Bilo jednom na Divljem zapadu

Bavili smo se klasičnim dvobojima i pri tom smo obećali da se podsetimo i toga kako su na kontinentu Severne Amerike, tokom stvaranja SAD, oni izgledali.

Američki tradicionalisti radije koriste izraz Old West umesto Wild West, sugerišući tako da nije baš sve bilo divlje i divljačko u njihovoj kolonizaciji (otimanju teritorija i genocidu nad Indijancima, ali i širenju prema južnim teritorijama koje su već zauzimali Francuzi, Španci i Meksikanci).

Priča o istorijatu SAD je malo duža i češće se u njihovoj istoriografiji zvanično vezuje za pojam American frontier, što je u suštini eufemizam za Divlji, odnosno Stari zapad. Reč je o pomeranju granica sa istoka kontinenta na zapad.

Taj proces je zvanično započeo 1607. godine podizanjem tvrđave i naselja Džejmstaun (Jamestown), prvom engleskom naselju u koloniji Virdžiniji, koja je ime dobila ime po londonskoj kompaniji.

Ko želi da se bliže upozna s istorijatom SAD, neka svakako potraži knjigu ”Crna odiseja” Roja Atlija, ili roman ”Mejd in Amerika”, Bila Brajsona (istorijsku, ali i humorom obojenu građu) kao i drugu mnogobrojnu literaturu. 

Ono s čime smo se mi susretali najviše na filmu, to su bili dvoboji kauboja. Kauboji (stočari) najmanje su učestvovali u tim dvobojima; oni su mnogo više svoje oružje koristili da bi zaštitili porodicu i vlasništvo.

Pravi učesnici dvoboja bili su kockari, revolveraši, razbojnici, lopovi i pljačkaši, maroderi, konjokradice, prodavci roblja, plaćeni lovci na ucenjene glave i ostali šljam koji je mogao da se nakupi na području gde je zakon najmanje bio poštovan, a često nije ni postojao.

Stoga su učesnici dvoboja, ali i obični građani, doseljenici, vremenom stvarali svoje zakone, običajno pravo i standarde. Danas ih opštim imenom zovu Code of the West, odnosno Zakon (Kod) Zapada. 

The Code of the West

Iznenađujuće je koliko se o tom Kodu malo znalo. Tek je poznati pisac kaubojskih romana Zejn Grej (popularan i kod nas sedamdesetih godina) u svom romanu iz 1934. godine ”Kod Zapada” (The Code of the West)  naveo da nikakav pisani zakon nije postojao u vreme pionira, odnosno kolonizatora.

Rejmon Adams, istoričar, objasnio je to u svojoj knjizi ” Kauboj i njegov etički kodeks” (The Cowman and His Code of Ethics) koju je objavio 1969. godine. Pri tom je napomenuo da su ti nepisani zakoni bili samo džentlmenski pristanak na određena ponašanja radi opstanka, ali su uglavnom poštovani.

Njihovo nepoznavanje (ili nepoštovanje) brzo bi pojedinca dovelo u problem, pa i u smrtnu opasnost. On je prvi i do sada jedini naveo približan broj tih nepisanih pravila, pa ih vredi pročitati. 

Ono što će vam svakako biti interesantno jeste to da se mnoga od tih pravila mogu i danas, bez izmena (osim leksičke prirode) koristiti, stoga ih nećemo komentarisati. 

• Ne raspitujte se o prošlosti osobe. Prihvatite je onakvu kakva je danas.
• Ne kradi tuđeg konja.
• Konjokradica krađu plaća životom.
• Branite se kad je potrebno.
• Čuvajte svoje stvari i imovinu.
• Skinite pištolj pre nego što sedneš za trpezarijski sto.
• Nikad ne naručujte ništa slabije od viskija.
• Ne pretite bez mogućnosti posledica.
• Ne propuštajte nekog na putu, a da mu se ne javite.
• Kad prilazite s leđa, glasno se javite pre nego što uđete u zonu moguće paljbe.
• Ne mašite čoveku na konju jer to može da uplaši konja.
• Klimanje glavom je siguran pozdrav.
• Ne osvrćite se za nekim kad se mimoiđete jer je to znak da mu ne verujete.
• Jahati tuđeg konja bez dozvole je isto što i posedovati mu tajno ženu.
• Nikad ne izazivajte konja drugog jahača.
• Uvek napunite čašu viskija do vrha.
• Kauboji ne pričaju mnogo. Čuvaju dah za disanje.
• Koliko god ste umorni i gladni, najpre podmirite potrebe svog konja.  
• Psujte koliko vam volja, ali samo kod muškaraca, konja i krava.
• Ako se žalite na nečije kuvanje, kuvaćete umesto njega.
• Uvek hvatajte čašu viskija rukom kojom potežete revolver da biste pokazali prijateljske namere.
• Ne vežbajte nezahvalnost.
• Kauboj je prijatan čak i kad nije iz vašeg okruženja. 
• Ne menjajte odluke i ne odustajte od njih. 
• Kauboji mrze ljude koji odustaju.
• Uvek budite hrabri. Niko ne toleriše kukavice.
• Uvek pomažite nekome u nevolji, čak i strancu ili neprijatelju.
• Nikad ne isprobavajte šešir drugog muškarca bez dozvole.
• Budite gostoljubivi prema strancima.
• Svako ko zaluta, dobro je došao za stolom. Isto je važilo i za kauboje u preriji.
• Dajte neprijatelju šansu da se bori.
• Nikad ne budite čoveka trešenjem ili dodirivanjem jer se može trgnuti i pucati.
• Pravi kauboji su skromni.
• Ne tolerišu se hvalisavci.
• Budite uvek uz prijatelja, posebno kad ste mu potrebni.
• Pijanstvo na dužnosti vodi ka direktnom otkazu.
• Kauboj je po pravilu lojalan društvu u kome se zatekao, ili se s njim nekuda zaputio.
• Nikad ne pucajte u nenaoružanog ili neupozorenog neprijatelja. Ovaj zakon bio je poznat kao ”Kod zvečarke” i mogao se zanemariti u slučaju da kauboja neko uhodi.
• Ne pucaj u ženu, bez obzira na sve. 
• Ne dižite prašinu oko karavana koji logoruje.
• Ne budite pogrešnog čoveka.
• Poštujte zemlju i životnu sredinu. 
• Iskrenost mora biti apsolutna. 
• Vaša reč je obaveza, a stisak ruke je jači od bilo kog ugovora.  

Uzimajući u obzir da se broj nacija koje su pohrlile na tle Severne Amerike merio stotinama, može se smatrati podvigom to što su relativno brzo došli do ovako definisanih pravila. Svako je doneo svoje običaje, pravila, navike, a sve je to trebalo složiti tako da većini odgovara.

Kako vidimo, narodno zakonodavstvo Starog Zapada je u tome uspelo jer su za nešto više od dva veka od pionira, istraživača, avanturista i pustolova stigli na Mesec i do statusa najveće i najbogatije svetske sile. 

Paralelno sa masama doseljenika koji su svoj novi život započinjali poštenim i mukotrpnim radom na tom velikom kontinentu, izloženi svim mogućim izazovima i društvenim promenama, živeo je i sloj ljudi koji se, u najopštijem smislu reči mogao nazvati revolverašima.

To su bili tipusi koji su svoju egzistenciju vezali za rizik da žive od revolvera i svoje brzine, odnosno veštine da ga potegnu i upotrebe. Bez obzira što je ovde reč o klasičnim probisvetima, banditima, a najmanje avanturistima i radoznalcima, i oni su imali svoje zakone. Neko ih se pridržavao, neko ne.

Revolveraša je bilo lako prepoznati, ne samo po odeći ili po čuvenju, već i po tome da li poštuje lokalne ili opšte zakone. Za njima i ispred njih je išao zao glas, a ostajali su leševi onih koji su bili sporiji, ili naivni da poveruju da svi poštuju Kod Starog Zapada. 

Kod njih su pravila bila mnogo jednostavnija i malobrojnija. Da bi započeo revolveraški obračun, nije bilo potrebno mnogo. Dovoljno je bilo nekog nazvati lažovom, prevarantom u kockanju, ili ga popreko pogledati i – eto prilike da se ”ukrste revolveri”. Razlog je mogao da se inscenira, odnosno lažira, kako bi se nadoknadio gubitak na kocki.

Posle dve-tri replike lako bi se našlo mesto za obračun. To mesto je, sudeći po holivudskim scenaristima, najčešće bila ulica, mada to u suštini i nije baš tako. Ulica je kao filmski set bila interesantna jer je mogla da prihvati mnogo statista, posmatrača sa kuća, itd. Inače, kako smo već pisali u tekstu ”Čime se sve pucalo u okršaju kod OK korala”  ti dvoboji mogli su biti i iz neposredne blizine, za šankom, čak i za stolom.

Važno je samo bilo brže potegnuti i u skladu s nepisanim pravilima. U njih su ulazile i razne ”sitnice” kao što su broj revolvera (mnogi su nosili po dva, pa i tri revolvera – jedan na grudima), njihov položaj na telu, mogućnost ravnopravnog potezanja, itd. Mnogo toga je zavisilo i od same tehnologije dejstva revolvera (jednostruko ili dvostruko dejstvo, singl action ili double action, ali i double action only), modela revolvera, skrivenog ili spoljnog udarača, vrste futrole (zakopčana, otvorena), itd.

O svemu se vodilo računa, sve je bilo u igri, pa čak i mogućnost da se odustane od obračuna, što je za sobom povlačilo dalje konsekvence. Isto tako, nepridržavanje revolveraških običaja dotičnog prestupnika bi vrlo brzo, s konopcem oko vrata, smeštalo u sedlo konja, koji bi potom otkasao, a dotični bi ostao da se ljulja na najbližoj čvrstoj grani.

Legenda kaže da je čuveni sudija Roj Bin (koji je i sam preživeo vešanje, uz duhovitu opasku da je sreća što su ga vešali konopcem koji im je on prodao), svoje presude završavao rečima: ”Osuđuje se na smrt da visi dok ne umre i neka mu to bude pouka…”. Naravno, kao i svaka legenda i ova je netačna, jer je dotični samo dvojicu osudio na smrt, od kojih je jedan uspeo da pobegne. 

Gde su bili najpoznatiji revolveraški obračuni? Mnogi od njih prepričavani su i ulepšavani u petparačkim novinama (pulp stories), pa su bitange i hladnokrvne, nemiosrdne ubice dobijale svoju romantičarsku verziju.

Divlji Bil Hikok, Dok Holidej, Vajat Erp, Bili Kid, Džesi Džejms, braća Jangers i ostala mnogobrojna družina ”abolirani” su putem tih priča, a kasnije i filmova. Države u kojima je najduže carevalo bezakonje (nazovimo pravim imenom vreme kada su vladali tzv. nepisani zakoni) bile su Arizona, Kalifornija, Novi Meksiko, Kanzas, Oklahoma i Teksas. 

Vredni istoričari i zaljubljenici u istoriju Starog Zapada izdvojili su 46 najvećih obračuna gde je učestvovalo više revolveraša, predstavnika zakona, ali i slučajno zatečenih kauboja. Uglavnom su to bili sukobi predstavnika zakona i razbojnika.

Posebno se u ovoj listi izdvajaju dvoboj Divljeg Bila Hikoka i Dejvisa Tuta u Springfildu (Misuri), 1865. godine,  ”Četiri mrtva u pet sekundi” , 1881. godine u El Pasu (Teksas), pucnjava na ranču Vilson, sedmog aprila 1899. godine u mestu Pirs, na teritoriji Arizone, i, naravno, nezaobilazni okršaj kod OK korala. 

Kakve su bile posledice? 

Najčešće smrtonosne. Događalo se da oba revolveraša poginu ili podlegnu povredama. Veliki kalibri i moćna punjenja, ali i nedostatak lekova i medicinske službe, trovanje rana i druge posledice, dovodile su do toga da je revolveraški obračun bio podjedanko opasan za sve, nezavisno od toga ko je prvi zapucao i pogodio.

Pri tom ne računamo kolateralnu štetu u obliku radoznalih posmatrača ili prolaznika. Vremenom, stvaranjem države, odnosno konačnim oblikovanjem SAD (sprovedenom kroz sedam velikih lokalnih ratova na samoj teritoriji Severne Amerike), zavladao je zakon pa su se i ovi dvoboji, zajedno sa svojim junacima, preselili u istoriju i na filmsko platno.