Posvetimo dužnu pažnju jednom od američkih aviona koji su spremno dočekali Drugi svetski rat, pokazavši da su konstruktori znali šta rade. Američka ‘Štuka’, uz zvanično ime ‘Neustrašivi’, imala je i oznaku A-24 Banshee.
U galskoj mitologiji to je žena-vampir koja predskazuje smrt u nečijoj porodici glasnim zavijanjem. Tako je i dauntlis delovao svojim neprijateljima, pre svega onima na moru. Svrstan je u kategoriju dive bombers, odnosno pikirajući, obrušavajući avioni.
Ako ste ljubitelj filmske ratne tematike onda ste ga sigurno videli u bar dve verzije igranog filma ”Bitka za Midvej” (1976. i 2019. godine) ali i u više dokumentarnih filmova. Među njima svakako je najistaknutiji onaj koji je 1942. godine snimio Džon Ford na licu mesta, u toku bitke za Midvej.
Kao omaž tom filmu, i u verziji iz 2019. godine pojavljuje se Ford. Naravno, nema filma ili serije koja se bavi pacifičkim ratištem, a da se ovaj avion ne pojavljuje (”Tora, tora, tora”, ”Perl Harbur”, brojne emisije na kanalu ”Istorija”, itd).
Bitka za Midvej jeste posebna tema zbog svoje dinamičnosti, kombinovanja raznih obaveštajnih i izviđačkih veština, smelosti i talentu američke komande i pilota, ali i konzervatizmu japanskog komandovanja. Stoga ćemo joj nekom prilikom posvetiti poseban tekst.
Kako je nastao?
”Neustrašivi” je proizvod znanja i pameti poznate svetske kompanije za proizvodnju raznih letilica. Douglas Aircraft (Santa Monika, Kalifornija) napravila je slobodnonoseći niskokrilac koji je u potpunosti bio metalne konstrukcije, osim opšivki upravljačkih površina. Prve narudžbine za serijsku proizvodnju datiraju od osmog aprila 1939. godine.
Krajem dvadesetih godina prošlog veka Vazduhoplovni korpus Armije SAD (USAAC -United States Army Air Corps) počeo je da naginje konceptu aviona preciznog bombardovanja iz ekstremno strmog obrušavanja. To je tada imalo logiku jer su nepristupačni uglovi i ”mrtve kupe” protivavionske brodske artiljerije bile relativno velike.
Smatralo se (ispostaviće se – ispravno) da je to najjevtiniji i najlakši način uništenja bojnih brodova, nosača aviona, krstarica i drugih kapitalnih brodova. Stoga je 1934. godine Uprava za aeronautiku Ratne mornatice definisala spcifikaciju za stvaranje i nabavku aviona kategorije ”B” kojima je trebalo što pre zameniti zastarele dvokrilce.
Pored nekoliko prevaziđenih koncepcija, Upravi su predstavljena i tri prototipa metalnih, slobodno-nosećih monoplana s potpuno zastakljenom kabinom, krilima s velikim zakrilcima i točkovima na uvlačenje. To su bili ”Brewster XSBA-1”, ”Northrop XBT-1” i ”Vought XSB2U-1”.
Svi su oni pušteni u serijsku proizvodnju, ali najveću ulogu u budućoj palubnoj avijaciji trebalo je da odigra upravo ”BT-1”, model koji su razvili Džek Nortrop i Ed Hajneman (Edward Henry Heinemann, vodeći konstruktor u Daglasu, ali i na ovom prototipu). Rad na ovom modelu počeo je 1934. godine.
Kao osnova uzet je probni lovac-monoplan ”Nortrop XFT-1” Nortrop je najpre pokušao da od njega napravi lovac ”Vojt V-141”, ali je taj koncept propao, čak i uz pokušaj da se proda Japancima (!). Međutim, konstrukcija se pokazala pogodnom za drugu namenu.
Metalni trup je nešto malo proširen. Dugačak poklopac kabine, moćnog okvira i s većim brojem sekcija, zaklanjao je kokpit. Pilot i strelac su bili postavljeni tandemski. U prednjem delu trupa ispred vetrobrana bio je postavljen sinhronizovani mitraljez 12,7 mm.
Strelac je mogao da dejstvuje iz koaksijalnog pokretnog mitraljeza 7,62 mm. Prototip je dobio radijalni, dvoredni četrnaestocilindrični, vazdušno hlađeni motor ”Prat end Vitni R-1535-04” sa dvokrakim propelerom promenjivog koraka.
Glavni stajni trap bio je poluuvlačiv kao kod ”Nortropa A-17”. Zakrilca, koja su bila smeštena na srednjem delu i konzolama krila bila su uzdužno podeljena, tako da je samo njihov donji deo mogao da se pomera prilikom poniranja.
U novembru 1934. godine ”Nortrop” je dobio porudžbinu za prvi prototip kome je Uprava za vazduhoplovstvo dala serijski broj BuNo 9745. Završen je relativno brzo, pa je poleteo 12. avgusta 1935. godine. Odmah je pokazao dva nedostatka: trup se ponašao nepredvidivo, tresao se, a uočen je i flater, odnosno vibriranje krila.
Da bi eliminisali problem, konstruktori su donje delove zakrilaca perforirali redom rupa. Na serijskim modelima centroplan je dobio slične rupe. Zahvaljujući tome problem je ne samo bio rešen, već je tako omogućeno i ublažiti brzinu poniranja kako bi se zaštitio avion od lomova koji bi usledili usled naglog izvlačenja posle dejstva.
Nemci su to na ”Štukama” rešili automatskim regulatorima, za slučaj da pilot usled preopterećenosti G efektom izgubi svest. Posle toga, po ovim rupama mogli su se prepoznati svi modeli ”Neustrašivog”.
Usledili su testovi u mornaričkoj vazduhoplovnoj bazi Anakostija (u blizini Vašingtona D.C). Ispitivanja su uspešno okončana 1936. godine posle čega je Uprava za vazduhoplovstvo izdala nalog ”Nortropu” da napravi 54 primerka ”BT-1”. Serijski avioni dobili su motor ”R-1535-94” sa 825 KS, novu radio-stanicu i svu savremenu opremu.
Prvi serijski ”BT-1” poleteo je u septembru 1937. godine. U međuvremenu ”Nortrop” je postao deo koncerna ”Daglas”. Rukovodstvo koncerna nije bilo sujetno, niti kratkovido, pa je svog inžinjera Hajnemana motivisalo da radi na pesrpektivnom ”XBT-2”. Džek Nortrop je nastavio da radi u svom drugom pogonu u Inglvudu.
”Daglas” je svoj model označio kao ”XSBD”. Ovaj novi model dobio je devetocilindrični motor ”Wright R-1820-60 Cyclone” sa čak 1.200 KS, potpuno uvlačenje stajnog trapa, trokraku elisu i unapređene sisteme veza. Nos, vertikalni rep i poklopac kabine su neznatno izmenjeni. Posle toga je ovaj avion ušao u upotrebu pod oznakom ”SBD Dauntless” i krenuo na svoj slavni put harajući pacifičkim ratištem.
Smatra se najboljim palubnim pikirajućim avionom SAD. Upravo su ti avioni rešili prvu pomorsku bitku u kojoj se brodovi nisu ni videli niti direktno napali jedni druge, spomenuti sukob kod atola Midvej, sićušnog, beskrajno važnog komada tla usred Pacifika. U toj borbi od sva četiri uništena japanska nosača aviona, tri su uništili dauntlisi. To je bila najbolja preporuka za ovaj avion, pa je on u svim varijantama napravljen u ukupnom broju od gotovo šest hiljada komada (5936).
Modifikacije
Konstruktori su ostavili mnogo mogućnosti za razna prilagođavanja, u zavisnosti od potrebe korisnika i situacije na ratištu. Evo i nekoliko najpoznatijih i najmasovnijih modifikacija.
- ”XBT – 2” prototip koji je započet kao ”Nortrop BT-1”, pa je doživeo duboku modernizaciju. Posle spajanja ”Nortropa” i ”Daglasa” dobio je oznaku ”XSBD-1”.
- ”SBD -1” je bio modifikacija za Korpus mornaričke pešadije i nije imala zaštićene rezervoare. Proizvedeno je samo 57 primeraka.
- ”SBD -1P” izviđač izveden iz prethodne modifikacije.
- ”SBD -2”, varijanta za Ratnu mornaricu s povećanom zalihom goriva i različitim naoružanjem. Ni ona nije imala zaptivne tankove. Napravljeno je 87 komada.
- ”SBD -2P”, takođe izviđačka varijanta, nastala iz ”SBD-2”.
- ”SBD -3” počeo je da silazi s traka već početkom 1941. godine s pojačanom zaštitom, zaptivnim tankovima i s četiri mitraljeza. Ovih varijanti napravljeno je 584 primerka.
- ”SBD – 4”. Ova varijanta je mogla da koristi opremu na 24 volta. Pored toga imala je novu elisu i pumpe za gorivo radi dužeg ostajanja u nestandardnim manevrima. Proizvedeno je 780 aviona.
- ”SBD – 4P” je izviđačka varijanta prethodnog modela.
- ”SBD – 5”. Najmasovnija varijanta. Proizvođena je u fabrici ”Daglas” u Oklahomi. Ovaj model imao je moćan motor od 1.200 KS i veći borbeni komplet. Napravljeno je 2.965 aparata. Deo njih je poslat Kraljevskoj mornarici Velike Britanije radi ispitivanja. Pored službe u Ratnom vazduhoplovstvu, oni su učestvovali i u sastavu 25. eskadrile Kraljevskog Ratnog vazduhoplovstva Novog Zelanda, koje ih je ushoro zamenilo avionima ”F-4U”. Uspeli su ratuju i protiv Nemaca u sastavu Ratnog vazduhoplovstva Slobodne Francuske, a deo tih aviona prodat je i Meksiku.
- ”SBD – 5A”. Za Ratno vazduhoplostvo KoV SAD ova varijanta stigla je pod oznakom ”A-24B”, ali se koristila u Korpusu mornaričke pešadije sa ukupno 60 aparata.
- ”SBD – 6” je bila poslednja modifikacija. Imala je i najsnažniji motor od 1.350 KS, a njena proizvodnja završena je u leto1944. godine sa ukupno 450 primeraka.
- ”A – 24 Banshee” (SBD-3A) bila je modifikacija za Ratno vazduhoplovstvo KoV. Identična je modelu ”SBD-3”, ali bez kuke za zaustavljanje. Napravljeno je 168 komada.
- ”A – 24 Banshee” (SBD-4A) predstavlja modifikaciju ”SBD-4”. Napravljeno je 170 komada.
- ”A – 24 Banshee” (SBD-5A) kao i prethodna modifikacija, i ova je urađena za potrebe Ratnog vazduhoplovstva KoV prema modelu ”SBD-5”. Ukupan broj bio je 615 aviona.
Ovaj avion, u svojoj najboljoj modifikaciji, nije bio naročito brz (maksimalno 410 km/h), mada mu brzina i nije bila potrebna. Zato je mogao da stigne do 1.244 kilometra, što je za avione s nosača, ali i potpuno drugačiju taktiku pacifičkog ratišta, bilo dovoljno. Dva člana posade imali su čime da se brane.
Na avionu su se nalazila dva mitraljeza Brauning M2 kalibra 12,7 mm i dva mitraljeza Branuning M1919 kalibra 7,62 mm. Mogao je da ponese nešto više od tone bombi i raketa. Bio je to veoma popularan i omiljen avion. Koristili su ga, pored Amerikanaca, i Novi Zeland, Velika Britanija (mornarička flota) kao i Francuska – avijacija mornarice i KoV, sa malo dužom istorijom dospeća u borbene redove Francuza.
Naručena 174 komada nisu stigla u Francusku zbog njene kapitulacije, tako da su tek 1944. godine De Golove snage dobile po 16 aviona ”3FB” i ”4DB”. Avion je služio i u snagama Slobodne Francuske. Oko 80 ”SBD-5” i ”A-24B” stigli su 1944. godine i korišćeni su kao jurišnici i avioni za obuku. Našli su se i u avijaciji Maroka, Meksika (sve do 1959. godine kada su prešli na P-47”) i Čilea (Grupo de Aviacion).
I ovaj avion, odnosno konstruktor i proizvođač, mogu se pohvaliti da su stigli u pravom trenutku na pravo mesto, značajno utičući na ishod borbi širom prostranstva Pacifika i Istočne Azije.
👏👏👏👏👏👏👏👏