Da je medijska komponenta rata veoma važna uverili smo se više puta: RIAS – glasnogovornik Hladnog rata

Da je medijska komponenta rata veoma važna (ponekad i presudna) uverili smo se više puta.

U mom prvom tekstu na ovom portalu (Šta je radio u ratu radio) opisao sam vrlo burnu i bogatu istoriju korišćenja radija u propagandno-ratne svrhe. Nije bilo reči o vojnim radio-vezama, već o onome što se na engleskom govornom području zove broadcoasting.

Rusi tu oblast zovu Телерадиовещание,  Francuzi Télédiffusion, a na nemačkom, od kog je poteklo ime radio-stanice o kojoj je reč – Rundfunk.

Mi koristimo složenicu radiodifuzija, od novolatinske reči radium (slanje, odašiljanje) i difuzija (diffusio, razlivanje, širenje, rasprostiranje). Smišljenom, planskom, uređivačkom politikom, kombinujući vesti, popularne sadržaje, muziku, servisne informacije, države u ratu koriste i to sredstvo. Pojava uopšte nije zanemarljiva, naprotiv.

Čak i kad nema struje, radio se može se slušati. Preko Radio-Londona redovno su emitovane naoko besmislene radio-poruke koje su bile kriptogrami i signali za neku akciju.

Jedna od takvih poruka („Berce mon coeur d’une langueur monotone” – cradle my heart with a monotonous languor” – Уљуљкај моје срце монотоном клонулошћу, poznati Verlenovi stihovi) označavala je nastupajući ”D dan”; stoga nije nikakvo čudo da su Nemci oduzimali ili pečatili radio-aparate, odmah osnivajući i svoje radio-stanice. 

Ni Hladni rat nije bio izuzetak, samo što je radiodifuzija imala ”mekše” oblike, promišljenije i skrivenije sadržaje. Nije se žurilo kao u ratu, nije bilo potrebe da se otvoreno prikriva neuspeh ili glorifikuje uspeh.

Multidisciplinarni pristup, gde su bili angažovani psiholozi, sociolozi, političari, komukolozi, iskusni radijski stručnjaci, bezbednosne službe, omogućio je stvaranje radio-programa koji se, dan za danom, polako uvlačio u svest slušalaca i uticao na njih. To su radili svi.

Međutim, najpoznatiji primer za takvu vrstu delovanja bila je čuvena stanica ”RIAS” koja je emitovala iz američkog sektora u Zapadnom Berlinu od 1946. godine, tokom hladnog rata. ”RIAS”, pogodna skraćenica za oba jezika, na nemačkom je značila ”Rundfunk im amerikanischen Sektor”, a na engleskom ”Radio in the American Sector”. Ovo je još jedna od storija koje ilustruju zaleđe Hladnog rata i njegove metode. 

Kako je počelo? 

Podelom Berlina dotadašnji centralni Radio Berliner Rundfunk pripao je Sovjetima koji su znali šta s njim da rade, jer su već imali ogromno iskustvo u premrežavanju radiodifuzijom beskrajnih prostranstava Sovjetskog Saveza.

Pošto do kraja 1945. godine oni nisu dozvolili tražene termine za emitovanje savezničkih programa, Amerikanci su rešili da to urade na svoj način. Pod nadzorom Odeljenja za kontrolu informacija SAD ( US Information Control Division), počela je da radi sedmog februara 1946. godine njihova radio-stanica, koristeći raspoložive vojne resurse.

Prvih meseci program je distribuiran samo preko telefonske linije i tada se zvao ”DIAS – Drahtfunk im amerikanischen Sektor” (kablovski radio u američkom sektoru). Kada je u septembru 1946. instaliran prvi predajnik za srednji talas, počela je bežična radiodifuzija. Iz razumljivih razloga stekao je vrlo brzo veliku popularnost.

Pošto su Amerikanci pioniri u popularnom radiodifuznom programu, doneli su u ”RIAS”, pored servisnih informacija i propagandnih emisija, mnoštvo zabavnih programa. Njihov cilj je bio zajednički – predstaviti osvajače (angloamerčke trupe) kao oslobodioce od komunizma i saradnike na podizanju nove Nemačke.

Domet je bio izvanredan (srednji talasi mogu pod određenim uslovima da se čuju hiljadama kilometara daleko zahvaljujući odbijanju od jonosfere; stoga se u međunarodnim konvencijama propisuje da se on može emitovati počevši jedan sat od obdanice, do jedan sat po zalasku sunca, kako ne bi ometao udaljene emitere). Sav program bio je smišljan s ciljem da poljulja monolitnost Istočnog bloka, ali i da ohrabri saveznike širom sveta. Tako je počeo još jedan, medijski rat. 

Značaj ”RIASA” značajno je uvećan tokom blokade Berlina (1948-1949) i tokom Hladnog rata, kada je ovakav vid komunikacije bilo najdostupnije i najjevtinije sredstvo za koje nisu postojale granice ni bodljikava žica.

Da bi ceo program izgledao što pristojnije i civilizovano, kako bi se ublažila njegova vojno-politička uloga, osnovan je Simfonijski orekestar koji još uvek postoji kao ”Deutscher Simphonie-Orchester Berlin”. I njega su osnovali i finansirali Amerikanci.

Odmah posle toga pobrinuli su se i za vedrije tonove, pa je osnovan ”RIAS Dance Orchestra” i ”RIAS Big Band”. Sa radio-talasa sve je prštalo od raznovrsne muzike, dok su u pauzama dozirano plasirani odgovarajući sadržaji, često upakovani u humor. Amerikaci, majstori medijskog rata, bez ikakvih uslovljavanja angažovali su predratnog, veoma popularnog urednika ”Berliner Rundfunka”, Hansa Rozentala.  

Posle prestanka blokade, ”RIAS”, koji je pratio tehnička dostignuća i pored AM koristio i FM sistem emitovanja, pretvorio se u ”drugu kuću” za Istočne Nemce jer je kontinuirano emitovao vesti, komentare i kulturne programe koji nisu bili dostupni Istočnom bloku, budućem Varšavskom ugovoru. Veoma popularna emisija bila je ”Zvono slobode” (”The Freedom Bell”) nedeljom u podne.

Sovjeti su na sve načine pokušavali da spreče slušanje emisije, pa su i zakonski to sankcionisali, organizijući mrežu potkazivača koji bi dojavljivali ko sluša tu emisiju. Kada su u Istočnoj Nemačkoj izbili prvi masovni radnički protesti (svega mesec – dva posle Staljinove smrti), Berija je vrlo trapavo reagovao.

Uradio je ono što je znao, ne slušajući saradnike: grubom silom oklopnih divizija ugušio je nemire koji su pretili da prerastu u ustanak, a za pobunu su optuženi ”RIAS” i CIA.   

Zapadni Nemci su vrlo brzo prihvatili ulogu poslušnog saradnika, znajući do čega su doveli svet i kakav teret nosi i samo spominjanje njihovog imena. Umeli su da izvuku maksimum iz onoga što je pružao Hladni rat, pa je čak i jedan Kenedi populistički izgovorio onu čuvenu rečenicu ”Ich bin ein Berliner” (“I am a Berliner – ja sam Berlinac”).

Koliko je nemački narod bio disciplinovan i vitalan neka podseti činjenica da je Nemačka 1954. godine u Švajcarskoj postala svetski prvak u fudbalu, samo devet godina posle završetka rata, dok ni svi stadioni nisu bili obnovljeni! 

Tu svoju veštinu prilagođavanja iskoristili su i u ”RIASU”. Zajedno su finansirali i uređivali program sa Amerikancima. Pod nadzorom Informativne agencije SAD stanicu su popunjavali uglavnom Nemci, dok je menadžment bio i dalje američki. 

Od 1965. godine programom su preovladavale istraživačke emisije. Reporteri su intervjuisali putnike iz Istočne Nemačke i sakupljali materijal s istočnonemačkih televizijskih i radio-stanica. Na osnovu tog materijala pravili su ciljane emisije gde su odlično umeli da pobude interesovanje slušališta.

Bile su to emisije o omladinskim problemima, savetima za žene, poljoprivrednike, pa čak i graničare i pogranično stanovništvo. Profesionalni i pedantno, stručno smišljeni program sa dobrom procenom ciljnih grupa, dao je rezultat. ”RIAS” je bio najpopularniji strani radio u Istočnoj Nemačkoj, bez obzira na zabrane.

Ova publika počela je da se smanjuje onda kada je zapadnonemačka televizija, zahvaljujući snažnim predajnicima, postala široko dostupna i susedima. U međuvremenu, 1953. godine pokrenut je i ”RIAS 2” koji je od 1985. počeo da radi kao omladinska radio-stanica, emitujući ekstremno popularnu rok muziku. 

”RIAS” je vremenom postao multimedijalna ustanova, emitujući svoje televizijske programe. Korišćena je američka obrazovna tv-mreža posebno prilagođena gledalištu Istočne Nemačke.

U međuvremenu, Berlinski zid koji se već izvesno vreme ljuljao (to su dobri posmatrači umeli da primete), srušen je 1989. godine i tu nije bilo reči samo o fizičkom uklanjanju zida, već i o ujedinjenju dve Nemačke, raspadu SSSR, Varšavskog ugovora, itd.

Godine 1992. nemački međunarodni emiter ”Deutsche Welle”, nasledio je ”RIASOVE” televizijske objekte i pokrenuo niz međunarodnih programa; u početku na nemačkom, engleskom i španskom jeziku koji su počeli da se emituju i putem satelita.  

Koji su bili tehnički preduslovi za ovakav propagandni uspeh koji je bio profesionalno uklopljen u ukupne napore Zapada da sruši sovjetski model? Najvažniji predajnik bio je smešten u Berlin -Bricu, predgrađu Berlina i radio je na 612 kHz.

Posle je dodat i drugi predajnik u mestu Hof u Bavarskoj, čime je značajno pokriven južni deo Istočne Nemačke (na 684 kHz) koji je, protivno međunarodnim dogovorima, emitovao i posle zalaska sunca.

Ta stanica je emitovala i na kratkom talasu od 6,005 MHz. Taj objekat je zatvoren, a oprema prebačena u Milaher (Mühlacker, grad i pokrajini Baden-Virtemberg). Emiter u Bricu radio je sve do 2013. godine prenoseći programe kulturnog sadržaja, da bi konačno bio demontiran 2015. godine. 

Formalno, RIAS je prestao s radom 1992. godine. Sumirajmo ukratko šta je sve uspeo da postigne za to vreme: 

• RIAS 1: radio je sve vreme do 1992. godine kada je SB frekfenciju predao stanici ”Deutschlandfung”, jednom od četiri nacionalna kanala pod upravom ”Dojčland radija”. 
• RIAS 2: radio je od 1953. do prvog juna 1992. godine. FM kanal predat je privatnoj kompaniji koja radi na 94,3 MHz.
• Za Berlin i predgrađa emitovan je program preko analognog FM.
• Za Centralnu Evropu radio je takođe analogni AM program. 

”RIAS” je bio velika ustanova i veoma ozbiljan radio, nezavisno od političkih namera zbog kojih je osnovan. Imao je kamerni hor (RIAS Kammerchor), kamerni orkestar (RIAS Kammerorchester), simonijski orkestar (Symphonie-Orchester) i Big Bend džez orkestar (RIAS Big Band). ”RIAS” je i zakonski ugašen 31. XII 1993. kada su ga nasledili ”Dojčland radio” i ”Dojče Vele” (DW-TV). 

Da ni ova poduža epizoda Hladnog rata nije mogla da prođe bez nas svedoči knjiga ”Ovde Radio-Beograd” objavljena 1979. godine povodom 50. godišnjice početka rada. U njoj se opisuje koliko problema je Radio-Beograd imao upravo ”zahvaljujući” disturbatorima (ometačima) kao što su Radio-Barselona i Radio-Kairo.

Međutim, ”RIAS” je svojom snagom pokrivao i ometao celu Istočnu Evropu pa je Tito, jednom prilikom iznerviran, ekspertima Radio Beograda poručio: ”Uradite nešto da bismo mogli da se čujemo dalje od Obedske bare”.