Neprobojni sever: Musta-Tunturi, tvrđava Arktika koja je zaustavila naciste na pragu Murmanska

Granica između Norveške i Ruske Federacije posebna je priča, nezavisno od nemačkih ratnih planova o kojima će u ovom tekstu biti reči. Određena je 14. maja 1926. godine dogovorom Ruske imperije i Švedsko-norveške unije.

Na taj način rešen je spor oko ruskog suvereniteta nad poluostrvom Kola. To je najsevernija kopnena granica Rusije, jedinstvena po tome što se svojom dužinom od 191 kilometra potpuno nalazi unutar severnog polarnog kruga.

To je ujedno, kad je već spominjemo, prva granica između NATO i SSSR. Posle pada Berlinskog zida demontirane su prepreke. Međutim, 2016. godine Norveška je sama počela da pravi ograde kako bi sprečila priliv migranata. 

Zbog čega je ona nama, hobistima i zaljubljenicima u istoriju ratovanja interesantna? Greben Musta -Tunturi jedini je deo Istočnog fronta na kom Nemci nisu uspeli da prodru u dubinu SSSR, a imali su mnogo razloga da to učine. Za nemačke stratege poluostrvo Kola imalo je veoma važnu ulogu.

Najpre, za naciste bio je veoma važan Murmansk, luka koja se ne zamrzava, baza severne flote SSSR. S ostalim delom Sovjetskog Saveza povezivala ju je Kirovska pruga. To je bio životno važan logistički pravac za brz dotur ratnog materijala iz lendliza  u dubinu fronta i sigurnu pozadinu. 

Proverenom taktikom blickriga Nemci su nameravali da zauzmu luku i preseku prugu u najkraćem roku. Poluostrvo nije bilo važno samo kao saobraćajni pravac. Ceo sever, pa i ono, bilo je bogato niklom, životno dragocenim metalom za vojno-industrijski kompleks. Pored ta dva cilja, Nemci su imali i jedan politički: finska elita imala je nameru da prisvoji poluostrvo koje bi postalo deo ”Velike Finske”, a nacisti bi tako učvrstili njen položaj u stroju Sila osovine. 

Dok su s lakoćom prodirali kroz stepe Ukrajine, Belorusijom, na krimskom pravcu, na krajnjem severu dočekalo ih je iznenađenje koje ni najoprezniji štabski oficiri nisu predvideli. Nemci su za samo nekoliko nedelja prolazeći kao nož kroz sir okupirali Pribaltik i Belorusiju, kao i veliki deo Ukrajine. Ginule su čitave sovjetske divizije, a stotine hiljada vojnika padalo je u zarobljeništvo.

Međutim, u reonu grebena Musta – Tunturi, mestu gde je, kako se obično kaže, i bog rekao laku noć,  morali su da zastanu. Tu su ostali do kraja rata. Greben Musta -Tunturi je bio Rubikon preko koga ni po koju cenu Nemci nisu smeli da pređu. Greben duguje ime finskom jeziku Mustatunturi (musta-crni, tunturi – tundra, golet).

Prvi napadi

U sovjetskom Zapolarju rat je počeo nedelju dana kasnije. Tek 29. juna 1941. godine nemačke i finske snage prešle su granicu krenuvši ka Murmansku i Knadalakši, najjužnijem gradu Murmanske oblasti.

Istovremeno, duž obale Severnog ledenog okeana kretale su se specijalne jedinice brdsko-planinskog streljačkog korpusa ”Armee Lappland” (Laponija). Lovcima, kako su još nazivani, komandovao je general Eduard Ditl (Eduard Wohlrat Christian Dietl), poznat kao ”Heroj Narvika”.

Osnovu ove grupacije činila je divizija koja je 1942. godine dobila ime  ”Norveška” (Gebirgs-Armee). Za nas je interesantno da ga je 25. juna 1944. godine na mestu komandanta zamenio general-pukovnik Lotar Rendulič, neuspeli lovac na Tita i Vrhovni štab u operaciji ”Konjički skok”. 

Strateški zadatak ove armade bio je isključivo zauzimanje poluostrva Srednje i Ribarsko. Poluostrvo Srednje je posle Moskovskog mirovnog sporazuma pripalo u celosti Sovjetskom Savezu. Pre tog ugovora, po Tartuskom mirovnom sporazumu iz 1920. godine granica Finske i SSSR je išla osom poluostrva Srednje i Ribarsko. 

Nemci su sve snage bacili na operaciju prodora ka Murmansku. Poluostrvo Ribarsko bilo je poznato kao ”nepotopivi bojni brod Arktika”. Ko je njega kontrolisao, imao je Kolski zaliv na dlanu, a do njega je trebalo doći upravo preko grebena Musta – Tunturi koji se isprečio na prevlaci poluostrva Srednje.

Nemci su porušili nekoliko karaula, odbacile predstraže 95. streljačkog puka i stigli do grebena Musta – Tunturi koji se nalazio na šest kilometara od granice. Iza njega bila je prevlaka (uzani zemljani prolaz između dva zaliva). Preko nje, kao preko nekog širokog mosta, vodio je direktan put do poluostrva Srednje i dalje, ka Ribarskom.

Nemci su bili ubeđeni da će brzo savladati tu prepreku, računajući da su Sovjeti isuviše zauzeti kataklizmičnim stanjem na centralnom pravcu operacije ”Barbarosa”. Sovjetska komanda smatrala je da će Nemci napasti s mora, pa su glavne snage bile smeštene na samom poluostrvu Ribarsko. Tako su napad Nemaca preko grebena dočekale pet puta malobrojnije sovjetske snage. 

Početak napada

U 04.30 sati 29. juna 1941. godine, 1.980 pripadnika planinskih jedinica (jegeri, elitne jedininice) prešli su norveško-sovjetsku granicu. Taj deo obezbeđivalo je svega 150 sovjetskih graničara. Odnos je bio nešto više od 13:1. Glavnu karaulu je od napada 200 Nemaca branilo 36 graničara. Videvši da ne mogu da je odbrane, sovjetski graničari su se povukli, zajedno sa pripadnicima sedme čete, na odbrambenu liniju na grebenu Velika Musta -Tunturi.

Do rata sa Finskom granica je išla duž Male Mustra – Tunturi i tu se nalazila graničarska piramida A-34. Prilikom pomeranja granice 1940. godine, nešto zapadnije (posle Moskovskog sporazuma), taj znak (granična piramida) je ostao ; jednostavno su ga zaboravili. Ujutru su kotu s tim znakom zaposeli delovi pograničnog voda vodnika Boljšakova u jačini od jednog odeljenja (15 ljudi).

Na kamenom vrhu granitnog porekla nije bilo utvrđenja, pa su borci od prikupljenih stena napravili položaje. Nemci su se približili oko 11 sati toj liniji i posle artiljerijske pripreme krenuli na juriš. Nekoliko puta je dolazilo do borbe prsa u prsa, a u prekidima borbe dejstovali su minobacači i artiljerija. Preživelo je samo pet sovjetskih graničara. Njihova upornost bila je neverovatna. Između artiljerijskih udara oni su pod vatrom prikupljali kamenje i ojačavali zaklone. 

Bez obzira što pojačanje još nije stizalo, graničari su pružili veliki otpor. Tamo gde bi pojedini jegeri uspeli da prođu između razređenih položaja i počeli da se spuštaju ka prevlaci, dejstvovala je sovjetska artiljerija. Neposredno dejstvo pojačano je paljbom iz blizine s razarača ”Uricki” i ”Kujbišev”.

Njihovo dejstvo i te kako se osetilo. Nemci nisu imali vremena ni ljudi da prikupe sve brojnije ranjene i mrtve, pa su se povukli. U međuvremenu su i graničarima stigla pojačanja pa su žetoke bitke na Musta – Tunturi tekle sve do sredine septembra 1941. godine.

Posle mnogo neuspešnih pokušaja, Nemci su prekinuli napadne akcije i počeli da se ukopavaju i utvrđuju na dostignutim položajima. U vojničkom smislu taj njihov položaj nije značio ništa. Tehnički, oni su stupili na granični mrtvi pojas, ali u Sovjetski Savez nisu mogli da uđu, niti da ispune strateški cilj. Murmansk je ostao glavna luka za prijem pomoći iz Lendliza.  

Neosvojivo uporište

Nemci su imali s visine grebena dobar pogled na neposrednu pozadinu sovjetskih trupa, pa je dostava ratnog materijala bila stalno pod intenzivnom nemačkom vatrom.Njih je posebno iritirao zaj zaboravljeni znak A-36. To je bila jedina granična oznaka koju Nemci nisu zauzeli.

Ponekad bi uspeli da ga sruše artiljerijskom paljbom, ali graničari su bili uporni i po cenu života i vojničkog ponosa, dok su se Nemci približavali Moskvi, oni su taj znak svaki put obnavljali. Rat duž Istočnog fronta tekao je onako kako već znamo. Šta se dešavalo na grebenu Musta -Tunturi?

Neizmenjena situacija održala se bez promene sve do kraja 1944. godine kada je Crvena Armija isterala Nemce iz arktičkog kruga. Svi nemački pokušaji da probiju odbranu na grebenu Musta -Tunturi bili su uzaludni. Nemci su se tu zaglavili na samoj granici.  

Izvesno vreme za dotur zaliha na Musta -Tunturi korišćeni su pripadnici kažnjeničkih bataljona. Za tri pohoda na greben ili izvlačenje ranjenika s isturenog položaja (prednja linija u ruskom vojnom rečniku –  передовая) kažnjeni vojnici bili bi oslobobađani i premeštani u regularne trupe. To je važilo samo na ovom delu Istočnog fronta!

Na manje od sto metara nalazili su se sovjetski položaji naspram nemačkih. Izdubljeni iz očaja u golom kamenu i danas tranšeje i rovovi izgledaju gotovo netaknuto. Iz njih može da se dejstvuje u stojećem stavu. Nemci su pokušavali da uslove života u rovu koliko-toliko učine lagodnijim, ali severna klima pokazala se lukavijom.

Nemački komandanti su ignorisali činjenicu da u okolini bojišta uopšte nema ni traga nekom naselju ili uređenom životu i nisu se pitali zašto je to tako. Pretpostavlja se da su se nadali brzom prodoru. Međutim, ostalo im je da noće pod vedrim nebom, jer nije bilo moguće u kamenu kopati zemunicu ili podgrudobranske zaklone…i tako jednu, drugu i treću zimu. 

Hladnoća je bila treći, veoma aktivni učesnik borbe. Na obema stranama Karelijskog fronta bilo je mnoštvo mrtvih upravo od smrzavanja. Pozicioni rat na grebenu Musta -Tunturi odvijao se sve do 1944. godine. Tog leta počele su pripreme za čišćenje Zapolarja od fašističkih snaga. Ujutru, sedmog oktobra, Četvrta udarna, Sedma vazduhoplovna armija i mornari Severne flote počeli su s probojem nemačkih linija.

Ova akcija u sovjetskoj istoriografiji nosi naziv Petsamo-kirkeneska napadna operacija i svrstava se u red strateških operacija. Posle dva dana izvršen je morski desant u zalivu Mala Volokovaja (Mala Prevlaka). Desantne jedinice priključile su se braniocima grebena Musta -Tunturi i naterali u bekstvo elitne jedinice ”jegera”.

Posle 1.200 dana razbijena je blokada ka poluostrvima Srednje i Ribarsko. Grupa Nemaca u Petsamu, jedinom mestu na samoj granici, bila je blokirana s dve strane, pa su se u panici povukli preko granice na norvešku teritoriju. Kada su sovjetske trupe ušle u to mesto zatekli su samo razrušene ulice i izgorele kuće. Cena nemačke tvrdoglavosti, ali i sovjetske upornosti, nije tačno utvrđena. 

O razbijanju nemačke grupacije svedoče podaci iz studije general-pukovnika Krivošejeva sa saradnicima: Operacija je trajala  od sedmog do 29. oktobra, odnosno 23 dana. Širina fronta borbenih dejstava iznosila je 80 kilometara, a dubina prodora Crvene Armije 150 kilometara od najjužnijeg dela linije borbenog dodira, s dnevnim prosekom nastupanja od šest do sedam kilometara.

U to vreme nemačkim trupama komandovao je pomenuti general Rendulic. Imao je na raspolaganju 53.000 vojnika i preko 750 artiljerijskih i minobacačkih cevi, uz 160 aviona Pete vazdušne flote bazirane  u Severnoj Norveškoj. Na njih je krenula dobro pripremljena sovjetska armada sastavljena od vojnika 14. armije (gotovo 100.000 ljudi), uz podršku 2.100 artiljerijskih cevi, među kojima je bilo mnoštvo samohodnih oruđa.

Karelijskim frontom komandovao je maršal K.A. Mereckov. Severna flota admirala A. G. Golovka imala je sedam razarača, osam podmornica, 20 torpednih čamaca i dve brigade morske pešadije. Sedma vazduhoplovna armija generala I.M. Sokolova imala je preko 1.000 aviona.

Već 22. oktobra sovjetske trupe zašle su i na teritoriju Norveške pomažući Norvežanima u borbi protiv Nemaca. Tom prilikom oslobodili su nekoliko naseljenih mesta. Konačno, 29. oktobra utvrdili su svoje položaje na liniji severno od Nejdena i jugozapadno od Nautsija. Posle rata posebnim ugovorom regulisana su granična pitanja ove dve zemlje.