Osuđenici u rovovima
Kako se dogodilo da u svim zaraćenim armijama u prve borbene redove stignu osuđenici, umesto da ostanu u zatvorima, kako su pravnosnažne presude potvrdile? Najpoznatiji po upotrebi kažnjeničkih batalјona (štraftbatalјoni) bio je SSSR, mada su i druge zaraćene strane imale takve formacije, ili bar mogućnost da se teški prestupi otkupe na ovaj način. Službeni naziv za robijaše bio je заключенный (zatvorenik) . U žargonu, pa i u službenim dokumentima, pre ćete naći naziv ZK, odnosno ZeKa, ili Zek. Kada ide kao samostalna imenica, onda je pišu i ovako: зэка, koristeći ”e oborotnoe”. U svakom slučaju, najveći ”regrutni centar” za štraftbatalјone bile su zatvorske ustanove raznoih tipova i ranga. Vrlo malo regularnih pripadnika RKKA stizalo je u te jedinice jer se sistem discipline i pravila ponašanja (pa i sankcija) u vojnoj regulativi bio značajno drugačiji. Mnogi su, da bi izbegli razne građanske kazne ili nadzor političke policije, dobrovolјno se prijavlјivali u vojsku jer je ona imala drugu vrstu sigurnosti. Poznat je primer Stalјinovog nesuđenog zeta koji se ”sklonio” tako što se prijavio u vojsku, stigavši do prve borbene linije odakle je slao vrlo ilustrativne napise o rovovskom životu. Ni tamo nije mirovao. ZK je lice koje je uhapšeno, čovek lišen slobode po presudi suda i izdržava kaznu u nekoj od specijalnih ustanova – koloniji, istražnom zatvoru (izolaciji), zatvoru i tome slično. Termin ZEK etimologijski dolazi od sintagme ”заключённый каналоармеец” (pritvorenik na kopanju kanala) koji se prvi put pojavio u vreme gradnje belomorsko-baltičkog kanala.
U SSSR postojale su razne vrste zatvora, od poluotvorenog, do strogog nadzora.
–Kolonija (poluotvoren tip naselјa u kome se ostaje posle odležane kazne; osuđenici žive kao slobodni lјudi, imaju svoju upravu, ali ne mogu otići nikuda jer ih u tome sprečava okolna divlјina i sistem unutrašnjih pasoša i dozvola za kretanje. Film ”Kraj” izvanredno opisuje način života u takvom načinu pritvora).
- Izolacija (istražni zatvor)
- Tjurma – klasičan zatvor. Tako se i danas nazivaju zatvori u RF.
- Katarga – logor sa prinudnim radom. Život i rad u katargama izvanredno je opisao Dostojevski koji je izvesno vreme proveo u takvom zatvoru. Pre toga je preživeo fingirano strelјanje! Rusi su primenjivali sadistički, ali efikasan metod, da osuđenika izvedu pred stroj i izvrše lažno strelјanje, pa da potom osuđenika pošalјu u katargu.
- Lager (zatvoren tip sa maksimalnim obezbeđenjem).
Sve ove vrste zatvora imale su i svoje podvrste, u zavisnosti od položaja gde su se nalazile i pod čijom jurisdikcijom su bile, no zajedničko za sve njih bila je činjenica da su zatvorenici bili lišeni svakog dostojansvenog odnosa prema svojoj ličnosti, svedeni na upotrebnu živu snagu kojoj je bilo ostavlјeno da trpi i da se nada da će neko, nevidlјiv, iznenada jednog dana rešiti da ih pusti na slobodu bez ikakvog objašnjenja.
Do početka rata broj osuđenika u logorima i kolonijama GULAG (glavna uprava lagera) bio je 2,3 miliona lјudi. Prvog juna 1944. taj broj spao je na 1,2 miliona. Za tri godine rata iz lagera je otišlo oko 2,9 miliona lјudi, a poslato je 1,8 miliona osuđenih.
GULAG je sačekao rat saglasno direktivi Berije i tužioca SSSR V.M. Bočkova br. 221 od 22 . juna 1941. godine u kome je naloženo da se prekine otpuštanje iz lagera, zatvora i kolonija sledećih osuđenika: kontrarevolucionara, bandita, povratnika i drugih opasnih prestupnika, stranaca (Nemaca); time su obuhvaćene i sledeće radnje: pojačati obezbeđenje u zonama, prekinuti sa proizvolјnim korišćenjem radne snage na radovima, obezbeđenje zatvora prevesti u ratno stanje, obustaviti odsustva zaposlenih lica u logorima, zatvorima i kolonijama, a posebno zabraniti dopisivanje zatvorenika. Svejedno, naložena direktiva faktički nije se primenjivala.
U prvoj godini rata, od 170. divizija koje su sačekale neprijatelјa na granici, 28 je u potpunosti uništeno, a 70 je izgubilo do polovine svog sastava. Opšti gubici iznosili su oko 747 hilјada lјudi. Pored toga, RKKA je izgubila 3985 aviona, 11.703 tenka, 18.794 oruđa i minobacača. Samo u prvoj godini rata u zaroblјeništvo je palo više od 3,8 miliona lјudi, a za ceo rat oko 5,3 miliona. Tako je upisano u većini nemačkih dokumenata. Sovjetski izvori protivrečno govore o drugim podacima. Brojka zaroblјenih koleba se oko četiri i po do pet i po miliona lјudi.
Katastrofalne gubitke nekako su morali nadoknaditi. Zato je u oružane snage SSSR do kraja prve ratne godine pozvano oko 420.000 osuđenika. Od početka rata do juna 1944. godine za formacijsko kompletiranje jedinica RKKA upotreblјeno je milion zatvorenika GULAGA (uklјučujući i one kojima je skraćena kazna). Početkom jula 1941. godine Prezidijum Vrhovnog Sovjeta donosi Ukaz ”o oslobađanju od kazne nekih kategorija osuđenika”. U saglasnosti s tim ukazom, tamo gde je vladalo ratno stanje, te osuđenike je trebalo osloboditi kazne, po naredbi od 26. jula i 10. avgusta 1940 (retroaktivno!). Reč je o već spominjanoj i poznatoj naredbi o prelasku na osmočasovno radno vreme, sedmodnevnu radnu nedelјu i zabrani samovolјnog prelaska s jednog na drugo radno mesto. Naredba se odnosila na krivična dela sitne krađe, huliganstvo, za manje kućne prestupe, zatim za one kojima je ostalo manje od godinu dana robije, trudne žene i žene sa malom decom, učenike zanatskih škola, železničkih škola, narušioce disipline , itd. Taj ukaz nije se odnosio na povratnike, kontrarevolucionarne prestupnike i bandite. Nešto kasnije ukaz je proširen i na dopunsko oslobađanje nekih kategorija osuđenika, bivših vojnih službenika, osuđenih za kašnjenje sa odsustva ili neke druge beznačajne dužnosti. Vojnički prestupi učinjeni do početka rata vraćeni su u jurisdikciju armije. Oslobođenju su takođe potpadali i invalidi, stariji lјudi koji su imali manje od tri godine da odsluže, osim onih koji su osuđeni za kontrarevolucionarna dela. Ni politički osuđeni (kao ni njihovi rođaci) nisu otpravlјani na front. Posebnu pažnja posvećena je pitanju stroge izolacije osuđenih za kontrarevolucionarne i druge posebno opasne prestupe. U tom cilјu NKVD SSSR koncentrisaće najopasnije prestupnike, osuđene za trockizam, izdaju Domovine, špijunažu, diverziju, teror, itd, u popravno-radnim logorima na krajnjem severu i dalekom istoku (reon reke Kolime i Zapoljarje), gde je postavlјeno pojačano obezbeđenje i režim, kombinovan s teškim fizičkim radovima na vađenju uglјa, nafte, železne rude i šumskim radovima.
Za ratne podvige bivši ''zeka'' Breusov, Jefimov, Otstavnov, Seržantov, Matrovov i neki drugi bili su nagrađeni ordenom heroja SSSR.
Govoreći o zatvorenicima GULAG ne može se mimoići pojava koja se zove radna armija. Državni komitet odbrane je 10. januara 1942. godine naložio formiranje radne armije koja je bila sastavlјena od etničkih Nemaca (deportovanih iz Povoložja), a takođe i drugih nacionalnosti (Kineza, Grka, Kalmika, krimskih Tatara, Bugara i drugih). U tim jedinicama našlo se više od 400.000 lјudi (u početku to su bili lјudi iz država s kojima se ratovalo). U taj broj ušlo je i oko 20.000 predstavnika drugih nacionalnosti. Preko 220.000 lјudi koji su mobilisani u radne kolonije korišćeni su za izgradnju logora, a 180.000 na objekte drugih ministarstava. Svi oni su bili smešteni u logorima sa blažom stražom i urednim uslovima života. Sam taj pojam, radna armija, korišćen je samo u neformalnom razgovoru. Izbegavanje tog izraza je lako objašnjivo: rad u radnoj armiji bio je u punom smislu reči robski sa pravnim smicalicama iz dvadesetog veka. Narušavana su sva međunarodna prava čoveka koja se odnose na zabrani prinudnog rada. U očima svetske javnosti SSSR je morao da izgleda pristojno. Pored toga, tokom prve dve godine iz lagera GULAG oslobođeno je skoro 43.000 polјskih i oko 10.000 čeških građana, upućenih u većini slučajeva na formiranje nacionalnih ratnih jedinica. Naivno bi bilo pomisliti da je većina njih oslobođena da bi se borila za SSSR. Neke, posebno opasne, nisu ni puštali na slobodu. Štaviše, u Orlovskom zatvoru strelјano je 170 političkih osuđenika. To je pravdano time što ih je bilo nemoguće preseliti ih u datim okolnostima. Samo toku jednog meseca iz logora koji su bili u neposrednoj blizini fronta bilo je predato na službu i staranje RKKA oko 18.000 lјudi. Posebno je bio delikatan i gotovo bezizlazan položaj logora u neposrednoj blizini finske granice.
Život u logorima bio je veoma težak za one koji su ostali. Preko 248.000 lјudi umrlo je, što je u odnosu na milion zatvorenika gotovo svaki peti. Sve u svemu, u toku rata stradalo je više od dva miliona lјudi u logorima i to po sledećim stavkama:
- Gradnja pruga – 448.000
- Teška metalurgija – 171.000
- Privredna gradnja – 310.000
- Gradnja aerodroma i puteva – 268.000
- Šumski poslovi – 380.000
Na poslovima GULAG mobilisano je i oko 40.000 specijalista – inžinjera, tehničara, metalurga, železničara, inspektora, pravnika…
Posebna pažnja obraćana je na ispunjenje naređenja Državnog komiteta odbrane i NKVD pri gradnji važnih kompleksa kakvi su avio i tehnkovski zavodi.
Interesantna je nepobitna činjenica da su zatvorenici iskazivali veliki stepen patriotizma i želјe da se iz duboke pozadine prebace na front. To je moglo biti i izraz očaja i želјe za kakvom-takvom promenom, ali sigurno je jedno: svi su oni odlično znali koliko je teško na frontu, jer ta istina se nije mogla sakriti. Svejedno su se javlјali da budu upisani u borbeni sastav. Bili su spremni da se odreknu svojih uverenja samo da bi bili od koristi u narodnoj nesreći. Neslobodni, u logorima, zatvorenici su iskazali maksimalnu pomoć u delu uništenja hitlerovske vojske. Među njima odvijala su se čak i radna takmičenja i njima je bilo obuhvaćeno 95% svih Ze-ka. Onih koji nisu želeli da se uklјuče u ratni napor bilo je svega 0,25 % od opšteg broja radnosposobnog stanovništva. O motivima takvog ponašanja može se posebno pisati, pa ne bih ovde analizirao tu, ionako otužnu, temu. NKVD jeste unutrašnja vojska – vojna organizacija, pa se tako i ponašala.
Posao bezbednosnih struktura bio je značajno složeniji nego same RKKA. Pored ratnih zadataka, treba imati na umu da je i RKKA imala svoju bezbednosnu formaciju koja se bavila i frontovskom kotrarazvetkom, odnosno kontraobveštajnom zaštitom. Posebno složen posao imala je organizacija SMERŠ, o čemu sam već pisao. Ona je morala da pokriva područje od prve linije (od rova, bukvalno), do duboke pozadine, gde je sigurno ukrštala i preplitala svoje aktivnosti sa zaštitnim odredima. U svakom slučaju, ovakav gigantski front izrodio je do tada neviđene i nepoznate oblike i strukture bezbednosnog razmišlјanja i delovanja, bez obzira što su ratovale iskusne armade. U izveštaju Uprave vojnih sudova od 10. oktobra 1990. godine o procesuiranju u toku Velikog otadžbinskog rata (u dalјem tekstu VOV) za različite prestupe ukupno je osuđeno 994.279 lјudi, a od tog broja težim kaznama bilo je osuđeno 157.593 čoveka. Interesantno je da je od tog broja preko 40% prigovora na presudu bilo zamenjeno (kao svojevrsna nagodba suda) specijalnim sudskim rešenjem kojim se do konačnog sudskog raspleta osuđenik šalјe na front u sastav kažnjeničkih podgrupa.Od ukupnog broja poslatih 427.900 (gotovo pola miliona!) bilo je upućeno direktno u kažnjeničke odrede, a nešto više, 436.600 na razna izvršna neborbena mesta (kao prinudna radna snaga). Jasno je da je svakome kome je ”ponuđena” ovakva zamena pristajao da sigurnu smrt pred zidom zameni za gotovo sigurnu na bojnom polјu, ali kao borac (da ne kažem slobodan čovek, pošto to niko nije bio).
Kažnjenički batalјoni i zaštitni odredi bili su formirani u Crvenoj Armiji naredbom Narodnog komesara odbrane SSSR J.V. Stalјina 28. jula 1942. godine broj 227. Ta naredba je definisala kompleks mera sačinjenih radi učvršćivanja discipline i borbenog poretka, u periodu koga je iznuđeno veliko povlačenje sovjetskih snaga pod udarom velikih sila Vermahta. Naredba je imala strogo poverlјiv karakter jer je situacija na južnom krilu bila katastrofalna. Zato je naredba bila protkana od prvog do poslednjeg slova glavnim usklikom – ”Ni koraka nazad!”. Batalјoni su imali do osam stotina lјudi, a čete od 150 do 200. Koliko su zadaci ovih batalјona bili složeni i praktično samoubilački, svedoče dve važne činjenice:
Mesec dana služenja u kažnjeničkim batalјonima vođen je šestostruko za penzijski staž (jedan mesec kao pola godine!)2. Gubici su bili, sa stanovišta frontovske statistike, neslućeni! Srednjemesečni gubici promenjivog sastava (rezervi i dopuna) za 1944. godinu bili su 10.506 lјudi, a stalnog sastava 3685 lјudi.
Kažnjenički delovi Crvene Armije formalno pravno počinju da učestvuju u borbama od septembra 1942. godine pa sve do maja 1945. Po godinama, to surovo knjigovodstvo izgleda ovako:
- Godine 1942. bilo je 24 993 kažnjenika.
- Godine 1943. već 177 694 kažnjenika.
- Godine 1944. broj se neznatno smanjuje na 143.457 osuđenih.
- Godine 1945. samo do maja u batalјone stiže još 81.766 osuđenih!
Ukupno je kroz sastav štrafbatalјona i zaštitnih odreda ”prošlo” 427 910 lјudi! Brojka je još strašnija kada se zna da je u statistici srednjemesečnih gubitaka štraftbatalјon beležio 52% procenta! Dakle, svaki drugi pripadnik ovih odreda na kraju mesečnog izveštaja nije bio više među živima!
Snimlјeno je mnogo odličnih filmova na tu temu. Preporučujem film ”Avgust 1944” , ali i izvanrednu seriju ”Diverzanti”. Vrlo realistički su rađeni, gotovo kao nastavno učilo. Takođe, treba odgledati odličnu seriju ”Šugave ovce” i film ”Citadela” (drugi deo serijala ”Smoren suncem”, Nikite Mihalkova) u kome se u jednoj značajnoj sekvenci prikazuje frontovska sudbina ovih nesrećnika. Naravno, ni iz jednog ”ličnog dela”, odnosno službenog dosijea, nisu izbrisani podaci o ”borbenom putu” . Tek u vreme raščišćavanja računa sa stalјinizmom, mnogi od njih doživeli su rehabilitaciju, ali ne i to da se njihovi ”kartoni” sudski unište.
Nije u sklopu teme (jer zaslužuje zaseban tekst), ali treba spomenuti i to da je nemački 500. padobranski SS batalјon u borbi za Drvar dobio udarnu ulogu i doživeo debakl, tako da je kasnije njih 250 pripadnika koji su preživeli (od ukupno 800) pripojeno, s drugim jedinicama u novi, 600. padobranski SS batalјon. Zašto je taj podatak značajan? Zato što pripadnici 500. padobranskog SS batalјona nisu bili formacijski padobranci, već pripadnici kažnjeničkih jedinica, obučeni za tu operaciju.
Zaštitni (zaprečni) odredi
Naredbom NKVD br. 00941 od 19. jula formirani su zaštitni odredi.
Nije prvi put da se takvi odredi formiraju. Od rimskog doba do današnjeg dana. U Rusiji su oni postojali i za vreme Prvog svetskog rata i kasnije, u doba Oktobarske revolucije i borbe s intervencionistima. Nјihov zadatak je bio policijsko-vojnog karaktera: da u prifrontovskoj pozadini (ili u neposrednoj blizini fronta, gde počinje zona bezbednosti fronta) održavaju vojnu disciplinu, odvraćaju i sprečavaju bekstva sa borbenog polјa, otkrivaju špijune, diverzanate i dezertere, vraćaju u jedinice one koji su pobegli sa bojišta ili su izgubili vezu sa svojim jedinicama. O turobnoj i teškoj službi tih jedinica u svetu je stvorena vrlo ružna slika koja je kulminirala u filmu ”Neprijatelј pred vratima”, predstavlјajući RKKA kao armiju osuđenih na smrt iza čijih leđa su stajali nedodirlјivi komesari i pucali u svakog ko bi pokušao da se povuče. Objektivna istorijska nauka nije pronašla do sada nikada nijedan dokument koji bi dokazao bilo kakav akt pucanja u leđa svojim trupama. Pri tom treba naglasiti da zaštitni odredi jesu bili u jurisdikciji NKVD, ali to nije ništa čudno . To nije bila banda ubica koja nije za sobom ostavlјala tragove. Zaštitni odredi nalazili su se na udalјenosti od prve linije (nije bilo, dakle, mogućnosti da se puca u svoje trupe prilikom kolebanja). Oni su štitili pozadinu fronta jer su bezbednosne procedure (predstraže, objavnice) bile po pravilu organizovane u pravcu neprijatelјa, dok je zaleđe pokrivano standarnim stražarskim mestima. Kada se ratna situacija 1943. godine okrenula definitivno u korist SSSR otpala je i neophodnost zaštitnih odreda. Zato su oni 20. novembra 1944. godine (naređenje NKO SSSR od 29. oktobra 1944. br. 0349) i rasformirani.
