Rešenjem Saveznog sekretara za N.O. od 10. februara 1983 (pov. Br. 163-1/83) ”AUTOMAT 7,9 mm M43, padobranski (nemački)” oglašen je ”zastarelim i nepodobnim” za operativnu upotrebu. Da ne bude zabune; Uprava pešadije GŠ JNA, koja se, ko zna zašto, vodila kao ”proizvođač” ovog oružja, pod ”padobranskim automatom M43” podrazumevala je nemački 7,9 mm ”Maschinenpistole MP43” alias jurišnu pušku Stg-44. Pridev ”padobranski” ovom trofejnom oružju dodat je iz jednostavnog razloga što je ono do tada činilo okosnicu naoružanja 46. i 63. padobranskog bataljona, odnosno, od 5. februara 1953 – 63. padobranske brigade JNA.
Čitava priča o savremenim jurišnim puškama, čiji je rodonačelnik Stg-44, počinje znatno pre nastanka ovog oružja i vezana je za razvoj municije. Još tokom Prvog svetskog rata inventivniji vojni krugovi došli su do zaključka da je standardni pešadijski metak nemačke vojske, 7,9×57 mm, isuviše jak za novostvorene taktičke zahteve. Suprotno tome, pištoljski metak, iskorišćen za razvoj automata, bio je isuviše ”slab” za razvoj i eksploataciju novog standardnog pešadijskog oružja. Tako se javila potreba za novim metkom, koji bi činio ”nešto između”, odnosno, slabiji metkom sa zrnom efikasnog dejstva do 400 – 500 m, koji bi omogućio ”automatizaciju” oružja, povećanje borbenog kompleta i gustine vatre. Međutim, konzervativni deo vojnih krugova, na čelu sa Hitlerom, ”zadojen” prevaziđenim idejama iz perioda pre Prvog svetskog rata, nikako nije želeo da se odrekne snažnog, moćnog metka 7,9×57 mm (pritisak 3038 bar, masa zrna 12,8 g, početna brzina oko 870 m/s, krajnji domet i do 5000 m). Tako je razvoj nove munciije ”spao” na privatne firme. Tokom 1934. rad na ”kratkom metku” 7,9×46 mm započela je ”Rheinisch-Westfälische Sprengstoff AG” (RWS). Istovremeno, direktor ”Waffen und Munitionhersteller Gustav Genschow” (GECO), inž. Vinter, konstruisao je uspešniji metak 7,75×39,5 mm M35. Ukupna dužina metka, koja je u početnoj fazi iznosila 55 mm, 1938. je povećana na 58 mm a, 1942, kalibar je redukovan na 7,62 mm. Bez ikakvih želja za insinuacijama, napominjemo da je kasniji sovjetski ”kratki metak” 7,62×33 mm M43 (polaznica za razvoj ”kalašnikova”) imao identičan oblik i slične karakteristike.
U svakom slučaju, oko Vinterovog metka M35 razvijen je ”Vollmer – Maschinen – Karabiner M35” ili ”Aparat 35” (stariji Folmerov poluautomatski karabin 7,9×57 mm SG29, prilagođen novom metku i automatskom režimu vatre). Vermaht je A35 testirao sve do 22. avgusta 1939, kada je zaključeno da početak rata ne dozvoljava dalje ”gubljenje vremena, energije i novca”.
Pred sam rat, najpragmatičnijom se pokazala firma ”Polte” iz Magdeburga. Ona je standardni pešadijski metak 7,9×57 mm jednostavno ”skratila” (čahura prvo skraćena na 35 pa na 33 mm), opremila ga šiljatim zrnom sa gvozdenim jezgrom mase 6,95 g i barutno punjenje redukovala na 1,4g (od 1943 – 2g); ovim je postugnuta Vo od 650 do 685 m/s. Iako je Hitlerovo mišljenje bilo neprikosnoveno, nemački vojni stručnjaci tog vremena, i pokraj ”Firerovog” otpora, ipak su radili na projektima za koje su bili sigurni da imaju perspektivu. Tako se i ”Ured za oružje Vermahta” (WaA) opredelio upravo za ”Pelteovo” rešenje. Da bi svoju odluku uspeo zvanično da verifikuje, ”Ured” je metak 7,9×33 mm nazvao ”pištoljskim” (”Pistolenpatrone 43 ME”). O dalekosežnosti ove odluke najbolje govori podatak da je februara 1943. ”pištoljski metak 43” usvojen kao osnovica za razvoj famoznog MP43 alias Stg-44.
Mimikrija oko metka prenela se i na samo oružje; razvijajući novu pešadijsku pušku velike vatrene moći, stručnjaci su je sve vreme nazivali ”automatom” ili ”karabinom”.
Vermahtov ”Ured za oružje” još 1938. godine je fabrici ”C.G. Haenel Waffen-und Fahrradfabrik” poverio ili da razvije novi automatski ”karabin” ili da usavrši ”Aparat 35”. Kako se ubrzo odustalo od Folmerovog ”karabina M35”, direktor fabrike, ing. Pelte, naložio je Hugu Šmajseru da započne rad na novom oružju, baziranom na Pelteovom ”kratkom” metku. Sem toga, WaA je postavio i uslov prelaska na proizvodnju ”štampanjem limova”. Za razvoj ove tehnologije angažovan je ”Büromaschinenfabrik mit Blech-Ehrfahrung” fabrike ”Merz-Weken” iz Frankfurta. Naravno, ova limarska firma nije bila u stanju da ispoštuje oštre tolerancije i standarde vojne industrije, pa su prvi prototipovi zahtevali naknadnu doradu i ručno pasovanje.
Šmajser je tokom razvoja novog ”mašinskog karabina 1942 Henel” – Mkb-42 (H) – iskoristio ideju o pozajmnici barutnih gasova sa usta cevi (Vermaht je u to vreme još uvek bio protiv ”bušenja” samog kanala cevi), ”padajućem” blok-zatvaraču (rešenje slično Brauningovim idejama), udaraču i udarnoj igli na telu zatvarača. Konačno, oružje je dejstvovalo automatskom i jedinačnom vatrom, pri čemu je tokom rafalne paljbe zatvarač bio u ”otvorenom” položaju (kako bi se izbeglo pregrevanje cevi i samoopaljenje municije).
Pomno prateći rad konkurencije, čuvena firma ”Carl Walther” iz Cela Melisa rešila je da se uključi u trku za dobijanjem milionskog posla. Fric Valter, vlasnik firme, pokušao je da ”proturi” svoje staro rešenje iz 1937, poluautomatski karabin A-115, takođe baziran na Pelteovoj municiji 7,9×33 mM Usavršavanje oružja pod novim nazivom Mkb42(W) povereno je Erihu Valteru. Erih Valter je cev ”presvukao” limenom cilindričnom oblogom koja je imala dvostruku funkciju: prednjeg kundaka i gasnog cilindra. Cev je na polovini dužine obostrano izbušena, a iza otvora, oko cevi, bio je montiran klizni zaptivni prsten. Nakon opaljenja, barutni gasovi prodirali su kroz ovore, ekspandirali u komori i potiskivali ”šajbnu” u smeru završetka cevi. Ovde je prsten prenosio impuls klipu plasiranom u specijalnom cilindru iznad cevi. Klip je bio povezan sa nosačem zatvarača i, usled primljenog impulsa, zajedno sa njim pokretao se unazad. Helikoidne vođice ”primoravale” su zatvarač da rotira za 20 stepeni i tako omogući izlaz bradavica iz specijalnih ležišta. Karabin je, za razliku od Mkb 42(H), dejstvovao sa ”zatvorenim” zatvaračem, a imao je tu prednost što je opaljenje vršio separatni udarač, smešten u rukohvatu.
Nemački ”Ured za oružje” je jula 1942. u Kumersdorfu testirao oba rešenja i, što je iznenađujuće, bio zadovoljan i Henelovom i Valterovom konstrukcijoM Da bi lakše razrešio dilemu, Vermaht je konačnu odluku odgodio do dobijanja rezultata trupnih ispitivanja. Prema natporučniku dr Rudolfu Forenbaheru, 400 Mkb 42 oba tipa predato je ”kopnenoj grupi Šerer”, koja se tokom sovjetske zimske ofanzive 1942-1943. našla u ”kotlu” kod Holma.
Kako je oružje sa uspehom položilo borbeni test, Vermaht se konačno odlučio da uđe u serijsku proizvodnju ”automatskog karabina”. Međutim, rešeno je da novo oružje pedstavlja sintezu najboljih ideja preuzetih sa Mkb 42(H) i Mkb 42(W). Sa Henelovog (bolje reći Šmajserovog) oružja preuzet je sanduk od presovanih limova po ”Mercovoj” tehnologiji, usavršeni sistem pozajmnice barutnih gasova kao i sistem bravljenja (sa ”padajućim” zatvaračem), dok je od Valtera ”pozajmljen” samo separatni udarač smešten u rukohvatu. Kako je preovlađivao Henelov broj rešenja, Valter se povukao iz dalje konkurencije.
Ovim nije bio završen razvoj oružja. Gasni cilindar, koji se pružao duž cele gornje strane cevi, (uslovljeno mestom pozajmnice gasova), skraćen je za 1/3 (znači, WaA konačno je prihvatio ideju bušenja vodišta zrna), a sa prednje strane zatvoren je zavrtnjem na kome se nalazio trn za slaganje pušaka u kupu. Zadnji nišan je bio klasičnog tipa, sa gajkom i preklapačom, dok je prednji bio izdignut na visokom postolju. Oružje se punilo sa donje strane, nepraktično dugim (260 mm) okvirom kapaciteta 30 metaka. Šina za montažu optičkog nišana ”Zielfernröhr 41”, koja se kod Mkb 42 nalazila na postolju zadnjeg nišana, premeštena je na desnu stranu sanduka, neposredno iza otvora za izbacivanje čahura. Uz minimalne modifikacije, šina je mogla ”primiti” i infracrveni noćni nišan ”1229 Vampir” firme ”Leitz”, koji je omogućavao dejstvo na distancama do 70 M ”Vampir” je imao masu od 2270 g, što ne bi blo tako strašno da uz njega nije išla baterija mase 13.600 g! Konačno, ”Ured za oružje” je ovo rešenje oficijelno usvojio pod oznakom ”automat 43” (MP43), što je opet predstavljalo svojevrsnu mimikriju; da bi se zavarali visoki vojni krugovi, ova oznaka je trebalo da insinuira kako se radi samo o usavršenom automatu MP40.
Vojnici na frontu prve primerke MP43 i MP43/I (neznatna modifikacija na ustima cevi) počeli su da dobijaju sredinom 1943. O njihovom oduševljenju zbog povećanja vatrene moći (MP43 imao je kadencu od 500 metaka u minuti) verovatno ne treba govoriti. Svaki borac nosio je po 6 punih okvira, odnosno, borbeni komplet od 180 metaka. Ovo je značilo da je vojnik morao da ”tegli” čitavih 10.180g (MP43 imala je masu od 4600 g a pun okvir 930 g). Dalje, uvođenje MP43 označilo je i pojeftinjenje proizvodnje; za jedan MP43 bilo je potrebno 10.900g, a za K.98k – 12.200g sirovog materijala. Jedina primedba koja je stizala sa fronta odnosila se na dužinu i položaj okvira, koji je otežavao gađanje iz ležećeg stava i vojnika činio uočljivijom metom.
Na hvalospeve koji su stizali sa Istočnog fronta nije mogao da se ogluši ni sam Hitler; septembra 1943. dozvolio je da se sa MP43 naoruža i njegova telesna straža a, da ne bi izgubio ”glavnu ulogu” u nastanku revolucionarnog oružja, 6. aprila 1944. izdao je naređenje da se ono oficijelno usvoji u naoružanje pod nazivom MP44. Konačno, decembra iste godine, ”zbačene su sve maske” i oružje je nazvano pravim imenom – ”jurišna puška 44” (Stg44). Treba imati u vidu da između MP43, MP43/I, MP44 i Stg44 nije bilo nikakve razlike. Ovde ne računamo pojednostavljenja i pojftinjenja koje je diktirala sve veća kriza vojne industrije; zamena punog, drvenog kundaka kundakom od grubo profilisane drvene ploče, uvođenje plastičnih korica rukohvata i prelazak na površinsku zaštitu fosfatizacijom.
Do danas nije otkriven tačan broj proizvedenih jurišnih pušaka; on se kretao između 425.977 i 552.593. Ovde su uračunate i apsurdne modifikacije kao što je Stg44 sa krivom cevi za gađanje iza ugla. Naime, Nemci su izvestan broj pušaka opremili cevima zakrivljenim za 30, 45 i 90 stepeni. Da bi ovim oružjem moglo da se nišani, opremano je periskopskim nišanom sa sistemom ogledala. Međutim, ova ekstravagantna rešenja nisu bila praktična; cev zakrivljena za 90 stepeni mogla je izdržati samo 300 hitaca (”život” normalne cevi iznosio je 10.000 hitaca). Ovde vredi napomenuti da je svojevremeno i kragujevačka ”Zastava” napravila automatsku pušku sa krivom cevi koja nije imala bolju sudbinu od nemačkog uzora.
U svakom slučaju, nemački koncept novog pešadijskog oružja u vidu ”jurišne” automatske puške sa slabijom municijom, presudno će uticati na budućnost pešadijskog NVO. Još tokom samog rata Rusi su sa posebnim zadovoljstvom koristili zaplenjene Stg44 a od ne malog značaja je da su Huga Šmajsera ”odveli” u Iževsk i odmah uključili u Tehničku komisiju Crvene armije. Iako se to nigde ne spominje, sasvim je moguće da je upavo on Mihailu Kolašnjikovu ”pozajmio” tajnu ”štampanja” limova prilikom stvaranja AK47.
Nakon Stg44, Nemci su razvili još nekoliko prototipova jurišnih pušaka, od kojih je najpoznatiji ”Uređaj 06 H” (Gerat 06 H, koji je konstruisao Ludvig Forgmiler). Frgmiler je nakon rata prešao u Španiju gde razvija jurišnu pušku CETME – rodonačelnika Hekler i Kohove G-3.
TAKTIČKO-TEHNIČKI PODACI:
- Kalibar 7,92×33 mm
- Kapacitet okvira 30 metaka
- Dužina 950 mm
- Dužina cevi 410 mm, 4 žleba, uvijanje udesno
- Masa praznog oružja 4600 g
- Kadenca 500 metaka/min.
