Daglas Mekartur (Douglas MacArthur, 1880-1964) je u istoriju ušao kao jedan od najslavnijih i najviše odlikovanih američkih generala; zapamćen je po akcijama tokom okupacije Verakruza (Veracruz) 1914 – operacijama u koje je bio umešan i veliki prijatelj srpskog naroda dr Edvard Rajan (dr. Edward W.Ryan, 1883-1923), upornoj odbrani Koredigora (Corregidor), napuštanju Filipina 12. marta 1942. uz legendarnu poruku ”Vratiću se” (“We shall return“), spektakularnom povratku 22. oktobra 1944, pobedama na Pacifiku tokom 1945, ceremoniji potpisivanja kapitulacije Japana 2. septembra 1945. na bojnom brodu ”Misuri” (USS Missouri BB-63, ”Big Mo”) i borbama u Korejskom ratu (1950-1953).
General ”sa 5 zvezdica”, Daglas Mekartur, 1945
Mekartur je akademiju Vest Point (West Point) završio 1899. kao prvi u klasi, nakon čega je usledilo vrtoglavo napredovanje. Savremenici su ga opisivali kao egoističnog oficira, preokupiranog samoreklamerstvom. Ova karakteristika nije bila izražena bar kada je u pitanju njegovo mišljenje o srpskoj vojsci; bez ikakve rezerve, kako ćemo videti, odao je puno priznanje hrabrosti i sposobnosti našeg vojnika u Velikom ratu.
Mekartur kao pukovnik u Velikom ratu
Mekartur je među prvima imao i dovoljno sluha da shvati važnost medija; tokom Drugog svetskog rata trudio se da reporteri i filmski snimatelji prate sve njegove nastupe a stvorio je i sopstveni, prepoznatljivi imidž sa izgužvanom šapkom – kombinacijom kape filipinskog maršala i američkog generala, lulom od kukuruznog klipa koju je po njegovom dizajnu izradila kompanija ”Misuri Mieršaum” (Missouri Meerschaum Co.) i obaveznim pilotskim ”Ray Ban” naočarima firme ”Bauš i Lamb” (Bausch & Lomb, Bridgewater, New Jersey). No, ove ”mane” ni malo nisu umanjile njegove vojničke zasluge; naprotiv, stekao je popularnost koja je prevazišla i popularnost predsednika SAD.
Vojnički kvaliteti Daglasa Mekartura prvi put su isplivali tokom Velikog rata. Još tokom obuke koju je sprovodio pre odlaska u Evropu, septembra 1917. u kampu Mils, forsirao je manevarski nasuprot rovovskom ratu koji se vodio na Zapadnom frontu. Nakon prebacivanja u Francusku, na njega je imao veliki uticaj i general Džejms Harbord (James Guthrie Harbord, 1866-1947), komandant 4 brigade mornaričke pešadije i šef štaba zapovednika Američkih ekspedicionih snaga (AEF) u Evropi, Džordža Peršinga (John Joseph Pershing, 1860-1948); Harbord je bio uzor i za druge, kasnije vrhunske američke generale – Dvajta Ajzenhauera (Dwight David Eisenhower, 1890-1969), Džordža Maršala (George Catlett Marshall Jr., 1880-1959) i Džordža Patona (George Smith Patton Jr., 1885-1945).
Na Zapadnom frontu Mekartur je učestvovao u borbama tokom ofanziva na Marni i u Šampanji (Champagne-Marne Offensive), kod Sen Miela (Saint-Mihiel) i u ofanzivi kod Meze-Argona (Meuse-Argonne Offensive).
Nakon rata, obavljao je dužnost zapovednika akademije Vest Point, od 1922. do 1925. je boravio na Filipinima, a 17. januara 1925 je promovisan u najmlađeg generala američke armije. Tokom 1927. je izabran za predsednika američkog Olimpijskog komiteta a naredne godine je primio komandu nad ”Filipinskim odeljenjem” u Manili. Po povratku u SAD, 21. novembra 1930, postavljen je za načelnika Glavnog generalštaba kopnene vojske.
Makartur je 1931. godine obišao terene na kojima se borio tokom Velikog rata i prisustvovao francuskim manevrima u logoru Valdaon (Valdahon) 11. i 12. septembra 1931. U Francuskoj je izrazio želju da se upozna i sa srpskom (tada već jugoslovenskom) vojskom, nakon čega je usledio poziv zvaničnih organa iz Beograda.
Mekartur, u tom trenutku najstariji američki general po činu (sa 4 zvezdice), je sa ađutantom, kapetanm Dejvisom (captain Davis), u Beograd doputovao ”Simplon ekspresom” (Simplon Orient Express), 25. septembra 1931. godine. Sa njim u kupeu bio je i načelnik Obaveštajnog odelenja Glavnog generalštaba, general Mihailo Bodi (1884-1953), koji je, u znak pažnje, visokog gosta sačekao još na pograničnoj stanici u Rakeku.
Mekartura su dočekali načelnik Glavnog generalštaba Milan Milovanović (1874-1942), komandant grada Beograda Vojislav Tomić (1878—1937), komandant mornarice admiral Viktor Vikerhauzer, viceadmiral Nikola Stanković, upravnik Vojne akademije Sava Tripković (1875—1944), svi oficiri Glavnog generalštaba u činu pukovnika, američki ambasador Džon Prins (John Dyneley Prince, 1868-1945), inače čuveni slavista koji je odlično govorio srpski, kao i vojni izaslanik konjički major Čarls Hazeltin (Charles Bellows Hazeltine, 1890-1965). Na peronu je bila postrojena počasna četa 2. beogradskog pešadijskog puka. Istoga dana, Mekartur je u 11,30 časova oficijelno posetio ambasadora Prinsa; nakon toga se upisao u dvorsku knjigu kralja Aleksandra, kraljice Marije i kneza Pavla Karađorđevića, a u 17 časova je posetio ministra vojske i mornarice, generala Dragomira Stojanovića (1878-1943). Tom prilikom Mekartur je odlikovan ordenom Belog orla I stepena, major Hazeltin – Belim orlom II, a kapetan Dejvis – Belim orlom III stepena. Ambasador Prins je još 1912. bio dekorisan ordenom Sv. Save II reda a 1933 – Velikim krstom I stepena Jugoslovenske krune.
U večernjim časovima Hazeltin je priredio svečanu večeru kojoj su prisustvovali američki gosti, generali Stevanović, Milovanović, Bodi, Dušan Simović (1882-1962), Dimitrije Živković (1884-1961), francuski vojni izaslanik general Lui-Gabriel Lepetit (Louis Gabriel Lepetit, 1875-1971) i vojni izaslanici drugih zemalja na službi u Beogradu. Mekartur je tom prilikom održao govor u kome se osvrnuo na odnose dve zemlje: ”Očekivao sam posetu (Beogradu) sa nestrpljenjem, ali toplina gostoprimstva i iskrenost prilikom dočeka… daleko su prevazišli svako moje očekivanje… Postoji jedna tajanstvena veza koja spaja američku i jugoslovensku vojsku. To nije ugovor, niti savez, niti deklaracija, ta se veza sastoji iz večnih i duhovnih osećaja prijateljstva, koja isključuju svako odvajanje…. To je ona neodoljiva čežnja za istim stvarima; naše su želje naš osećaj, naše osnovne karakteristike – iste… Ja ću uvek brižno čuvati uspomenu na ovaj čas, u kome sam osetio da sam postao drug jugoslovenskog vojnika. Poneću u svoju zemlju reči prijateljstva. One će tamo isto tako ostati u uspomeni, kao da su urezane u mermeru ili izlivene u bronzi”. Nakon toga, podigao je čašu ”u slavu naše nerazdvojne duhovne i večne zajednice koja ujedinjuje zauvek Jugoslaviju i SAD”.
Sutradan, 26. septembra, američka delegacija se uputila na Avalu. Mekartur je na Banjici zaustavio kolonu kako bi sa divljenjem posmatrao revi 1. konjičkog puka Kraljeve Garde. Na vrhu Avale, načelnik Glavnog generalštaba SAD je, uz reči ”pravo na život ima samo onaj narod koji se ne boji smrti”, položio venac na grob Neznanom junaku. Sa Avale, gosti su se odvezli do mauzoleja – crkve Sv. Đorđa na Oplencu, gde je američki general sa posebnim interesovanjem razgledao izložene pukovske zastave, interesujući se za istorijat pojedinih jedinica.
Mekartur je popodne, u hotelu ”Srpski kralj”, organizovao konferenciju za štampu, na kojoj je, između ostalog, izjavio i da njegova poseta ”treba da bude simbol prijateljstva između Jugoslavije i SAD”. U večernjim časovima, na balu, gardijski orkestar je svirao ”Jugoslovenski marš” (”Marš Kraljeve Garde”, March for the Royal Guard) koji je komponovao lično američki ambasador Prins. Američku delegaciju je 27. septembra primio kralj Aleksandar i ministar spoljnih poslova dr Vojislav Marinković. Mekartur je 28. septembra na zemunskom aerodromu posetio 6. lovački vazduhoplovni puk. Ovde je za njega priređen specijalni aero-miting, nakon čega je izrazio želju da se slika sa svim oficirima puka. Posle ručka, uputio se ka Bolečkoj mehani, gde je trebalo da prisustvuje glavnom razlogu svoje posete – združenim vežbama trupa Beogradskog garnizona na pravcu Grocka – Beograd pod rukovodstvom komandanta Dunavske divizije, generala Aleksandra Stankovića. U suštini, vežba je predstavljala rekonstrukciju završnih operacija srpske vojske nakon Kolubarske bitke (Varovnička bitka) i oslobođenja Beograda 1914. godine. Manevri su trajali dva dana, pod nepovoljnim vremenskim uslovima. Novinari ”Politike” su zabeležili i sitne detalje koji su fascinirali američkog generala. Jedan četrnaestogodišnjak je izjavio da je njegov otac 7 puta ranjen u Velikom ratu, da mu je žao što ne može da učestvuje u manevrima ali da se nada da će i on doživeti da jednom izvrši juriš. Mekartur je prokomentarisao da nakon ovih reči vidi da je srpska ”vojska zaista vojska od rase”. Na njega je poseban utisak ostavio komandir jedne čete koji je u službenom odelu, sa rukavicama, zajedno sa svojim vojnicima, po najvećem pljusku zalegao u blato i nastavio da komanduje. Mekartur mu je čestitao na držanju i upitao ga ”kako je srpska vojska mogla podneti ovolike patnje i nesreće u svetskom ratu”. Odgovor je glasio: ”Naš narod, u vojsci, za vreme rata, zadovoljan je onim što mu se da i ništa više ne traži”. Iznoseći svoje utiske, američki general je izjavio da je ”očaran radom i spremom trupa, njihovim držanjem i izdržljivošću, i da bi bio ponosan i sretan kad bi imao čast da komanduje jednim ovako valjanim i hrabrim pukom”.
Čuveni američki nedeljnik ”Tajm” je 2. novembra 1931, u članku pod naslovom ”Čaša vina?”, zabeležio da je Mekartur bio jedini inostrani načelnik Glavnog generalštaba koji je imao priliku da prisustvuje manevrima jedne jugoslovenske divizije.
Mekarturova strategija tokom Drugog svetskog i Korejskog rata dovela je do kontraverznih izjava o njegovom odnosu prema upotrebi atomskog oružja. Poznato je da je u avgustu 1945, uz generala Ajzenhauera, bio protivnik upotrebe atomske bombe protiv Japana. Po svemu sudeći, isti stav je imao i tokom Korejskog rata, što je, posredno, dovelo do njegovog penzionisanja. S druge strane, Mekartur je napravio dogovor sa japanskim naučnicima iz zloglasne ”Jedinice 731” (Nana-san-ichi Butai), oficijelno poznate kao ”Kempeitai političko odeljenje i laboratorija za ispitivanje sprečavanja epidemija” (Kantōgun Bōeki Kyūsuibu Honbu), koji su radili na hemijsko-biološkom oružju i vivo-eksperimentima, na osnovu kojeg su oslobođeni suđenja za ratne zločine u razmenu za kompletnu dokumentaciju i rezultate rada za vreme rata.
Nakon izbijanja Korejkog rata 1950, Mekartur je postavljen na čelo Združenih snaga UN (UNCOM). U decembru 1950, načelnik štaba američke armije, general Džozef Kolins (Joseph Lawton Collins, 1896-1987), diskutovao je sa Mekarturom o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja, a kasnije mu je zatražio i spisak potencijalnih meta u Sovjetskom Savezu u slučaju da se i Moskva umeša u rat.
U aprilu 1951. godine, Združeni komitet načelnika štabova (Joint Chiefs of Staff, JCS) izradio je nalog kojim se odobravaju nuklearni napadi na Mandžuriju i poluostrvo Šantung u slučaju da Kinezi izvrše vazdušne udare po savezničkim snagama na ovim prostorima. Sledećeg dana, Truman se sa predsednikom Komisije za atomsku energiju Gordonom Dinom (Gordon Evans Dean, 1905-1958), dogovorio o transferu devet nuklearnih petotonskih (uranijum-plutonskih) bombi Mark 4 (Mark 4) pod vojnu kontrolu. No, Din je bio zabrinut što se kontrola praktično prepušta Mekarturu koji, prema njemu, nije imao dovoljno stručnog tehničkog znanja o ovom oružju i njegovim efektima. Šta više, i Združeni komitet je izrazio nezadovoljstvo prenošenjem ovlašćenja na Mekartura, plašeći se da bi on bombe upotrebio prerano, sa nesagledivim posledicama. Tako je odlučeno da se kontrola nad nuklearnim udarima prenese na Stratešku vazdušnu komandu (Strategic Air Command, SAC). Mekartur je 1951. godine svedočio pred Kongresom da nikada nije preporučio upotrebu nuklearnog oružja. U svakom slučaju, različiti stavovi o daljem vođenju rata doveli su do otvorenog sukoba između Mekartura i predsednia SAD, Harija Trumana (Narry S. Truman, 1884-1972). To ga je koštalo gubitka položaja, tako da se 18. aprila 1951, prvi put posle 15 godina, ponovo našao u SAD.
