata, sada izrađena u pogonima ”RSAF Enfild”, testirana je 10 januara 1941. u ‘’Streljačkoj školi Hajt’’ u Kentu (Small Arms School at Hythe). Kako je oružje ponovo zadovoljilo sve tražene uslove, Imerijalni Generalštab je 24. januara 1941. i ovaj put novom ‘’mašiskom karabinu’’ (machine carbine, automat) dao povoljne ocene i naložio dalja ispitivanja i usavršavanja, kao i razradu plana serijske proizvodnje. Šta više, od Ministarstva za snabdevanje je 1. februara 1941. naručena i prva serija od 100.000 primeraka. Za organizaciju serijske proizvodnje oružja bio je zadužen Hern-Kuper. Automat je zvanično uveden u naoružanje 7. marta 1941. pod nazivom ”Carbine, Machine, Sten, Mk.I” (skraćeno – STEN Mark I). Skraćeni naziv ‘’Sten’’ nastao je spajanjem inicijala konstruktora – Shepherd-a i Thurpin-a, te zavoda Enfield. Prvi primerci Mark I naličili su modelu T40: opremljeni su koničnim skrivačem plamena, prednjom drvenom drškom, kundakom od čeličnih profila u koji su, u visini vrata (zadnjeg rukohvata), ubačena dva drvena umetka, međusobno spojena – drvenim zavrtnjevima. Omotač cevi je imao po 8 otvora raspoređenih u 4 kolone.
Zbog spomenute ideje o mogućnosti korišćenja zaplenjene municije, usadnik je bio prilagođen okvirima za nemački Bergmann MP28/II (što će biti početnička greška). Okvir je, naime, bio bifilaran, odnosno, funkcionisao je tako da su se dva reda metaka usled potiska opruge istovremeno kretala ka vrhu, da bi se ispred usta slivala u jedan red. Ovo je imalo za posledicu da nečistoća ili strano telo kod usta i prijemnika mogu dovesti do zastoja u punjenju. Pored toga, usne okvira trpele su puno opterećenje opruge donosača, što je, pogotovo u slučaju grubog ili nepravilnog rukovanja, moglo dovesti do deformacija i neizbežnog zastoja u punjenju (usne okvira su morale biti tačno pod uglom od 8° da bi oružje pravilno funkcionisalo). Iz najbolje namere, kako bi se omogućio uvid u broj preostalih metaka, okvir je imao i kružne otvore na zadnjoj strani, koji su omogućavali prodor nećistoće, blata i snega.
Neposredno nakon početka serijske proizvodnje, u martu 1941, izvršena je prva simplifikacija automata: na oružju pod novim nazivom Mk.1* uklonjeni su svi drveni delovi i konusni skrivač plamena. Prema slobodnim procenama, ‘’Singer Sewing Machine Company’’ iz Klajdbanka (Kilbowie, Clydebank, Škotska), proizvela je oko 300.000 automata Mk.1 i Mk.1*. Nemački Wehrmacht je zaplenjeno oružje Mk. 1 i Mk. 1* uveo u sopstveno naoružanje pod oznakom MP.748(e).
Mark 2 i 2(S)
Kako je prvi model Stena (Mk.1/ Mk.1*) prvenstveno konstruisan za kopnene trupe, odmah se pristupilo i razvoju modela koji bi bio praktičan za vazdušno-desantne trupe i padobrance. Testiranja nove varijante sprovedena su od 29. juna do 1. jula 1941. a već 1. avgusta je od kanadske firme ‘’Small Arms Limited Long Branch Arsenal’’, (Long Branch, Toronto, Ontario) naručeno 17.000 jedinica STEN Mk.2. Tokom rata, ‘’Royal Ordnance Factories Fazakerley’’ (Fezakerli, Liverpul) je proizveo 1,950,000, ‘’Prestcold’’ iz Tila (Theale, deo koncerna ‘’Pressed Steel Company Ltd’’) – 9000, ‘’The Birmingham Small Arms Company Ltd (BSA, Birmingem) – 404.383 a ‘’Small Arms Limited Long Branch Arsenal’’ (Long Branch, Toronto, Ontario, Kanada) – 133.947 automata Mk.2. No, kako je ovo oružje izrađivano i u ilegalnim radionicama širom okupirane Evrope, pretpostavlja se da ih je od 1941. do 1945. ukupno proizvedeno oko 2,6 miliona!
Kod oružja Mk.2, koje je poprimilo krajnje simplifikovan, ‘’spartanski’’ izgled, prednji deo inače zamenljive cevi je na dužini od 76mm bio van sanduka (obloge). Obloga je imala tri grupe od po tri otvora za hlađenje. Radi lakšeg kačenja na padobransku opremu ali i zaštite mehanizma od prodora nečistoće, pritiskom na specijalno dugme okvir se vadio uz usadnika a sam prsten sa usadnikom se zaokretao za 90°. Tako je usadnik dovođen u liniju sa branikom obarače a istovremeno se prekrivao otvor za izbacivanje čaura. U ovom položaju, automat i okvir su se mogli prićvrstiti u jednoj liniji na grudne pojaseve padobranca. Što je najvažine, za proizvodnju jednog Mk.2 je bilo potrebno samo 5,5 radnih časova a konačna vrednost je iznosila samo 7% vrednosti američkog Tompsona! Nemci su zaplenjene Mk.2 označavali kao MP.749(e). Paralelno sa Mk.2, za potrebe specijalnih operacija, u RSAF, Enfild, razvijeno je i ‘’nečujno’’ oružje, Mk.2(S). STEN Mk.2(S) je imao nešto kraću cev sa efikasnim integralnim prigušivačem. Prema preporukama proizvođača, iz prigušenog oružja se pucalo samo jedinačno a kasnije je sa njega i uklonjena mogućnost prebacivanja na rafalnu paljbu.
Mark 3.
STEN Mk.3, prvenstveno namenjen kopnenim trupama, pojavio se u aprilu 1942. godine. Prema nekim procenama, ‘’Line Brothers Ltd’’ u londonskoj opštini Merton proizvela je oko 876.000 ovih modela. Automat Mk.3 je u suštini bio sličan prvom modelu, izrađen od presovanih čeličnih limova, sa tom razlikom što je cev bila fiksno upresovana u prsten donosača a duž gornje ivice obloge nalazila se šina koja je olakšavala ciljanje. S druge strane, fiksna cev nije omogućavala njenu izmenu nakon oštećenja ili habanja, tako da se morao zameniti ceo automat. Uz otvor za izbacivanje čaura dodat je i zaštitnik koji je onemogućavao povredu malog prsta ruke kojom je strelac držao prednji deo oružja. Postojali su planovi da se konstruiše i STEN Mk.4 (nezvanična oznaka), po veličini sličan pištolju, sa kratkom cevi, koničnim skrivačem, zadnjim pištoljskim rukohvatom i laganim kundakom, ali je ideja ostala samo na papiru (navodno je napravljeno i nekoliko prototipova). Zato se u februaru 1944. pojavio STEN Mk.V.
Mark 5.
Kako se rat bližio kraju, proizvođač je imao uslova da posveti više pažnje dizajnu i završnoj obradi novog modela. Dok su automati prvih serija tretirani samo hemijski (hemijski brunirani uz primenu inače opasnog cijanida), metalni delovi Mk.V su polirani do ‘’belog’’, zatim potapani u fosfat kako bi se dobila duboka, siva antikorozivna zaštita i, konačno, premazivani debljim slojem jake crne boje. Sam mehanizam nije menjan; no, automat je dobio drveni pištoljski rukohvat i kundak (prve varijante sui male i prednji drveni rukohvat), a na kraju cevi jje dodat zaštićeni prednji nišan i nosač bajoneta, preuzeti sa puške Lee-Enfield SMLE. Padobranci su uz novi automat dobili i torbice sa 7 rezervnih okvira. Od kraja februara 1944 do kraja rata u zavodima ‘’Royal Ordnance Factory Brunel Road, Theale’’ (West Berkshire) i ‘’Royal Ordnance Factory Fazakerley’’, proizvedeno je oko 527.000 jedinica Mk.V.
STEN Mk.5 su u naoružanju britanske armije zadržni sve do pedesetih godina 20. veka.Prema novom sistemu označavanja, Mk.2 je nazvan L50, Mk.3 – L51 i Mk.5 – L51.
