‘Tamo gde smo mi, tamo je – pobeda’: Mornarička pešadija Rusije, poznati među kolegama kao o Crni đavoli

Mornarički korpus SAD, o kome smo već pisali (United States Marine Corps), verovatno je najpoznatiji sastav te vrste na svetu, zahvaljujući brojnim filmovima i PR marketingu. Međutim, nisu najstariji, a nisu ni jedini.

U standardnoj sovjetsko-ruskoj tajnovitosti postoji, igrajući veoma značajnu ulogu, mornarička pešadija Ruske Federacije (Морская пехота, Морпехи). Poznatiji su među kolegama kao Crni đavoli (Чёрные дьяволы).

Njihov praznik jе 27. novembar koji je ustanovljen 1995. godine. Pripadaju, formacijski, Obalskim snagama RM RF (Береговые войска ВМФ Российской Федерации). Njihov moto  je ”tamo gde smo mi, tamo je – pobeda” (Там, где мы, там – победа). 

Još krajem XVII veka, 1698. godine u vreme Petra Prvog (poslednjeg cara i prvog imperatora Rusije), u oružanim snagama Imperije pojavile su se jedinice za upadne i desantne operacije. Sto godina pre svojih kolega u SAD. Posebno dobro su se pokazali u Severnom ratu protiv Šveđana, pa je imperator odlučio da to pozitivno iskustvo iskoristi u formiranju pukova morske pešadije.

Ukazom od 27. novembra 1705. godine stvoren je prvi puk morske pešadije. Osnovni zadaci njihovih naslednika, današnje Morske pešadije, jesu osvajanje i držanje mostobrana do iskrcavanja glavnine snaga, zaštita pomorskih baza, uništavanje i zauzimanje objekata u priobalju i na ostrvima.

Korpus ruskih marinaca je deo Baltičke, Crnomorske, Pacifičke i Severne flote, kao i Kaspijske flotile. Procene o brojnosti su različite. Kreću se od 12.000 – 35.000 pripadnika.

Tako je bilo donedavno. Ni njih nije mimoišla SVO. Zahvaljujući iskustvima koje su stekli do sada, došlo se do zaključka da i oni moraju da se u hodu prilagođavaju, menjaju formaciju i taktiku.

Možda su se oni i najbrže prestrojili, pa sada to nisu samo crne beretke spremne da jurnu u borbu prsa u prsa, već jedinice koje mogu samostalno da osvoje i drže mostobrane, vodeći dugo samostalne borbene operacije. To jeste svakako korak dalje od onoga što je prvobitno zamišljeno kao njihov zadatak.

Pored pripadnika VDV, ove trupe su se pokazale najspremnije i najfleksibilnije u novonastalim uslovima na ratištu. Stoga je počelo i zvanično preformiranje brigada crnih beretki.

Rešeno je da se brigade razviju do ranga divizije i to ne samo povećavajući brojnost, već i menjajući njihovu strukturu. Tako je doneta odluka da se formira pet divizija koje su u sastavu Obalskih snaga RM RF. 

Zašto je ovo rešenje revolucionarno?

Svojom spremnošću i prilagodljivošću, morska pešadija nametnula se kao snaga koja u uslovima SVO može da reši i mnoštvo drugih zadataka koji do tada nisu ulazili u opis njihovih dejstava.

Klasični zadaci, naravno, ostaju, ali se uz desantiranje na priobalje neprijatelja pojavila i neophodnost vođenja dužih borbenih dejstava u priobalju mora i reka. Jednostavnije rečeno, način dejstva i sposobnost izvršenja zadataka Morske pešadije prevazilazi spremnost snaga koje treba da ih, po klasičnom obrascu, prate.

Razlog nije u nesposobnosti glavnine, već u promeni taktike – veliku napadnu masu vojske ne može više niko da izloži na milost i nemilost jatima dronova i drugim sredstvima. Marincima ostaje da se samostalno bore dok glavnina po novoproklamovanoj strategiji ”kljuckanja” ne pristigne.  

Oklopne i izviđačke jedinice koje su samostalno dejstvovale pokazale su se veoma dobro. Udarne grupe marinaca bile su nezadržive i nepredvidive u svojim dejstvima, a način prepada podigli su na izvanredan nivo.

Proslavili su se u legendarnoj bici za oslobođenje Marijupolja, u desantu na Berjansk, i u drugim operacijama. Upravo su marinci ti koji su desetkovali i deklasirali upadne grupe ukrajinske vojske u oblasti Hersona, zaustavljajući njihovu kontraofanzivu. Iz ovih bitaka brzo su izvučena pozitivna iskustva.

Na primeru lošeg korišćenja katera (malih, brzih čamaca) od strane Ukrajinaca, ruski marinci su izvukli prave zaključke. I oni su se opremili katerima (za čim ranije nije bilo potrebe). Šta se promenilo?

Sada, zahvaljujući uvežbanosti, pa i drskosti da neodoljivo napadaju, bez ikakve najave, koristeći jurišne čamce, oni postaju odlični lovci na pokušaje Ukrajinaca da kontrolišu Dnjepar. Stoga je Ministarstvo odbrane neočekivano brzo reagovalo i završilo izradu štabne strukture novih divizija mornaričke pešadije.  

Osnovna ideja ove inovacije jeste multifunkcionalnost jedinica s osloncem na sposobnost marinaca da izvode jurišna dejstva, pa je i dijapazon zadataka proširen. Nove divizije sada mogu da rešavaju ne samo borbene zadatke, već i da učestvuju u mirovnim i humanitarnim misijama, jer SVO nije jedino mesto na kome se pojavljuju OS Ruske Federacije. 

Kako će nove formacije ojačati marince?

U praksi to izgleda ovako: glavna borbena snaga ostaju bataljoni. Jedina promena je što će imati specijalne desantno-jurišne čete. Oni će napadati kombinujući vazdušni i kopneni desant, pa će im glavnina obuke predstavljati upravo tu vrstu napada. Ne odustaje se od standardnog amfibijskog napada, koji je do sada bio osnovni način dejstva.

Komandant bataljona dobija na raspolaganje artiljerijsku jedinicu, pre svega protivoklopne i minobacačke baterije najviše pokretljivosti. Do tog rešenja došlo se na osnovu iskustva Severnog vojnog okruga gde se pokazalo da se, uz pokretljivost jurišnih jedinica, pojava artiljerijske podrške pokazala presudnom.

Na taj način bataljon dejstvuje samostalno, što je na ratištu veoma čest slučaj. Tri takva bataljona sačinjavaju puk. I puk je samostalan, s tim da će njemu pridodaju izviđačke čete, spremne da obavljaju zadatke borbenog izviđanja. I puk se ojačava artiljerijom, uključujući VBR sistema ”Tornado – G”. 

Pošto su BPL dokazale svoja upotrebna svojstva, podrazumeva se da se u sastavu ovih jedinica nalaze posebna odeljenja rukovalaca dronovima, po normama koje su već usvojene u KoV. Operateri će tako biti maksimalno bliski prvoj borbenoj liniji, pa će biti u nadležnosti bataljona, a ne pukova.

Planeri u vrhu RM pokazali su veliku prilagodljivost, bežeći od konzervativnog načina razmišljanja, pa su ostavili mogućnost komandantima divizija da od slučaja do slučaja, koriste artiljeriju velikih kalibara.

Tu slobodu imaju i komandanti flota. Morskoj pešadiji biće pridodavane po potrebi ”Malve” (2S43), naoružane haubicom ”2A64” kalibra 152 mm preuzetoj sa ”Msta-S”. Ovom prilikom ne spominjemo lično naoružanje i specijalnu opremu jer je to tema kojoj treba posvetiti zaseban tekst.  

Sve je, kao što se može videti, podređeno visokoj pokretljivosti i mogućnosti brzog razvoja snaga i eksploatacije uspeha takvog prodora. Od ovih jedinica se očekuje da dovoljno dugo drže poziciju dok ne pristine glavni front i to je ono za šta Ukrajinci, za sada, nemaju rešenje.

”Tornado-G” navodi se na ciljeve brže od ”Grada”, a ”Malve” su daleko manevrabilniji gusenični sistem. I tu nije reč samo o brzini kretanja, no i u mogućnosti nagle, nepredvidive promene borbenog položaja posle plotuna. Jasno je, iz razloga vojne tajne, da ne može baš sve da stigne u OSINT, tako da se pun sastav tih divizija ne zna. I ne treba, naravno, da se zna.

Neprijatelj će, svakako, to prvi saznati (na svojoj koži), a internet-ratnici će morati da se strpe ili da daju mašti na volju. Situaciju na bojnom polju svakako neće moći da promene – za razliku od mornaričke pešadije koja će udariti na svoj način tamo gde komanda proceni.  

Ono što je ovim preformiranjem najvažnije, to je i postignuto. Marincima će biti lakše. Pojedinac će biti mnogo zaštićeniji, pri čemu će imati veće mogućnosti da uništi neprijatelja. Ove divizije će u sebi imati i jednu interesantnu novinu: u svom sastavu imaće i jedan bataljon mirotvoraca.

Neće imati posebnog komandanta, već će formacijski komandant biti obučen za ovaj zadatak. Zadatak ovih bataljona je krajnje specifičan. Oni treba da budu tako dobro obučeni i opremljeni, da predstavljaju odvraćajući faktor ratobornih protivnika, tamo gde se pojave. Ovo iskustvo vodi poreklo još iz operacije u Gruziji, kao i angažovanja u Siriji.

Kako dalje?

Bez obzira na uvreženo shvatanje da je ruska armija prilično konzervatina i spora u promenama (često se može čuti ”izlizana” floskula da Rus sporo zajahuje, ali dugo jaše), u suštini to nije slučaj, što nam pokazuje i ova reforma.

Štaviše, iskustvo SVO signalizira da se OS Ruske Federacije neće na ovome zaustaviti. Pošto se pokazalo da klasične formacijske podele relativno brzo zastarevaju, traži se prilagođavanje.

Ono je najlakše izvodljivo i veoma jednostavno na nivou četa, bataljona i pukova. Specijalne jedinice operatora dronova su vrlo lako uklopljene u sastav bataljona, četa, pa čak i vodova. Dakle, može se. 

Nije čudo što su se Rusi vratili divizijskom modelu kapitalnih borbenih elemenata. Plaćena je škola pomodarstva iz devedesetih godina kada su ruske divizije dovođene do ranga brigada, sprovodeći zajedničke vežbe s jedinicama NATO. SVO je pokazala svu pogibeljnost takvog načina razmišljanja.

Brigada je pogodna za NATO logiku jer može da napada samo slabije od sebe. Za rešavanje većih zadataka i brzo prebacivanje pukova duž borbene prostorije uz pravovremeno preuzimanje zadataka, divizije su se opet, kao i u Drugom sv. ratu, pokazale nezamenjive.

Plaćena je škola što su na čuvanje (praktično otpis) otišle bezbrojne količine cevne artiljerije, tenkova, BMP i sličnih sistema, koji sada dokazuju svoju vrednost tokom SVO.

Tako se na velika vrata vraćaju i divizije, ali osavremenjene i prilagođene novom načinu ratovanja. S obzirom na to da je morska pešadija bila najspremnija za promene, na njoj su, s uspehom, primenjena stara rešenja u novom obliku.