Persijski šah iz dinastije Kadžara, Muzafar ad Din (1853-1907), tokom 1900. godine se nalazio na ”studijskom” putovanju po Evropi. Svoju turneju je započeo posetom ruskom dvoru u Petrogradu, koji je i kreditirao čitavo putovanje. Na Svetskoj izložbi u Parizu se prvi put susreo sa kinematografom i jedan aparat je odmah naručio za svoj dvor, a izvesno vreme proveo je i na ”oporavku” u banjama u francuskom Kontreksevilu i tada austrougarskom Marijenbadu. Iznenada, iz ove banje se, preko Beča i Budimpešte, uputio u kratkotrajnu posetu Carigradu. Jedna od usputnih stanica bio je i – Beograd.
Carski voz je 27. septembra 1900. godine u 20,30 časova prispeo na pograničnu, zemunsku stanicu. Ovde je za svečani ispraćaj bila postrojena počasna četa austrijskog 61. pešadijskog puka ”Vitez fon Frank” i vojna muzika 78. puka, specijalno upućena iz Slavonskog Broda. Kralj Aleksandar Obrenović, koji se u to vreme nalazio u Smederevu, za organizaciju dočeka i pratnju visokog zvaničnika do bugarske granice zadužio je maršala dvora i ličnog ađutanta, potpukovnika Milivoja Nikolajevića. Šaha su Zemunu dočekali ministri privrede – Dušan Spasić, prosvete – Pavle Marinković i pravde – Nastas Antonović, general Pavle Bošković, Milivoj Nikolajević, načelnik ministarstva inostranih dela i lični sekretar kralja Aleksandra, ali i predstavnici Otomanskog carstva na čelu sa poslanikom u Beogradu, Feti-pašom. Na stanici su zemunski gradonačelnik Fridolin Kosovac i šahov austrougarski počasni pratilac, general Anton Behtolshajm fon Mauhenhajm, persijsku delegaciju ”predali u nadležnost” potpukovnika Nikolajevića. Za dalje putovanje kroz Srbiju Šahu je ustupljen dvorski voz kralja Aleksandra. Nakon dvadesetominutnog protokola u Zemunu, voz je prešao granicu, odnosno, savski most. Na beogradskoj železničkoj stanici svitu su dočekali komandant mesta general Mihailo Magdalenić, upravnik grada Beograda Božidar Maršićanin, upravnik Vojne Akademije general Pavle Bošković i drugi visoki državni činovnici. Kako su Persijanci trebali odmah da produže put, kralj Aleksandar je Nikolajeviću preporučio da pripremi samo dovoljne količine ”limunade i oranžade” za osveženje putnika. Suprotno programu, Šah je iznenada odlučio da prenoći u dvorskom vagonu na jednom od koloseka beogradske stanice. Tako se nesrećni maršal dvora našao na muci kako da tokom noći obezbedi obroke za mnogobrojnu delegaciju. Na sreću, železnički restorater Svetozar Stefanović je preuzeo na sebe da staničnom restoranu u Lapovu naloži da tokom noći pripremi 40 pari pilića, 12 gusaka i 6 ćurki. Delegacija je put nastavila u 6 časova 28. septembra a srpsku granicu je prešla kod Caribroda (Dimitrovgrada) istoga dana u 18,30 časova. Feti-paša, sa članovima otomanskog poslanstva, voz je napustio još u Lapovu, gde je u 8 časova kompoziciju čekao gotov obrok za pedesetak osoba.
Na povratku iz Carigrada, 6. oktobra 1900, Šah se ponovo zaustavio u Beogradu, sada kao prvi krunisani gost kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koji su se venčali samo dva meseca ranije, 5. avgusta. U hotelu ”Pariz” na Terazijama pripremljene su tri sobe gde bi svita prenoćila i 7. oktobra nastavila put. Izgradnja ”Pariza” je završena 1869. godine a početkom 20. veka hotel je imao je 35 luksuznih soba sa parnim grejanjem, restoran, kafanu, bioskopsku salu, salone i baštu sa dvorišne strane. No, u šahovoj pratnji se nalazio 31 zvaničnik, uključujući i dva lekara, kao i više od 15 slugu. Očigledno je da tri sobe nisu zadovoljavale potrebe persijske delegacije pa je ponovo, kao jedina moguća opcija, odlučeno da čitava svita prenoći u vagonima na železničkoj stanicici. Isto veče, 6. oktobra u 19,30 časova, za šaha je u Novom dvoru (danas Skupština grada Beograda, poznata kao ”Stari dvor”) priređena svečana večera kojoj je prisustvovalo preko 120 zvanica. Tom prilikom, ”Šah Musafer ed-din odlikovao (je) … visokim ordenima sve članove (srpske) vlade i mnoge velikodostojnike…” a kralju Aleksandru je darivao raskošnu sablju.
Svi delovi darovanog oružja, izuzev sečiva, bili su izrađeni od pozlaćenog srebra, sa zoomorfnim i floralnim ukrasima od slonovače i raznobojnog nijela. Na braniku se nalazio zlatni monogram ”AI”, dok je u medanjonu na kanijama, arapskim pismom na turskom jeziku, ugrvirano ”Delo Mehmeda, sina Huseina, 1316 (1898-1899 godina po gregorijanskom kalendaru).” Na sečivu je arapskim pismom na turskom jeziku ugraviran tekst ”Ovu sablju učini blagoslovenom, o Plemeniti i Večiti / Mom vlasniku ne daj propast, o Gospode, dok mu traje život”, a na srpskom jeziku, ćirilicom, zlatom je tauširano ”Aleksandar I kr.(alj) Srb.(ije)”.
Sablja se sve do Majskog prevrata, 1903, nalazila u bogatoj dvorskoj kolekciji oružja. Igrom sudbine, posveta na sečivu danas zvuči pomalo ironično; ”vlasnik” sablje je svojim postupcima već polako tonuo u propast a život mu je okončan pod revolverskim hicima i sečivima sablji srpskih oficira samo tri godine kasnije – 11. juna 1903. Nakon ubistva Aleksandra i Drage, najveći deo oružja ustupljen je Narodnom muzeju. Na žalost, tokom okupacije Beograda 1915-1918, austrougarske vlasti su nemilosrdno opljačkale većinu dragocenosti iz svih muzeja. Tako je nestala i sablja – poklon persijskog šaha.
No, 1919. godine izvesni bečki trgovac antikvitetima, Maks Šapira, ponudio je za 10.000 kruna (2500 dinara) splitskom kolekcionaru Jerku Markovini ”skupocenu sablju koju je persijski šah poklonio kralju Aleksandru Obrenoviću”. Zaintrigiran ponudom, Markovina je otputovao u Beč, pregledao antikvitet i saznao da ga je u Beogradu, za vreme okupacije, ukrao jedan austrijski oficir. Šapira je, navodno, dobio uveravanja poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Beču, Josipa Pogačnika, da Direkcija za povraćaj plena nije zainteresovana ”za ovu neprijatnu uspomenu”. Kolekcionar se ipak za savet obratio i našem konzulatu u Beču, gde mu je navode bečkog trgovca potvrdio i major Petar Sretenović. Šta više, Sretenović je preuzeo na sebe da sablju diplomatskim kanalima prebaci u Kraljevinu SHS; tako je, nakon nekoliko nedelja, Markovina otkupljenu sablju preuzeo od kapetana Sporića u Zagrebu i odneo u Split.
Markovina se novim, dragocenim primerkom u kolekciji hvalio tadašnjem splitskom ”visokom” društvu; sablju su, između ostalih, videli i komandant mesta Mihajlović, delegat Vlade Kraljevine SHS u Splitu general Ljubomir Milić te general Dragomir Milojević. Tokom više poseta luci američke krstarice ”Olimpija”, oružju se divio i zapovednik Jadranske savezničke flote, kontraadmiral Filip Endrjus (inače počasni građanin Spliza), a jedan američki pomorski oficir je za nju ponudio 40.000 dinara.
No, 10. septembra 1921. godine, u 9 časova uveče, policija je Markovini iznenada oduzela šahov poklon. Izgleda da je na traženje neumornog ”lovca” na pokradeno nacionalno blago, Nikole Zege, sprovedena istraga o ovom artefaktu, ukradenom iz Narodnog muzeja.
Da bi priča bila zanimljivija, sablju je tokom istrage, 31. januara 1922, iz splitske policijske stanice ukrao izvesni žandarm Barić. Na svu sreću, policija je već 3. februara otkrila lopova a skupoceno oružje je ”isposlato u Beograd u dvorsku riznicu”. Kako sablja Alekandra Obrenovića nije bila prikladna za ”riznicu” dinastije Karađorđevića, ponovo je predata Narodnom a, kasnije, preneta je u zbirke Vojnog muzeja, u čijim trezorima počiva i danas.
