Još jedna država koje više nema, a za sobom je ostavila mnogo zagonetki. Rukovodstva većine zemalja Istočnog bloka ponašala su se kao veći katolici od pape. Tako su političke policije (formalno – službe državne bezbednosti) bile ponekad surovije i temeljnije od svog uzora, NKVD, odnosno KGB. Ni Štazi nije bio izuzetak, naprotiv.
Demokratska Republika Nemačka (Deutsche Demokratische Republik – DDR), nezvanično nazivana Istočna Nemačka (Ostdeutschland),jeste mrtvorođenče iznuđenog savezništva u borbi protiv Sila osovine; međutim, ona je i država koja je, slična svom veštačkom pandanu, Saveznoj Republici Nemačkoj, delimično iskoristila okolnosti koje su nastale Hladnim ratom.
Postojala je od sedmog oktobra 1949. godine do trećeg oktobra 1990. godine. Politički režim bio je preslikan iz Sovjetskog Saveza, a preuzeto је i sve što uz to ide.
U to kopiranje spadalo je Ministarstvo državne bezbednosti (Ministerium für Staatssicherheit), kolokvijalno – Štazi (Stasi). Ova služba bavila se kontraobaveštajnim i obaveštajnim radom počevši od 1952. godine. Sedište joj se nalazilo u okrugu Lihtenberg (Lichtenberg) u Istočnom Berlinu.
Osnovano je pod rukovodstvom Vilhelma Cajzera (Wilhelm Zaisser), osmog februara 1950. godine. Uzor mu je bilo Ministarstvo državne bezbednosti SSSR (Министерство государственной безопасности СССР – МВД) koje je inače raspušteno 1953. godine, da bi ga nasledio Komitet državne bezbednosti (Комитет государственной безопасности СССР – КГБ).
Istočni Nemci nisu mogli dugo trepeti Sovjete. Neposredno posle Staljinove smrti 1953. godine, izbili su radnički nemiri. Berija ih je ugušio u sovjetskom stilu – tenkovima; međutim, svima je bilo jasno da je problem samo privremeno rešen. Službe bezbednosti nisu imale običaj da guraju problem pod tepih.
Za javnost je sve bilo rešeno, ali profesionalci su znali stvarno stanje. Valter Ulbriht, prvi čovek partije, a nešto kasnije i doživotni predsednik DDR, postavio je Ernsta Volbebera (Ernst Wollweber) za načelnika Ministarstva. On je na tom mestu ostao do 1957. godine, kada ga je smenio Erih Milke (Erich Fritz Emil Mielke), koji je na tom mestu ostao do raspada DDR. On je postao personifikacija Štazija i, sasvim sigurno, najomraženiji čovek u zemlji.
Političari su dobro znali gde su mogući izvori opasnosti za režim;stoga je Ministarstvo državne bezbednosti DDR kontrolisalo drugu specijalnu službu, Vojnu obaveštajnu službu Nacionalne armije (Militärische Aufklärung der Nationalen Volksarmee). Vojska je u svim režimima, tokom milenijuma, uvek bila glavni oslonac (ili neprijatelj) vlasti, jer je sistem za sebe i teško ju je kontrolisati. Istočnim Nemcima to je uspelo.
Tako je tokom Hladnog rata Štazi izrasla u jednu od najboljih svetskih specijalnih službi, rame uz rame s KGB i CIA. Da je njena veština i praktična moć stvarno bila delotvorna, svedoči, između ostalog, slučaj kancelara Zapadne Nemačke,Vilija Branta.
On je u maju 1974. godine podneo ostavku pošto se ispostavilo da je u njegovom kabinetu, kao njemu odgovorni referent, delovao oficir Štazija Ginter Giom (Günter Karl Heinz Guillaume). Brantove odluke često su pre saznavali u Štaziju, nego njegovi saradnici u vladi.
Sovjeti nikada nisu imali poverenja u Nemce, pa makar i ovako preparirane. Pri Ministarstvu državne bezbednosti DDR radilo je Predstavništvo KGB SSSR, smešteno na lokaciji Berlin-Karlshorst. Sve do 1990. godine ove dve službe tesno su sarađivale, ako je to pravi izraz. KGB je pozivao kao ispomoć nemačke agente na rad u Moskvi i Lenjingradu, kako bi lakše nadgledali istočnonemačke turiste.
Godine 1978. zloglasni Milke zvanično je agentima KGB dao status ovlašćenih službenih lica na teritoriji DDR kakav su imali i u Sovjetskom Savezu, čime su dobili viši status nego diplomatsko osoblje.
Štazi je pažljivo posmatrala ponašanje svojih državljana kako bi predupredila neprijatnosti i iznenađenja. O njihovoj temeljnosti, ali i paranoji, svedoči moto: ”Ne postoji tako nešto kao što su nevažne informacije”. S tim ciljem formirana je gigantska kartoteka s podacima o gotovo svakom od 16 miliona državljana. Vođene su i kartoteke mnogih građana Savezne Republike Nemačke, čak i za školsku populaciju, ali i penzionere; posebno su bili interesantni oni koji su prebegli iz DDR tokom konfuzije koja je vladala dok je građen i završavan Berlinski zid.
Najteže je bilo onima koji nisu uspeli da prebegnu, odnosno koji su sprečeni ili uhvaćeni tokom pokušaja bekstva. Za mnoge od njih poslednje prebivalište bilo je Centralni istražni zatvor Štazija u reonu Berlin – Hohenšonhauzen (Berlin-Hohenschönhausen). Pored njih, tu su bili i disidenti, politički neistomišljenici. Nad svima njima je sprovođena brutalna fizička i psihička tortura.
Odlično organizovana i lojalna, Štazi je objektivno postigla značajne kontraobaveštajne uspehe, razvijajući, pored klasičnih, originalne špijunske i policijske metode. Kada su Amerikanci razmestili u Zapadnoj Nemačkoj nuklearne taktičke rakete ”Peršing 2”, agenti Štazija vrlo brzo su uspeli da se infiltrijaju čak i u posade lansirnih sistema, umanjujući njihovu operativnu sposobnost.
Kada su uspeli da se probiju u najelitnije redove specijalnih vojnih formacija najtajnijeg tipa, nikakav problem nije im bilo da to isto urade i na građanskom nivou. Tako je u izvesnom periodu u samoj Zapadnoj Nemačkoj zavladala osnovana sumnja i nepoverenje prema mnogim lokalnim rukovodstvima, poverenicima, državnim činovnicima; agenti Štazija veoma profesionalno i lako su ih vrbovali, a potom i držali u šaci. Hiljade agenata vešto su se uklapali u državni aparat pri čemu je izuzetno mali broj njih otkriven.
Među najoriginalnije metode, tipične ”vizit karte” Štazija, spadaju takozvani konzervirani mirisi (Geruchskonserven). Reč je o hermetički zatvorenim staklenim posudama u kojima su se nalazili telesni mirisi lica osumnjičenih za antidržavne namere i delovanje. Desetine hiljada tegli bilo je popunjeno uzorcima ukradenih delova odeće ili presvlaka stolica gde su sedeli privođeni građani.
Posebno obučeni psi mogli su dotičnu osobu da nađu po mirisu. Međutim, taj miris nije smatran sudskim ili istražnim dokazom, već je tretiran kao pomoćno sredstvo da bi se suzio krug osumnjičenih. Suprotno popularnom verovanju, ovaj metod pokazao se uspešnim, pa ga je koristila i redovna kriminalistička policija, odnosno javna bezbednost; koriste ga mnoge službe i danas.
Metode
Pored uobičajenih metoda prenetih iz KGB i drugih srodnih službi, Štazijevi agenti i stručnjaci doprineli su bezbednosnoj praksi svojim unikatnim programima. Jedan od njih zvao se Cersecung (Zersetzung), odnosno – dekompozicija. Ovaj program korišćen je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina protiv disidenata.
Cilj je bilo da se oni ”isključe” iz normalnosti prefinjenim i sistematskim narušavanjem ličnog i porodičnog života. Metoda psihološke dekompozicije imala je različite stepene manipulacije, ali i teško uočljivih postupaka koji bi kod nesrećnih žrtava izazivali paranoidne poremećaje neshvaćenih od okoline. Agenti bi ulazili u njihove domove u njihovom odsustvu i unosili male, gotovo neprimetne promene u raspored stvari i dnevnu rutinu.
Premeštali bi slike sa zidova, neznatno pomerali nameštaj, podešavali budilnik, zamenili bi vrstu čaja; telefonom bi nekada neki nepoznati glasovi pitali sasvim bizarne stvari uz obavezno izvinjenje, itd, itd. Sve je činjeno veoma lucidno i proračunato, kako žrtva i njena okolina ne bi primetili da je reč o psihološkom ratu. Rezultati su bili impresivni. U tom postupku agenti su računali i sa nehotičnom saradnjom sredine u kojoj žrtva živi.
U našem slengu ovaj postupak mogli bismo nazavati – izluđivanje. Agentima Štazija ništa nije bilo nedohvatno i neobično, ukoliko bi to vodilo ka cilju: to su mogli biti česti noćni pozivi uz izvinjenje zbog greške; dostave poštanske službe koja je isporučivala neobične pakete svakako su spadale u originalnije metode. Kako je to funkcionisalo?
Žrtvi stigne porudžina (koju on nije poručio), od npr. 20 neobičnih kolača s različitim filom, ali tako da susedi vide šta je on to interesantno dobio. Uzalud pravdanja da on to nije naručio. Poštar bi ga ljubazno zamolio da potpiše, pa nek baci posle porudžinu ako je ne želi, a susedi bi sumnjičavo vrteli glavama pitajući se s kakvim to čovekom žive u blizini. Te porudžbine bile su sitničavo pedantne i filigranski precizne.
Rezultat ovakvog pristupa davao je rezultate. Po pravilu, kod žrtve bi se razvila paranoja, a zatim i ludilo. Ako ne bi završile u duševnoj bolnici (odakle se teže izlazilo nego iz zatvora), one bi se svakako povukle u sebe, prekinule političku aktivnost, a mnoge su izvršile i samoubistvo.
Struktura Štazija
Glavna uprava ”A” (HVA: Hauptverwaltung Aufklärung – spoljna obaveštajna služba) imala je više od četiri hiljade saradnika i oko 38.000 agenata, najviše građana Savezne Republike Nemačke (!). Formacijska brojnost službenika 1956. godine bila je 16.000 ljudi, da bi ona 1989. godine metastazirala do brojke od 91.000 ljudi. Unutrašnja struktura bila je veoma složena i razgranata, a pri tom i obimna.
Zasnovana je na tzv. teritorijalnom principu, koji se dalje granao po oblastima delatnosti. Time je država bila pokrivena i teritorijalno i predmetno. Organi Štazija u okruzima bila su Okružna odeljenja (Bezirksverwaltung, do 1952. godine Zemljišna odeljenja – Landesverwaltung).
Na njihovom čelu nalazio se načelnik Zemaljske uprave ( Leiter der Landesverwaltung) koji je sarađivao s rukovodiocem Okružne uprave (Leiter der Bezirksverwaltung). U Regionima su se nalazila Okružna odeljenja ( Kreisdienststelle). U nadležnost Štazija ulazile su oružane formacije – pogranične jedinice i zaštitni puk ”Đeržinski”.
Ukidanje Štazija
Konačno, tokom masovnih demonstracija (koje su od strane vlasti nazvane kontrarevolucijom), padom Berlinskog zida urušila se cela arhitektura straha i prinude koja je pažljivo zidana decenijama. Krajem decembra 1989. godine demonstranti su zauzeli zgrade ministarstva, da bi 15. januara 1990. godine zauzeli i štab.
Ogorčenu masu ništa nije moglo da zaustavi; posebno ih je ohrabio pad okružnog sedišta u Drezdenu petog decembra, kada je načelnik, general Horst Bem (Horst Böhm) predao arsenal demonstrantima. On je bio na službenoj vezi s tadašnjim visokim oficirom KGB pri svom štabu, V.V. Putinom. Završio je život samoubistvom 21. februara 1990. godine.
Prema naređenjima, oficiri Štazija bili su dužni da pravovremeno unište svu arhivu koja se odnosila na ključne obaveštajce i njihove delatnosti u DDR i u Zapadnoj Nemačkoj. Arhiva je uništena korišćenjem aparata koji su se popularno zvali ”šreder” (shredder). Te aparate, koji su uništavali dokumentaciju, posedovala je svaka kancelarija državnih službi.
Međutim, zbog ogromne količine materijala, aparti su otkazali, pa su oficiri pokušali ručno da pocepaju dokumenta. Preostali delovi spakovani su u specijalne džakove s bravicom. Trenutno se još uvek radi na rekonstrukciji preostale dokumentacije.
Post festum
Rešenjem Parlamenta DDR (Volkskammer) od 17. novembra 1989. godine, zloglasno Ministarstvo je ukinuto, ali država nije mogla ostati bez zaštite. Formirano je Odeljenje nacionalne bezbednosti (Amt für Nationale Sicherheit) pod rukovodstvom Volfganga Švanica (Wolfgang Schwanitz). On je pre toga tri godine bio zamenik ministra, da bi se na novom mestu zadržao kao prelazno rešenje vrlo kratko – oko pet meseci, do 31. marta 1990. godine.
Osmog decembra 1990. godine predsednik Saveta ministara DDR Hans Modrov objavio je odluku o raspuštanju Odeljenja, a 14. decembra ta odluka je i potvrđena. Time je i privremeni naslednik Štazija otišao u istoriju, a mnogi od njegovih pripadnika na optuženičku klupu. Nasledilo ga je Federalno odeljenje za zaštitu ustava Nemačke (Bundesamt für Verfassungsschutz, BfV).
Ova služba formirana je u Zapadnoj Nemačkoj još 1950. godine, da bi nadležnosti prenela na celu teritoriju Nemačke koja se ujedinila trećeg oktobra 1990. godine. Taj dan slavi se kao Dan nemačkog jedinstva (Tag der Deutschen Einheit).
Šta se dogodilo s Štazijem, osim što je formalno nestao? Čuvari Gvozdene zavese i Berlinskog zida ostavili su mnogo nekretnina i tehnike za sobom. Mnoge prostorije i tehnika i dalje su korišćene, ali sada pod kontrolom građanskog društva. Oni koji su uprljali ruke stigli su pred sud.
Nikome od tih agenata nije bilo prijatno, ni lako da žive u novoj društvenoj realnosti – kao, uostalnom ni građanima koje su pre toga decenijama špijunirali i maltertirali. Teret te vrste odgovornosti nisu mogli da ponesu trojica okružnih načelnika: spomenuti Horst Bem, Peter Koh (Nojbrandenburg) i Gerhard Lange (Zul); uz nekoliko nižih oficira izvršili su samoubistvo, ne čekajući ruku pravde.
a čuj…di je bilo bolje…i tamo i vamo sve srušeno…industrijski su brzo napredovali i jedni i drugi, radilo se i tamo i vamo, ovi su imali veće plate al su motali da si lupuju stanove, a ovi su imali manje plate al su dobijali stanove…ovi su odma imali bordele i strankinje u njima, što je naravno super, ako ne glumimo moraliste, a ovi su imali posao i za žene i dali im feministička prava da mogu da yebu muškarce…sad, šta je bolje…u svakom slučaju ovi su bili u lažnom šarenom svetu a ovi u dosadnom sivom svetu ali i jedni i drugi pod sličnom kontrolom…ne bih znao reći gde se bolje živelo. Možda ipak tamo gde su bordeli nego u feminem sivilu.
Bilo nekad.
To je neverovatno koliko špiconosih “ljudi” se rađa; slušao sam jos ranije Drevnik mislim da se emisija zvala, njihovo čitanje tih ruskih knjiga su se poklopile sa mojim razmišljanjima, da se ljudi rađaju kao ljudi ikao “ljudi” tj.paraziti; oni liče na ljude ali to nisu, zanimljivo je da “ljudi” sa špicastim nosevima iliti pacovskim nosevima dobrim delom rade u murjačiji. Parazite se prepozna po nekim fizičkim pokazateljima. Npr.ja lično zaobilazim debele ljude jer su oni uglavnom pohlepni, isto i ljude krivog nosa, oni su gadovi kojima je neko kratkih živaca pokazao gde mu je mesto, tj.na podu, buljavi ljudi isto ne valjaju. Naželost, paraziti se vole povezivati i naoružavati kako bi manipulisali ljudima.