Istorija patnje: Sirija je 40 puta menjala vladare, a sada više ni ne zna ko njome vlada

Nabrajanje teških perioda ove zemlje bilo bi dovoljno da oslika njenu patnju, ali bi dugo trajalo. Istorija i stvarnost Sirije ogromne su mrlje na savesti velikih sila (ako tako nešto kod njih uopšte postoji). Korist od kapitalizma i neokapitalizma imalo je vrlo malo država, dok je ogroman broj njih i dalje žrtva njihove pohlepe.

Gde god možete videti na karti granicu nacrtanu lenjirom, budite sigurni da su tu negde bili Britanci, ili neko njima sličan. Odlazeći iz novooslobođenih država, kolonizatori su ostavljali trajna žarišta za sobom. Nekada se govorilo – izlazili su kroz vrata, a ulazili kroz prozor….ili nisu ni odlazili jer su za sobom ostavili tehnološke zavisnike. 

Za početak, sumirajmo koliko je državnih entiteta promenila Sirija od njenog prvog pomena.  Teritorija koja je ponela ime po hramu Tel Hazna I (Tell Hazna I) pri kraju četvrtog milenijuma pre nove ere, do pojave Rimske Sirije (prvi vek pre nove ere), promenila je 18 naziva!

Posle toga, do danas, još 22 puta menjala je imena, okupatore, autonomne vlasti, saveznike, pa i društvena uređenja. Četrdeset puta ukupno, a tome se još ne vidi kraj. Previše za jednu teritoriju, no i to je dokaz koliko je to mesto dragoceno u svakom smislu te reči.

Usud geostrategije

Ljudski rod je talac politike, pa je to i sa ovom nesrećnom zemljom bilo slučaj. U slučaju Sirije tome je doprineo njen izuzetno važan geostrateški položaj u svim epohama, čineći je metom brojnih osvajača. Stvorena pre šest hiljada godina, smatra se jednom od kolevki civilizacije. O tome svedoči preko 17.000 glinenih tablica na kojima su urezana uputstva za različite zanate, poljoprivredu i umetnost.

Mnogi narodi i kulture svoje gradove ističu kao najstarije na svetu; međutim, Damask je najstariji glavni grad na svetu i jedan od najstarijih stalno naseljenih gradova. U istoriji hrišćanstva Sirija ima važno mesto, a islam je nadvladao u Siriji 661. godine.

Tada je Damask postao glavni grad Arapskog kalifata, islamske teokratske države koja je vladala od Pirinejskog poluostrva do Centralne Azije. U XII veku na prostoru Levanta osnivane su državice krstaša koje nisu potrajale duže od veka, da bi 1400. godine Siriju poharale Tamerlanove horde. Početkom XV veka teritorija savremene Sirije ušla je u sastav Otomanske imperije.

Savremeno doba

Posle azijatskih osvajača, stižu novi, još moćniji gospodari. Posle Prvog svetskog rata raspada se Otomansko carstvo, pa su mnoge njegove teritorije požurili da prisvoje Britanci i Francuzi. Godine 1920. osnovano je Sirijsko arapsko kraljevstvo s kraljem Fejsalom na čelu. Nezavisnost je trajala kratko, jer već posle nekoliko meseci francuska vojska okupira Siriju, savladavši 23. jula sirijske snage. 

I tada, kao i sada, Liga naroda (preteča Organizacije ujedinjenih nacija) nije bila dosledna u svojim principima, primenjujući selektivno volju najjačih. Tako je Skupština Lige 1922. godine legalizovala okupaciju sirijske zemlje od strane Velike Britanije i Francuske. Velika Britanija je požurila da 1917. godine okupira Palestinu, na južnim granicama Sirije.

Nešto kasnije, 1922. godine, režim direktne okupacije bio je zamenjen administrativnom upravom na osnovu mandata Lige Nacija. Time Velika Britanija iz Južne Sirije izdvaja deo teritorije, pa taj prostor naziva Mandantom Palestinom (Mandatory Palestine) i njome upravlja do 1948. godine. 

Francuska je dobila svoj deo kolača kada je stekla od strane Lige naroda mandat na teritoriju Sirije. Nešto kasnije, 1926. godine, teritorija koju su okupirali Francuzi (službeno – mandatna teritorija), podeljena je na Liban i Siriju. Glavni grad Libana, Bejrut, postao je sinonim za divljaštvo,bezvlašće i banditizam, a Siriju je to tek čekalo.

Pred Drugi svetski rat, 1936. godine, Sirija i Francuska potpisuju ugovor koji je predviđao nezavisnost Sirije, ali 1939. godine Francuzi menjaju mišljenje i odbijaju da ga ratifikuju. Okupacijom Francuske, teritorija Sirije prelazi pod Višijevski patronat i dobija novog zapovednika, generala Denca (Henri Fernand Dentz).

Agonija sirijske zemlje se time ne završava. Nacistička Nemačka, isprovociravši 1941. godine sukob Iraka i Velike Britanije (Anglo-Iraqi War), šalje jedinice Luftvafe u Siriju. Tokom juna i jula snage Slobodne Francuske, koje predvodi Šarl de Gol, u krvavom obračunu pobeđuju svoje zemljake, snage generala Denca i osvajaju Siriju.

Taj osvajački pohod De Gol je pravdao tako što je smatrao da su događaji u Iraku, Siriji i Libanu bili direktno povezani s nemačkim planovima za napad na Grčku, Jugoslaviju i SSSR, te da su oni ustvari želeli da razvuku neprijateljske snage. Istina je da je 27. septembra 1941. godine Francuska priznala nezavisnost Sirije, ali svoje trupe je ostavila na njenoj teritoriji do završetka Drugog sv. rata. 

Vlada Sirije 26. januara 1945. godine objavljuje rat Trećem Rajhu i Japanu i time proširuje listu država s kojima je kroz istoriju bila u sukobu. Aprila 1946. godine Francuzi konačno, pod pritiskom Sovjeta, bez obzira na protivljenje SAD, napuštaju Siriju. Još jedna sila ulazi u istorijski koloplet ove nesrećne teritorije.  

Šta su za to vreme radili Britanci? Ono što odlično znaju: ostavljali su za sobom kontrolisane, teledirigovane probleme. Godine 1948. pod britanskim patronatom, uz podršku zapadnih sila, formiran je Izrael. Deo mandatne teritorije pripada Jordanu (Transjordanija, istočno od reke Jordan), a deo Egiptu, pri čemu palestinski Arapi ostaju bez države. Žarište je otvoreno i nije zatvoreno do danas. 

Nezavisna Sirija

Konačno, 1947. godine u Siriji počinje da funkcioniše i parlament. Osnovni politički činioci bile su Sirijska socijalna nacionalistička partija, Partija arapskog socijalističkog preporoda i, tada ilegalna, Komunistička partija Sirije. Sirijska socijalna nacionalstička partija bila je nosilac profašističkih ideja i antisemitizma. Mnogi nacisti našli su skrovište baš u njoj i učestvovali su u formiranju bezbednosnih službi. 

Mnogi stariji čitaoci pamte naziv UAR – Ujedinjena Arapska Republika. Na talasu panarapskog pokreta, 22. februara 1958. godine, ujedinjuju se Egipat i Sirija, s glavnim gradom u Kairu. Gamal Abdel Naser, koji je kod nas slavljen kao jedan od ideologa Pokreta nesvrstanih, nije bio baš tako demokratičan kako je izgledalo, a ni sposoban, što je pokazao u Šestodnevnom ratu 1967. godine.

Tada su njegove snage razbijene, uz gubitak Sinajskog poluostrva. Nametao je svoja rešenja ne obazirući se na sirijske zvaničnike koji su, po proporciji, zauzimali značajna mesta. Za samo tri i po godine, pod snažnim uticajem SSSR, pojačanim kreditima i uvozom neophodne opreme, počela je masovna nacionalizacija zemlje. Vrlo brzo, 28. septembra 1961. godine tome je došao kraj posle državnog prevrata. Sirija, ponovo postaje nezavisna, ali pod nazivom Sirijska Arapska Republika.

Baas i doba apsolutizma

Već spomenuta Partija arapskog socijalističkog preporoda dolazi na vlast. Njen pun naziv bio je Hizb el-Baas Arabi el-Ištiraki, i bila je mnogo poznatija pod nazivom Baas (preporod). Ova partija je oličenje sirijske nestabilne istorije. Ideologija joj je bila zasnovana na: preporodu, panarapskom pokretu, arapskom nacionalizmu, arapskom socijalizmu, levom nacionalizmu i antiimperijalizmu (!).

Slogan joj je bio jedinstvo, sloboda, socijalizam. Osnovana 1947. godine, prvi veliki raskol doživljava 1966. godine. Pored Sirije, ta partija postojala je i u Bahreinu, Jordanu, Sudanu, Jemenu i Libanu. Te godine zbačeno je panarapsko rukovodstvo (National Command of the Ba’ath Party). Partija se podelila na dve najveće frakcije – prosirijsku i proiračku. Iračka je zbačena 2023, a prosirijska 2024. godine.   

Presudnu ulogu u međupartijskim sukobima odigrao je Hafiz el Asad koji je bio predsednik Sirije od 1971. do 2000. godine.On je bio i regionalni sekretar sirijskog ogranka Baas, i generalni sekretar Nacionalne komande sirijske frakcije.

Njegova despotska vladavina stvorila je plodno tle da se frakcijski sukobi pretvore u bunt, pa zatim i u građanski rat. Posle njegove smrti na čelo partije i države došao je njegov sin, Bašar el Asad, Alavit, inače doktor, školovani oficir, poznavalac informatičke tehnologije, intelektualac. On je nastavio s politikom i manirima svog oca. 

Još jedan građanski rat i migrantska kriza

Kao da Siriji nije bilo dovoljno patnje izazvane stranim silama, posle masovnih protesta 2011. godine počeo je višegodišnji građanski rat. Trećeg juna 2014. godine Bašar je, na prvim slobodnim izborima (sa više kandidata) od dolaska partije Baas na vlast, izabran po treći put za predsednika.

Te godine manji istočni deo Sirije i Iraka okupiran je od strane samoproglašene Islamske države; Islamska država Iraka i Levanta (IDIL), poznata još i kao Islamska država u Iraku i Siriji (IDIS), te godine proglasila se i kalifatom. Aprila 2015. godine dolazi do masovnog egzodusa izbeglica. Samo u aprilu oko četiri miliona Sirijaca napustilo je zemlju, a 7.600.000 ispremeštano je širom države. Najviše ih je bilo u Egiptu, Jordanu, Libanu i Turskoj, dok je oko 200.000 ljudi stiglo na razne načine (čemu smo bili svedoci) i u mnoge evropske države. 

Takozvana migrantska kriza dostigla je vrhunac 2015.godine, pa su vlasti mnogih zemalja morale hitno da reaguju. Iz tog razloga mnoge izbeglice nasilno su vraćane u Siriju. Posle niza ozbiljnih poraza kada su izgubili Idlib i Palmiru, ali i značajnu vazduhoplovnu bazu Abu-ed-Duhur, sirijska vlada obratila se za pomoć Ruskoj Federaciji.

Vrlo brzo, 30. septembra, Rusija je zvanično potvrdila prebaziranje aviogrupe od nekoliko desetina aviona i helikoptera, kao i jedinica za obezbeđenje i logitiku. Tokom iduće, 2016. godine rat se rasplamsao širom Sirije. Prelomni trenutak bio je oslobođenje Alepa 22. decembra iste godine. Do jeseni 2017. godine Islamska država izgubila je veći deo teritorija u Siriji, pa je šestog decembra Putin zvanično objavio poraz Islamske države. 

Pobedničko slavlje nije dugo trajalo. Opoziciona grupacija Hahat Tahir al-Šam (organizacija/front za oslobođenje Levanta) počinje 27. novembra 2024. godine ofanzivu na provladine snage. Sirijska nacionalna armija, koju podržava Turska, pridružila se pobuni. Za samo deset sati palo je 20 gradova i sela, uz zauzimanje jedne vazduhoplovne baze i više vojnih objekata. Posle (ne)očekivano brzog sloma Bašar el Asad osmog decembra napušta zemlju i sklanja se u Rusiju gde je dobio azil. Građanski rat, posle izvesnog zatišja i raznih pregovora, nastavljen je masovnim ubistvima i progonima već početkom 2025. godine. 

Na sve ove događaje treba dodati da je još 29. decembra 1979. godine vlada SAD stavila Siriju na spisak država koje pomažu terorizam, da bi posle pada Asada počeli da kontaktiraju s novim vlastima. Danas je Sirija država koje nema. Formalno postoji, ali se ne zna ko je stvarni vladar, bez obzira što se sve frakcije upiru da to dokažu za sebe. 

Uz lokalne pogrome i masovna ubistva, SAD, Izrael, Turska i ko sve ne još, trenutno vršljaju po ovoj bivšoj zemlji kao da je njihova, boreći se međusobno za svaki pedalj teritorije. Kombinacije iznuđenih savezništava malo ko može više da poveže i razlikuje.

Sirija je, objektivno govoreći, svojom isključivom politikom mnogo problema i štete nanela sama sebi. Pri tom ne treba zaboraviti na pomalo skrajnutu činjenicu da je ona poslednjih decenija imala najstabilnije odnose sa svojim poslednjim kolonizatorima, Francuzima, zahvaljujući njihovom strateškom ulaganju.

Međutim, grešaka je bilo mnogo više. Pored međunarodne osude apsolutističkog režima, Asad je podržao Iran za vreme Iransko-iračkog rata, naoružavanje Hezbolaha, prekid odnosa s Ukrajinom 2022. godine, itd. Problem s Izraelom povodom sporne teritorije na pustoj Golanskoj visoravni, sad je, reklo bi se, rešen na izraelsko zadovoljstvo, jer je to pitanje gurnuto u drugi plan. 

Često smo se bavili dešavanjima u Siriji, a nedavno je naš portal prokomentarisao najnovije težnje Turske: ona je započela ambicioznu kampanju s ciljem da uspostavi kontrolu nad vazdušnom bazom T-4 u centralnom delu Sirije, u blizini antičkog grada Palmire, prema izveštaju portala Middle East Eye. Planovi Ankare uključuju razmeštanje savremenih PVO sistema i borbenih dronova, kao i moguću upotrebu ruskog sistema S-400, uz odobrenje Moskve. 

Budućnost Sirije?

Isto pitanje mogao je da postavi i neki savremenik pre četiri, pet milenijuma i da ne dobije odgovor. Nema mnogo država na svetu koje su se nastanile na najprometnijim svetskim pravcima, pa su stalno predmet nečijih ambicija, aspiracija i napada. Sirija je jedna od njih. Nažalost, njena istorija nam slikovito pokazuje da nema pravde ni poštenja u međunarodnim odnosima. Niko, ko je bio u prilici, nije poštedeo Siriju, naprotiv.

Zato je tu danas, gde jeste, s potpuno neizvesnom budućnošću. Institucija koja bi, eventualno, mogla da joj obezbedi status nezavisnosti i suverenitet, OUN, odavno se ni za šta ne pita. Kako svedoči naš portal, u ratna zbivanja uključuje se još jedna grupacija čije nas ime podseća na jednu već viđenu (Nova misteriozna oružana grupa u Siriji kune se da će isterati SAD, Izrael i Tursku – Ko stoji iza ‘Uli al-Baas’!?). Ostaje nam da pratimo još jedan produženi sukob koji ne jenjava.