Bajkere, kvadove i bagije sve češće viđamo na poljima bitke tokom ukrajinskog sukoba

U tekstu ”Bajkeri Drugog svetskog rata”, objavljenom još pre dve godine, bavili smo se ovim dragocenim sredstvom. Proizvedeno je stotine hiljada mototocikla koji su korišćeni za sve što je vojnik mogao da zamisli.

Kod nas se kraće zovu – motori, što je istovremeno i kolokvijalni naziv za agregate koji pokreću vozila, pa ih nećemo mešati. Mogli smo da vidimo da su ti motocikli imali predviđeno mesto (futrolu ili usadnike) za smeštaj dugog oružja, a prikolice su, najčešće imale i puškomitraljeze.

Uz svu literaturu i brojne izvore, nismo našli mnogo primera da su motocikli masovno korišćeni samostalno kao napadne platforme. Nesumnjivo da je i to neko primenjivao, pre svih padobranci koji su imali i mini-skutere izbacivane u posebnim kontejnerima; ti primeri su malobrojni i zanemarljivi, iz mnogo razloga vezanih, najpre, za istorijski kontekst i tadašnja sredstva ratovanja.

Poslednjih meseci svedoci smo da se na poljima bitke tokom SVO često pojavljuju ”bajkeri”, odnosno jurišne grupe na motorcilima. Ruske oružane snage su i daleko pre SVO široko primenjivali i primenjuju motorcikle, kvadrocikle i bagije (Buggy, laki terenski četvorotoškaš); oni su vrlo brzi, visoke prohodnosti, a mogu se koristiti kako u pozadini (snabdevanje, kurirska služba, evakuacija, itd), tako i u borbi (izviđačko-osmatračke aktivnosti, aktivan napad i odbrana).

U Oružanim snagama ruske feredacije ova vozila su se odavno pojavila, čak i ne prekidajući tradiciju Drugog sv. rata, jer se vojska nikada nije odricala dvotočkaša. 

Pripadnici Oružanih snaga raznih vidova i rodova pravovremeno su uočili brojna primućstva i kvadrocikla. Vozilo koje se relativno retko viđa na ulici (nezgrapno, ograničenog balansa, teško za parking, itd), u vojsci je našlo idealnu primenu. Na njih se može smestiti sve i svašta.

Istina, ni to nije neka novost, jer su i za vreme Drugog sv. rata Sovjeti stavljali na svoje motocikle ”M 72” sa prikolicom čak i minobacače. I sada to rade, samo što se arsenal proširio! Na kvadrociklima možete videti PT i PA prenosne raketne sisteme, minobacače, generatore dimne zavese, ali i tipično logističke detalje (kontejnere svih vrsta).

I vojska prati ”ekološku modu”, pa se u njoj koristi i nova vrsta transporta – terenski električni skuteri. Naravno, kod nje je ta potreba izražena ne zbog ekologije, već zbog nečujnosti.

Po nekim tt karakteristikama oni su inferiorniji u odnosu na motocikle, kvadrocikle i bagije. Ukoliko se pravilno koriste, mogu u potpunosti ostvariti svoje prednosti i gotovo eliminisati postojeće nedostatke. I kod njih je važno pravilno planiranje zadatka kako bi se ostvario cilj. Kao i svuda, uostalom. Kako ova pomoćna prevozna sredstva dolaze u trupu?

Posebna uprava u Ministarstvu odbrane centralizovala je nabavku, pri tom koristeći i donacije i slične nebudžetske načine, što je ranije za OS bilo nezamislivo. Na taj način oni stvaraju ne samo vozni park, već i sve ono što njemu treba – fundus rezervnih delova, dodatne opreme, formiranje terenskih radionica, itd.   

Kvadrocikli i njihove mogućnosti

Uprkos različitim proizvođačima, kvadrocikli su sličnog izgleda, pa i karakteristika. Recimo da su to su motocikli na četiri točka. Kreću se lako po veoma zahtevnom terenu, mogu savladavati značajne uspone, prevoziti dva vojnika i određeni teret. Osetljivi su na bočni nagib, ali mogu savladavati strme uspone i nizbrdice.

Za njih se vrlo često kače i prikolice, pa gde ne mogu da prođu veća teretna vozila, eto njih da obave taj zadatak. Što je još važnije, i oni se koriste u aktivne borbene svrhe. Od posmatranja i izviđanja, preko dejstva automatskim bacačima granata, minobacačima, protivoklopnim i protivavionskim sistemima, do razbacivanja mina iznenađenja, itd.

Zbog svojih malih gabarita u odnosu na teža vozila, lakše i bezbednije stižu na prvu liniju donoseći hranu, municiju, odvozeći ranjenike, itd. Inače, ređe pominjani bagi (buggy) čest je u mnogim oružanim snagama.

Amerikanci ga deklarišu kao The Desert Patrol Vehicle (DPV), pustinjsko patrolno vozilo; ranije su ga zvali ”The Fast Attack Vehicle” – brzo napadno vozilo. Sada ga ima na obema stranama SVO i o tome je na oruzjeonline.com pisano pravovremeno.

Ratnici na motociklu

Kros motocikli (kod nas poznati kao enduro motocikli) takođe su različitog porekla, no i kod njih su karakteristike slične. Glavni razlog što se koriste je njihova velika prohodnost u teškim terenskim uslovima, van puteva, u blatu, vodi, ispresecanom zemljištu, itd.

Kada se pojave na ratištu, zahvaljujući brzini i manevrabilnosti veoma ih je teško pogoditi ili onesposobiti. Uglavnom ih koriste pojedici, jer na taj način dobijaju na efektivnosti. Ono što je kod njih prednost, istovremeno je i nedostatak.

Borac može poneti samo lično oružje i municiju, pa korišćenje motocikla da bi se napao neprijatelj nije za svakoga. ”Bajkeri” odlično znaju: voziti kros motocikl svakako je teže nego klasičan, građanski.

Treba ovladati vozačkom veštinom, poznavati mogućnost svog motora, a zatim – ono najvažnije: odabrati pravo mesto i trenutak za napad, tamo gde neprijatelj najmanje očekuje, ili nema vremena i mogućnosti da reaguje.

Ovakva vrsta napadne taktike rezervisana je samo za najdrskije i najhrabrije i nije primenjiva u svakoj situaciji, niti na svakom terenu.

Šta treba poboljšati?

Motocikli, kvadrocikli i bagi pokazali su šta mogu, a to nije malo. Kreću se lako i brzo, kako putem, tako i van njega, pri čemu su teško uočljivi. Nabavljaju se na komercijalnom tržištu po razumnim cenama i laki su za rukovanje. Rezervni delovi su lako dostupni.

Vozači vrlo lako mogu da manevrišu i izbegavaju artiljerijsku vatru, pa i dronove. Brzinom i manevrom oni nadoknađuju odsustvo strukturalne zaštite jer motociklist ničim nije zaštićen na motoru, osim svojom brzinom, manevrom i pronicljivošću da proceni situaciju.

Međutim, kao i svaka oprema, i oni imaju nedostake i s njima se mora računati kao ograničavajućim faktorima. Teško je i praktično nemoguće ih je oklopiti. Pri tom se moraju koristiti na vrlo složenim terenima, gde mnogo toga nepredviđenog može da se dogodi.

Kros vozila jesu bučna, pa svojim zvukom mogu upozoriti neprijatelja i ugroziti zadatak, pa i život vozača. Oni, ipak, imaju bolju, kakvu-takvu zaštitu od građanskih modela. Reč je o posebnoj peni kojom se, umesto vazduhom, pune gume.

Svaki motoraš odlično zna šta mu je na motociklu važno (pored motora): ispravne kočnice i dobre gume. Bilo koje pucanje guma na motociklima je veliki rizik. Stoga ratnici na točkovima ne moraju da brinu ukoliko neki metak proleti kroz gume. 

Ono što jeste evidentno, na osnovu već proverenih iskustva, jeste da su ruske Oružane snage prihvatile ova sredstva i da će nastaviti s omasovljavanjem njihove primene. Tako je krajem jula ministar odbrane Andrej Bjelousov (Андрей Рэмович Белоусов), prilikom posete Lenjingradskom vojnom okrugu najavio da je u toku planiranje i organizacija kursre za vozače motocikala, terenskih vozila, kvadrocikla i bagija.

Ovi planovi jasno govore o tome da je Ministarstvo usvojilo pozitivna iskustvа u korišćenju navedene opreme i da će se ovaj resor dalje razvijati. Na taj način postaće ravnopravna komponenta voznog parka kopnenih snaga i njihovih rodova.