Krajem 1914 i tokom 1915. godine Srbija se suočila sa problemom zbrinjavanja velikog broja svojih ali i zarobljenih, austrougarskih ranjenika. Osim toga, zemlju je pogodila epidemija pegavog tifusa koja je odnela strahovite žrtve. No, to je bilo vreme kada se pokazalo da Srbija uživa ugled u svetu te da ima iskrene prijatelje. Iz Rusije, Velike Britanije, SAD, Francuske, Grčke, Kanade, Holandije, Danske i mnogih drugih država, u zemlju su pohrlile zvanične i privatne, dobrotvorne medicinske misije koje su svakako odigrale presudnu ulogu u spasavanju stanovništva od demografske katastrofe. O pioniru na tom polju, Holanđaninu Arijusu van Tinhovenu, brojnim ruskim misijama, neustrašivim škotskim lekarkama i sestrama i nizu drugih medicinskih misija, dosta je pisano. No, na sebe je posebnu pažnju, ne samo zaslugama na polju medicine i spasavanju civilnog stanovništva, nego i svojom burnom prošlošću, skrenuo mladi američki lekar, dr Edvard Rajan. Rajan je još u vreme rata bio meta ozbiljne, ali i bulevarske štampe. Oko njegove ličnosti izgrađen je niz priča tako da je kasnije bilo teško razlučiti istinu o njegovoj mladosti.
Kao katolik irskog porekla, Rajan je 1912 godine diplomirao na privatnom Medicinskom fakultetu Jezuitskog reda Fordham u Njujorku. Stažirao je u katoličkoj bolnici Sv. Vinsenta na Menhetnu a među prvim zadacima bilo mu je zbrinjavanje preživelih putnika sa ”Titanika”. Rajan je ubrzo prešao u okružnu bolnicu u Kingsu, Bruklin. Tokom rada u Njujorku, uspostavio je bliske kontakte sa Čarlsom Dženkinsonom, direktorom Atlantske divizije američkog Crvenog Krsta (ARC), članom Sekcije za meksička pitanja u Stejt Departmentu i prijateljem državnog sekretara SAD, Viljema Dženingsa Brajana.
U to vreme, u susednom Meksiku su u jeku bila revolucionarna zbivanja. Nikada nije u potpunosti razjašnjeno kako je dr Rajan dospeo u Meksiko. Prema sopstvenoj izjavi, u susednu državu je otputovao samoinicijativno, decembra 1912, kako bi proučavao epidemiju tifoidne groznice. Kako se kriza u Meksiku razvijala, Rajan je promenio stav i tvrdio da je tamo dospeo kao član ARC, prvenstveno sa zadatkom da pomogne pri evakuaciji američkih građana. No, kada je predsednica ARC, Mejbl Bordman, izjavila da Rajan nije bio član ove organizacije,mladi doktor je objašnjavao kako je u Verakruz otišao na predlog Čarlsa Dženkinsa, te da je time automatski zastupao ARC ali i Stejt Department – ustanove zadužene za pomoć Amerikancima u Meksiku. Mladi lekar se u Meksiku upoznao sa herojima Revolucije, poput PančoVilje i Emilijana Zapate, ali i sa političarima obe suprotstavljene strane. Bez obira na to, nikada nije izneo svoj stav po pitanju političkih promena u ovoj zemlji.
Krupnom američkom kapitalu nisu odgovarale političke promene koje su nastupile u Meksiku. Za predsednika je, naime, 6. novembra 1911. bio izabran Francisko Madero, koji je svojom poreskom politikom počeo da ugrožava velike američke kompanije. Američki ambasador u Meksiko-Sitiju, Henri Lejn Vilson, ogorčeni protivnik ”levih” ideja, otvoreno je pokazivao simpatije za pokret protiv legalne vlasti. Tokom ”deset tragičnih dana” (krvavih sukoba od 9. do 19. marta 1913), lideri pobunjenika su pod Vilsonovim pokroviteljstvom, bez znanja zvaničnog Vašingtona, održali sastanak u zgradi američke ambasade u Meksiko-Sitiju.Sastanak je rezultiraopreuzimanjem vlasti od strane diktatora Viktoriana Uerte i ubistvom Franciska i njegovog brata Gustava Madere. U ove događaje je bio umešan i dr Rajan; naime, ambasador Vilson ga je 25. aprila 1913, zbog toga što je ”u vreme revolucionarnih događaja u Meksiko Sitiju svojim ponašanjem osvojio poštovanje i divljenje obeju sukobljenih snaga i američke kolonije”, nagradio ”zlatnim satom na kome je bila ugravirna posveta ”Hrabrost, Vernost, Razboritost. Nagrada Stejt Departmenta doktoru medicine Edvardu V. Rajanu”.
Novi američki predsednik, Tomas Vudrou Vilson, koji je stupio na dužnost 4. marta 1913, imao je daleko manje razumevanja za revolucionare a Uertu je smatrao uzurpatorom i diktatorom. Zbog umešanosti u plot skrojen tokom ”deset tragičnih dana”, presednik Vilson je 17. jula smenio Henri Lejna Vilsona a do izbora novog ambasadora privremenu dužnost u Meksiko-Sitiju obavljao je prvi sekretar ambasade, Nelson O’Šonesi. No, situacija se sve više komplikovala; početkom aprila, u Tampiku je izbila afera kada su legitimističke Uertine vlasti uhapsile nekoliko američkih mornara. To je, 21. aprila dovelo do američke okupacije luke Verakruz, na šta je Uerta proterao O’Šonesija. Tako su u Meksiku američke interese zastupali samo konzuli raspoređeni u nekoliko gradova.
Tokom ove zapaljive situacije, dr Rajan se zatekao u Zakatekasu, glavnom gradu istoimene provincije u centralnom Meksiku. Zapovednik legitimističkih snaga u ovom delu zemlje, Hoze Akvila, sa štabom u Koavili, naredio je da se Rajan uhapsi. Naređenje je izvršio vojni zapovednik Zakatekasa, general Luiz Baron. Prilikom pretresa Rajanovih stvari, Meksikanci su pronašli pisma državnog sekretara Viljema Brajana i knjigu šifara Stejt Departmenta, što je bilo dovoljno da ga, kao američkog špijuna, po kratkom postupku, osude na smrt streljanjem. Kazna je trebalo da bude izvršena 1. maja u zoru. S druge strane, lično Rajan je tvrdio da je uhapšen samo zato što je bio ”gringo” te da je drakonska kazna trebalo da bude osveta za događaje u Tampiku i Verakruzu. Naši autori, uključujući i eminentne istoričare, navode kako je ”Rajana zarobio vođa pobunjenika Zakatekas (!?), te da ga je 12 puta izvodio pred streljački vod, ali, zadivljen njegovim hrabrim držanjem – svaki put ga je vraćao u ćeliju”! Istina je malo prozaičnija; Vašington se neuobičajeno brzo i energično zauzeo za Rajana – običnog lekara, samo jednog od 17.000 američkih građana koji su se tada nalazili u Meksiku.
Američki konzul u Verakruzu, Vilijam Kanada, 30 aprila, u 8:00 časova je uputio pismo Uerti, tražeći hitno oslobađanje lekara. Pri tome, nije propustio da napomene da je dr Rajan lični prijatelj državnog sekretaraViljema Brajana. Pritisak su izvršili i ambasadori posredničkih ”Sila ABC” (Argentine, Brazila i Čilea), a ništa manji psihološki efekat nije imala ni američka flota admirala Frenka Flečera, usidrena pred Verakruzom. Uerta i meksički ministar inostranih dela Hoze Portiljo su isto veče odgovorili Kanadi da nisu bili upoznati sa incidentom te da je odmah naređeno oslobađanje dr Rajana. Ministar vojni Aurelijano Blanka je naređenje preneo zapovedniku Zakatekasa; Brajan je 1. maja 1914. u 23:00 časova oslobođen i smešten u voz za Meksiko Siti. U prestonicu je stigao 4. marta, gde je smešten u zatvor za političke osuđenike u Nacionalnoj palati na trgu ”Sokalo”. Ovde je potpisao izjavu da neće davati nikakve izjave o postupku prema njemu tokom zatočeništva. Brajan se zaista do kraja života pridržavao ove izjave tako da priča o izvođenjima pred streljački stroj nikada nije zvanično potvrđena. Dva dana kasnije, Uertinim službenim kolima, u pratnji brazilskog ambasadora Hoze de Oleveire i pripadnika policije, prebačen je do železničke stanice i ukrcan na voz za Verakruz. U ovoj luci je 9 maja ukrcan na brod Njujorške poštanske parobrodske kompanije”SS Esperanca” a u Nju Orleans jeprispeo 14. maja. Brajan je bez ikakvih izjava štampi produžio put za Vašington, gde je 19. maja podneo detaljan izveštaj Stejt Departmentu.
Samo četiri meseca kasnije, dr Rajan će se prijaviti za daleko opasniju misiju – za boravak u ratom zahvaćenoj Srbiji.
Na prvom mestu zahvaljujući zalaganju srpskog patriote, čuvenog Mihajla Pupina, te MejblDanlop Grujić (supruge Slavka Grujića), kao i nesebičnoj finansijskoj pomoći velike američke dobrotvorkeHelen Hartli Dženkins, do septembra 1914. godine prikupljena su znatna finansijska i medicinska sredstva neophodna Srbiji.Mihajlo Pupin je 21. septembra 1914. godine izvestio premijera Pašića da je za Srbiju, brodom ”Jonija” preko Soluna, krenula misija američkog Crvenog Krsta koju čine tri hirurga i 12 bolničarki. ”Jedinicu Srbija” činili su dr Rajan, njegovi pomoćnici dr Džejms Donovan, dr Vilijem Ahern i 12 sestara na čelu sa Meri Gledvin. Misija je Njujork napustila 9. septembra na putničkom parobrodu ”Jonija” kompanije ”Embirikos Bros”. Brod se 25.septmbra privremeno ukotvio u Gibrltaru, odakle je, preko Sicilije, stigao do Atine. Nakon trodnevnog zadržavanja u Pireju, ”Jonija” je najzad doplovila u Solun. Ovde su misiju dočekali predsednik srpskog Crvenog Krsta dr. Vojislav Subotić, MejblDanlop Grujić i američki konzul u Srbiji Luis Haskel. Rajan je odmah zatražio da budu raspoređeni na najpasnije mesto. Ispostavilo se da je to upravo – srpska prestonica – na samoj granici sa Austro-Ugarskom. Kako prisutni oficiri nisu smeli da daju saglasnost za ovu lokaciju, Rajan i Mejbl Grujić su otputovali do Vrhovne komande, smeštene u Kragujevcu, kako bi dobili saglasnost od vrhovnog zapovednika, regenta Aleksandra Karađorđevića. Aleksandar je teška srca Amerikancima odobrio odlazak u Beograd.
Američka ”Jedinica Srbija” se 16. oktobra 1914. iskrcala iz voza na Topčiderskoj stanici pošto je Glavna železnička stanica bila pod stalnom neprijateljskom artiljerijskom vatrom. U to vreme u Beogradu su radile Opšta vojna bolnica sa odeljenjima u novim i starim objektima na Vračaru, u Gornjem gradu beogradske tvrđave, u Palilulskoj kasarni, u kasarni 7. puka, u Velikoj kasarni (Donji grad beogradske tvrđave), u logoru na Banjici, Vojnoj akademiji i u Topčideru, zatim Opšta državna bolnica u u Vidinskoj, novim zgradama na Zapadnom Vračaru i ambulanti u Kralja Milana, Duševna bolnica, Okružna ginekološka bolnica, te privatni sanatorijum ”Vračar” dr Krstića, dr. Koena, dr. Zdravkovića i dr Genčića.
Odmah po objavi mobilizacije, 26 jula 1914, upravnik Vojne bolnice, dr. Roman Sondermajer, kao i svi vojno sposobni lekari pozvani su da se, prema vojnom rasporedu, prijave u svoje jedinice.Za v. d. načelnika Vojne bolniceimenovan je dotadašnji upravnik Opšte državne bolnice, dr Milan Radovanović, dok je upravu nad odeljenjem u Vidinskoj ulici primio policijsko-sanitetski lekar Savskog rejona dr.Ćira Pantić.
Po dolasku u grad, dr. Rajanu je povereno da ponovo osposobi i stručno upravljaOpštom vojnom bolnicom. U njoj se u tom trenutku nalazilo oko 150 ranjenika. Američka ekipa je odmah osposobila pet odeljenja; tri američka hirurga preuzela su dva, uključujući i najvažnije – hirurško, dok su u ostalim radili domaći lekari.Kako su se zgrade Opšte vojne i Državne bolnice nalazile na istaknutoj poziciji, na Zapadnom Vračaru, stalno su predstavljale metu austrougarske artiljerije. Rajan se odlučio za mudar ali politički riskantan korak: na vrhkule upravno-administrativne zgrade istakao je američku, a na svim ostalim objektima – zastave Crvenog Krsta. Zastava sa zvezdama i prugama imala je dvojaki efekat na Austrijance; SAD su bile neutralna zemlja; osim toga, ”Jedinica E” ARC, pod rukovodstvom Čarlsa MekDonalda, radila je u Budimpešti a ”Jedinica K” dr. Gari Snodija – u Beču.Da bi izbegli komplikacije, Austrijanci su odmah prestali sa bombardovanjem Zapadnog Vračara.
Rajan je već 20. oktobra1914. godine poslao izveštaj Nacionalnom štabu Crvenog krsta u Vašingtonu: ”Od kad smo stigli nismo imali vremena ni za šta drugo sem za rad i spavanje. Mnogi od povređenih nisu bili previjeni nekoliko dana. Kako imamo oko 150 teških ranjenika, a potrebno je da ih previjamo svakog dana, završavamo rad posle 11 sati uveče, a nekad i kasnije… Novi slučajevi stižu svakog dana i bićemo prepunjeni za veoma kratko vreme..”. Rajanova predviđanja brzo su se obistinila; ”Politika” je desetak dana kasnije izvestila da je ”od početka rata pa do danas kroz ovu bolnicu je prošlo više od 5000 bolesnika i ranjenika”.
No, Rajanova uloga će doći do izražaja tek tokom okupacije Beograda. Naime, usled nužnosti skraćivanja linija fronta, Vrhovna komanda je donela odluku da se Beograd napusti. Sa trupama su transportovani i svi ranjenici a ostavljeno je samo oko 200 potpuno nepokretnih. Na sastanku u Vojnoj bolnici, u 2:30 časova 29. novembra, dr Radovanović je upravu nad beogradskim bolnicama predao dr Dušanu Stojimiroviću, do tada upravniku Duševne bolnice. No, Rajan i članovi Američke misije doneli su odluku da ostanu na svojim radnim mestima, pri čemu je Rajan prihvatio obavezu da preuzme zaštitu inad Vojnom i nad Opštom državnom bolnicom. Stejt Department je 14. decembra, posredstvom predstavnika SAD za Balkan, Čarlsa Jozefa Vopičke, primio telegram Nikole Pašića u kome srpski premijer obaveštava ARCkako je Rajan sa kompletnom misijom odlučio da ostane u Beogradu i preuzme pod svoju zaštitu sve vojne i civilne bolnice, lekare i farmaceute. Od srpskog osoblja, sa njim su ostali penzionisani dr Bogosav Zavađil, dr Ćira Pantić i lekar Opšte državne bolnice dr Ljubomir Stojanović. Rajan je odmah svom osoblju podelio identifikacione karte ARC, objekte oblepio oznakama Crvenog Krsta a američku zastavu istakao i nad Opštom državnom bolnicom. U kratkom periodu do dolaska Austrijanaca, Rajan je shvatio da je njemu praktično bio prepušten ceo Beograd. U svom pismu majoru Robertu Petersonu, Rajan navodi:”Kada je (vojska i) stanovništvo evakuisano iz Beograda, svi koji su ostali – obratili su se meni. Možete misliti kako sam se osećao kad su došli u dva sata ujutru i rekli da odlaze, i da se pretpostavlja da ću ja da ostanem i preuzmem svu odgovornost za sve bolnice… (U gradu) niko iz (civilnih i vojnih) vlasti nije ostao. Bilo je mnogo kradljivaca, sve radnje su bile opljačkane. Trebalo je učiniti nešto za te jadne ljude u gradu koji nisu imali nikakve hrane. Kako ni mi nismo imali dovoljno hrane za pacijente, poslao sam ljude u unutrašnjost da nabave hrane kako god mogu.”
U napušteni Beograd su 2. decembra, oko 10:00 časova, prvo ušlieskadroniPetog dragonskog puka pukovnika Švarcenberga a potom delovi karlovačkog 26. landšturmskog puka kapetana Kureleca. Zanimljivo je da naši istoričari navode kako je ”prvi austrugarski vojnik koji je ušao u srpsku prestonicu bio rezervni poručnik Leopold Hirt, rođeni Vukovarac”, te da je ”ime ovog čoveka tada slavljeno uceloj Austrougarskoj”. No, Leopold Hirt je bio rezervni poručnik 21. landverskog puka, rodom iz Sankt Peltena, a njegovo ime nismo uspeli da pronađemo ni u jednom austrougarskom listu iz decembra 1914. Jedino je zabeleženo kako je tokom ”teških borbi zarobljeno” oko 200 srpskih vojnika. U suštini, radilo se o 200 teških ranjenika ostavljenih u Vojnoj bolnici na brigu Američkoj misiji. Mimo nekih tvrdnji, Austrijanci nisu ”na kratko” uhapsili Rajana. Kao prvo, austrijska vlada zvanično je izjavila poslaniku Sjedinjenih Država u Beču, Frederiku Penfildu, da će se teritorija bolnice sa svim zgradama u njenom krugu smatrati kao nepovrediva i neprikosnovena. Osim toga, austrijskoj vojsci je Rajan bio potreban koliko i Srbima. U vagonima Crvenog Krsta dovezeno je oko 200 austrougarskih ranjenika koji su smešteni u Vojnu bolnicu i nad kojima je trebalo preuzeti negu. Tokom trinaestodnevne okupacije grada, Rajanova ekipa je zbrinula čak 6000 ranjenih i bolesnih Austrijanaca. U već spomenutom izveštaju majoru Petersonu, Rajan navodi kako su američki lekari ”radili dan i noć, neprekidno. Počinjali su u šest ujutru i previjali su ranjenike ceo dan. Oko devet uveče počeli bi sa operacijama. Operisali su celu noć. Nekoliko noći uopšte nisu spavali, a i kada bi spavali, to nije bilo više od tri sata. Napunili su odeljenja ranjenicima, holove, hodnike, iskoristili svako mesto gde može da se smesti ranjenik. Nekoliko dana imali su u bolnici po oko 3000 ranjenika, a jednog dana imali su ih 9000”. Kako su kapaciteti bili popunjeni a lekara nedovoljno, Rajan je insistirao da se deo austrijskih ranjenika transportuje u unutrašnjost Ugarske.
Istovremeno, ovaj nesebični čovek je brinuo i o ishrani i smeštaju Beograđana, pogotovo što je većina, u strahu od represalija, utočište potražila pod američkom i zastavom Crvenog Krsta.Tako je, između ostalog, za izgladnelo stanovništvo dnevno obezbeđivano i oko 6000 vekni hleba. Iako je surovost okupatora, nakon poraza na Ceru i Drini, bila manje izražena, austrijske vlasti su 4. decembra, na Terazijama, između hotela ”Moskva” i ”Balkan”, na Karaburmi, Čuburi i u Gornjem gradu beogradske tvrđave – postavili vešala. Užasnut ovim prizorom, Rajan je odmah intervenisao u Komandi mesta; uspeh demarša bio je samo delimičan -uklonjena su samo vešala iz najužeg centra grada.
Nakon samo dve nedelje, srpske trupe su krenule u oslobađanje prestonice. Grad je definitivno oslobođen 15. decembra. Austrougarska vojska se panično povlačila, odnoseći svoje ranjenike. U Vojnoj bolnici su ostavili samo 514 najtežih, koje nije bilo moguće transportovati. No, neprijatelj je pokušao da u vidu ratnih zarobljenika povede i onih nesrećnih 200 srpskih ranjenika. Zahvaljujući energičnom Rajanovom nastupu, Austrijanci su uspeli da ”ukradu” samo 50 ovih vojnika.Ogorčen postupcima okupatora, Rajan je 23. decembra otputovao u Niš da Karlu Vopički, koji je doputovao iz Bukurešta,podnese izveštaj o ispadima i nasiljima Austrijanaca u Beogradu.
Privremeno primirje na frontovima, koje je nastupilo tokom prve polovine 1915, za Srbiju je bilo možda i kobnije od samog rata: zemlju zahvatila je strahovita epidemija pegavog tifusa. ”Politika” je 26. februara zabeležila da je epidemija dospela i do Beograda. ”U Vojnoj bolnici, ima 1020 bolesnika, od kojih je priličan broj bolestan od tifusa”. Ovo je predstavljalo novo iskušenje za dr Rajana, koji se sa svojstvenom energijom upustio u borbu protiv epidemije. Pri tome, od visokokvalifikovanog osoblja misije ostao je sam – dr Donovan i dr Ahern su se 27. februara vratili u SAD. U izveštaju majoru Petersonu, Rajan navodi kako je tokom februara dodato još oko 800 novih bolesnika, tako da je ukupno brinuo o 1850 pacijenata. ”Tifus je pregazio Srbiju…. Verujem da (samo) u Beogradu umire oko 50 bolesnika dnevno”. Amerikanci su poslali dodatne, specijalizovane misije za borbu protiv epidemije ali Rajan nije hteo da napusti bolnicu. Uskoro se i lično zarazio od tifusa a delimično se oporavio tek 31 marta.Tom prilikom je izjavio da je tokom bolovanja bio bliže smrti nego u vreme događaja u Zakatekasu. Na istom radom mestu dr Rajana je zatekla i druga okupacija Beograda, 9. oktobra 1915. Tokom petnaestodnevnih borbi oko srpske prestonice kroz bolnicu je prošlo 4800 neprijateljskih ranjenika.
Tokom prvih dana okupacije, grad je bio podeljen na dva dela. Zapadni deo, od Save preko Topčiderskog brda, uključujući Vojnu bolnicu na Vračaru i Duševnu bolnicu, pripala je Nemcima. Ostali deo grada, sa starom zgradom Opšte državne bolnice u Vidinskoj, ostao je pod austrougarskom upravom. De fakto, Američkoj misiji je bio onemogućen svaki dalji rad te je odlučeno da se ona povuče. Šta više, kanadski major dr Vilijem Šarp, koji je 12. decembra 1915. doputovao u Njujork, izjavio je medijima kako su Nemci uhapsili Rajana uz reči ”Mi ne želimo američku zastavu u Beogradu”. U svakom slučaju, dr Rajan je sa svojom ekipom 11. decembra 1915. vozom otputovao za Beč a odatle dalje, za SAD.
No, ovde se nijezavršilaRajanovapomoćSrbiji. Od 1. do 15 januara 1916. obišao Crnu Goru i Albaniju kako bi sagledao na koji način može da se pomogne srpskoj vojsci i izbeglicama tokom i nakon tragične Albanske epopeje. Iz Skadra je dospeo do luke San Đovani, odakle se brodom, 17. januara, prebacio do Brindizija. Ovde je apelavaona italijansku vladu da hitno učini nešto za spas 10.000 žena i dece, izgubljenih u planinskim bespućima. Princ regent Aleksandar Karađorđević se 25. maja 1916, prilikom govora o sudbini Srbije i njenoj budućnosti, posebno zahvalio na pomoći i hrabrosti dr. Rajanu.
Američki Crveni krst je 10. juna 1916. Rajanaposlao u Solun, gde je radio na koordinaciji Savezničkih medicinskih službi. Postavljenje na čelo Komisijekoja se angažovala na prikupljanju i dopremanju američke pomoći u Srbiju. Rajan se u Solunu uključio u akciju suzbijanja epidemije malarije i, po svemu sudeći, tom prilikom se zarazio, štojebiojedan od uzrokanjegovepreranesmrti. Kada je već bilo izvesno da će SAD stupiti u rat, Rajan se 15. februara 1917. vratio u Ameriku.Tokom 1918. godineupućen je u Nemačku i više nije imao kontakta sa Srbijom. Posle niza avantura u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Rusiji, Rajan umro je u Teheranu, 18. septembra 1923. godine. U rodni Skrentonje prenet tek11. februara 1924, a zvaničniciStejtDepartmenta, ARC, lokalnevlasti i građanstvo priredili su mu veličanstvenu sahranu. Kod nas, smrt čoveka koji se toliko žrtvovao za Beograd i Srbiju, ostala je praktično nezabeležena. Navodi se da je tri godine kasnije, posthumno, odlikovan Belim Orlom. S druge strane, američki izvori tvrde da je dekorisan ordenom Belog Orla III reda,Svetim Savom III reda, Krstom milosrđa i Ordenom Crvenog krsta. Koliko se Srbija zaista odužila ovom čoveku – ostaje nepoznanica.
